Божидар Ђаја
Божидар Божо Ђаја (Дубровник, 24. мај 1850 — Хинтербрил код Беча, 3. октобар 1914) био је српски капетан дуге пловидбе, заповедник брода, књижевник и капетан Првог Краљевског српског паробродског друштва.
Божидар Ђаја | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Божидар Доро Ђаја |
Датум рођења | 24. мај 1850. |
Место рођења | Дубровник, Аустријско царство |
Датум смрти | 3. октобар 1914.64 год.) ( |
Место смрти | Беч, Аустроугарска |
Књижевни рад | |
Најважнија дела | Наши поморци |
Биографија уреди
Припада старој и познатој дубровачкој породици. Отац Иво био је поморац а касније трговац док је мати Петронела (дјевојачко Гргуревић) из трговачке породице из Мокошнице.[1]
Након завршене основне школе у Дубровнику и кратког помагања оцу у трговини укрцао се као шеснаестогодишњак на стричев брод у Трсту. Пловио је 12 година на дубровачким и пељешким трговачким једрењацима и затим полажио за поручника и капетана дуге пловидбе 1873.[1] Потом је био заповједник дубровачког брода "Срећни" (1878—1881), изграђеног у Ријеци 1871, носивости 565 тона.[1] На једном од послова у Француској упознао је своју будућу супругу Делфину Оже.[1] Био је у ортаклуку у мануфактурној радњи у француској луци Авру са таштом, па је у истом мјесту касније радио као поморско-трговачки посриједник.
Усљед недостатка прихода у послу посриједника, вратио се старом послу куповином барке „Nicolo G.“. Са новим бродом на који је био натоварен угељен, пловио је ка западној Африци и затим на Антиле. Са острва Хаити узима нови товар за Енглеску.[1] Након што се брод оштетио послије дугог путовања, Ђаја одлучује да га прода 1888. у Глазгову енглеским бродовласницима.[1]
На наговор брата Јована, народног посланика, одустао је од селидбе у Аргентину и у Београд је дошао са женом и два сина 1889. Марта 1890. преузео команду државног пароброда „Делиград“. Убрзо је покренуо оснивање дионичарског предузећа Првог краљевског српског паробродског друштва (1892) и постао први капетан првог српског паробродског предузећа. Српски привредници и политичари убрзо схватају значај ове бранше за економију земље и креће куповина и улгање у нове параброде.[1] Живио је у Београду до 1911.[1]
Оженио се други пут имућном Аустријанком Аном фон Зигл[2] и стално настанио у мјесту Хинтербрил код Беча (око 1909). Сахрањен је у Бечу.
Одликован је Таковским крстом.[1]
Први поморски белестриста уреди
Бавио се књижевношћу. Објављивао је и под псеудонимом Поморац. У неколико књига белетристике писао је о животу помораца [[Бока Которска|Бокеља и Далматинаца.
Приповјетке је објављивао у новинама и часописима (Трговински гласник, 1906—1907, Срђ 1908).
У рукопису су му остали дијелови књиге Наши поморци (Вођа палубе, Капетан, Старост) као и драма Плава крв. Саставио је ријечник поморских термина и грађу поклонио САНУ.
Дјело Наши поморци сачувано је захваљујући његовој унуци, Олгиној ћерки Емири Живковић. Прве три књиге шестокњижја Наши поморци објављене су у издању Задужбине Илије М. Коларца, док су преостале три остале у рукопису.[1]
Ђајино шестокњижја је тешко жанровски одриједити. Књиге садрже елементе романа али и аутобиографије и путописа свјетског путника.[1]
Опис живота Срба с мора уреди
Године 1935. директор Поморске школе у Котору Милош Липовац, понудио је сплитском удружењу „Јадранска стража“ да штампа Ђајине Наше поморце, али понуда није прихваћена.[1]
Игњатије Злоковић у свом раду „Један заборављени поморски белетрист“ (Годишњак Поморског музеја у Котору, XX, 1972) оцијенио је Ђајину прозу као драгоцјену и истакао потребу да се објави.[1]
У предговору прве књиге дијела Наши поморци Ђаја пише:
Жељан да Србин с копна завири у живот Србина поморца, те да може оценити брата морепловца, реших се да опишем живот наших помораца, с којим сам добро упознат, провевши двадесет и четири године на сланој води, те се надам да ће моје потпуно познавање предмета накнадити оно што моје слабо перо не буде умело украсити.
Приватни живот уреди
Његов брат био је књижевник и преводилац Јован Ђаја.[1]
Из брака са супругом Делфином имао је четворо дјеце: Ивана, Роберта (који је млад умро), Александра и Олгу.[1]
Син Иван (1884-1957) био је физиолог, ректор Београдског универзитета, почасни доктор Сорбоне и трећи Србин члан Француске академије наука (послије Руђера Бошковића и Јована Цвијића).[1]
Александар Ђаја био је агроном, аутор бројних дела и научни савјетник у САНУ.[1]
Дио заоставштине Божидара Ђаје, прије свега породичне фотографије, налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
Говорио је италијански, француски и енглески.[1]
Дјела уреди
Галерија уреди
-
Портрет Божидара Ђаје, део Адлигатове колекције
-
Делфина, Божо и Александар Ђаја
-
Божо Ђаја и Ана вон Сиегел, његова друга супруга
-
Божо Ђаја у Дубровнику
Извор уреди
- Шематизам Србије, 1890—1908.
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Крстановић, Здравко (2014). „Pro memoria СРПСКИ ДУБРОВНИК: БОЖИДАР ЂАЈА (1850-1914), КЊИЖЕВНИК И ПОМОРАЦ Тај дивни страшни свет”. Србија - Национална ревија. 44.
- ^ Пожртвована маћеха („Политика”, 5. август 2017)
- ^ Борозан, Игор П. (2017). „Политичка иконографија и скулптура у служби меморисања народног краља: Споменик краљу Петру I Карађорђевићу у Бијељини”. Зборник Матице српске за ликовне уметности. 45: 249.
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Наши поморци. 1,Мали :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26.[мртва веза]
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Наши поморци. 2,Младић :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26.[мртва веза]
- ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Наши поморци. 3,Тимуњер (Крмар) :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26.[мртва веза]
Литература уреди
Д. Живаљевић, Мали, Б. Ђ., Коло, 1903, бр. 8, 497—502; Југословенски речни портрети, Београд 1931, 12—13; Милош Савин, Пароброд "Делиград", Београд [1963]; Младен Ст. Ђуричић, Историја југословенског речног паробродства до 1926. године, Београд 1965, 29—43, 128