Википедија

Болнице шкотских жена са Србима у окупираној Србији и албанској голготи

Болнице шкотских жена са Србима у окупираној Србији и албанској голготи борећи се са бројним ратним недећама, наставиле су свој хуманитарни рад и након окупације Србије од стране аустро-немачко-бугарска коалиције и још извесно време радиле на збриљавању рањеника и болесника под јаким притиском окупатора. Потом је око 40, шкотске жене кренуле са српском војском и избеглим српским народом у албанску голготу, док се други де припадница ове јединице вратио, разним правцима, у своју матичну домовину или на друга ратишта широм Европе.[1][2]

Мисије Болнице шкотских жена у Србији
Назив
Болнице шкотских жена са Србима у окупираној Србији и албанској голготи
Период
1915
Оснивач
 Шкотска
Руководилац мисије
др Елси Инглис
Седиште
Србија, Албанија, Грчка

Предуслови уреди

У јесен 1915. године, аустро-немачко-бугарска коалиција напала је Србију, и започеле нову офанзиву за сламање Србије.[3] Укупно је било ангажовано 26 дивизија (8 немачких, 8 аустроугарских и 10 бугарских).[3] Четири петине ових снага су биле усмерене према Србији, а једна петина према Црној Гори.

Војска и народ су се повлачили према југу.[4] Пресечен је моравско-вардарски правац, као веза српске војске са Грчком. У таквој, безизлазној ситуацији, војска и народ били су принуђени да се повлаче према Косову, а потом, преко Проклетија, и Албаније ка јадранском приморју.[3]

У таквој ситуације јединице Болнице шкотских жена из Ваљева, Младеновца и Лазаревца почетком октобра евакуисане су у Крагујевац, а затим у Крушевац. на новим локацијам наставили су започето лечење великог броја рањеника.[4]

Две недеље касније, начелници свих болничких јединица били су позвани на састанак у Врњачку бању, где им је објашњена веома тешка ситуација. Том приликом су припадници свих страних мисија били позвани да оставе своје болнице и пацијенте и да се што пре евакуишу.[4]

Од стране српске владе издата је и наредба за евакуацију и страним медицинским мисијама у Србији. Међутим мисија, на челу са др Елси Инглис, одбила је да изврши ову наредбу. Оне су из болница отпустиле сва покретне болеснике, а остале болеснике пожртвоване младе Шкотланђанке нису желеле да препусте на милост и немилост непријатељу, образлажући то речима:

Ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. Ми смо лекарке и болничарке – ни под којим условима не можете нас натерати да напустимо рањенике у нашим болницама. Нисмо овамо послате да се повучемо на први знак опасности.[4]

У окупираној Србији уреди

 
Део припаднице Болнице шкотских жена напушта Србију, из Крагујевца, новембра 1915.
 
Шема војне болнице „Цар Лазар” у Крушевцу у којој је у једном анексу, 1915/16. радила Болница шкотских жена

Окупација Србије затекла је; др Елси Инглис и њене болнице у Крушевцу, а леди Лејлу Пеџет у Скопљу.

1915.

Новембра 1915. припаднице Болница шкотских жена имале су тежак избор: да се повуку преко Албаније са српском војском, или да падну у заробљеништво.Поделиле су се у три групе, тако да се њих се вратио у домовину, део одлучио да остане, уз српске рањенике али и уз рањене Аустријанце, у Србији, док је њих око 40 кренуло у албанску голготу.

Део особља који је желео да остане са др Елси Инглис у Србији, у Крушевцу се поделио у две групе:

  • Прву која је са најквалитетнијом опремом из Крагујевца ушла у састав болнице, основане у једној крушавачкој школи.
  • Другу која је, преузела један анекс, војне болнице српске војске „Цар Лазар” (са преко 900 болесника и рањеника).[4]

Аустријанци су одмах конфисковали прву болница и сву опрему у њој, али нису даље ометали рад страних мисија.[4] Хуманитарни рад се затим несметано одвијао у болници „Цар Лазар", у којој је само др Едит Холвеј водила бригу од 300 болесника.[4]

У почетку у Крушевачкој болници је било много тешких рањеника и цивила, укључујући и велики број деце, да би након неколико недеља број болесника био смањен, а окупатор је празнио болницу одвођењем у затвореничке логоре опорављених српских рањеника.[4]

Залихе хране и лекова полако су се смањивале, а особље је радило и живело у изолацији, без правих и истинитих информација, уз разне гласине о страхотама рата.

У болници је као стражар, чувајући медицинску опрему од пљачкаша, радила и Канађанка Џозефина (Џо) Вајтхед која је током окупације Србије, добровољно сарађивала са Шкотском женском болницом.[5]

1916

Како су др Инглис, и њене сараднице упорно одбијале да потпишу изјаву о окупаторовој благонаклоности према домаћем становништву, оне су заробљене од стране окупатора, али су

Аустријанци упорно одбијали да припадницима Болница шкотских жена признају статус ратних заробљеника, са правима које је гарантовала Женевска конвенција.[4]

Тек уз помоћ америчких дипломата, британске власти су на крају успеле да осигурају њихово пуштање на слободу.

Након вишемесечног рада савезничких болница у окупираној Србији, почетком марта 1916. године, преко Међународног Црвеног крста извршена је репатријација свих чланова савезничких медицинских мисија. Тек тада су се све преживеле чланице Болница Шкотских жена на челу са др Инглис и Евелином Хаверфилд, морале да под стражом уз уперене бајонете напусте Крушевац и коначно врате се у Саутемптон, преко Мађарске, Беча, Швајцарске и Француске.[4] Иако су пре тога све пацијенте отпустили својим кућама на даље лечење, део њих по наређењу окупационих власти завршио је у заробњеничким логорима у Мађарској и у Аустрији.

У албанској голготи уреди

Већи део Шкотланђанки из Болница шкотских жена, њих око 40, донело је одлуку да из окупиране Србије крене у албанску голготу заједно са војском и избеглим становништвом.[6]

Пре поласка приоаднице Болница шкотских жена поделиле су се у две групе:

  • Прву групу водила је Беатрис Макгрегор
  • Другу Вилијам Смит (сликар аматер), траспортни официр и један од ретких мушкараца у Болници шкотских жена.[4]

На том изузетно напорном и неизвесном путу Шкотланђанке су се показале изузетно храбро и достојанствено и уз само једну жртву, Каролајн Тафи, која је погинула у саобраћајној несрећи због превртања возила, стигле на обалу Јадранског мора. Др Милан Ћурчин, санитетски официр за везу, који је у име српске војске бринуо о страним мисијама које су се у касну јесен повлачиле преко Албаније, написао је касније:

Без икаквог двоумљења, могу да изразим своје мишљење да су се британске жене понеле боље него било ко други, боље него било који мушкарац. Што се тиче издржљивости, оне су се могле мерити са српским војником који је, пошто је изгубио своју јединицу, морао да нађе себи пута где пута није било и хлеба где хлеба није било. Што се тиче морала, те снаге духа, нико им није био раван.[4]’’

 
 
Припаднице Болнице шкотских жена су се повлачила по Србији (лево) и по врлетима Албаније и Црне Горе (десно) заједно са српском војском која је маршевала, у просеку око 150 km, до наредног боравишта.[7]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
  2. ^ Петровић Илија, Шкотске жене уза Србе: 1914–1918., Нови Сад 2010
  3. ^ а б в Živković F. Statistički prilozi za ulogu srpske vojske u ratu za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918 godine.1936; Ratnik, sv. I, 66-79.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Mikić Ž. Bolnice škotskih žena-90. godišnjica njihovog delovanja u Srbiji. Med Pregl 2005; 58(11—12):597-608.
  5. ^ Стојсављевић Стојс, Наташа. „Госпођица В – мушкарац у српској армији”. Политика онлајн 09.11.2018. Приступљено 5. 2. 2019. 
  6. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
  7. ^ Жене солунци говоре [сакупио и приредио] Антоније Ђурић /треће издање/ Београд 2014.

Литература уреди

  • Димитријевић Брана, „У контејнеру“ записи српског војног хирурга 1916-1918, Београд, 2001.
  • Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
  • Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
  • Рувидић, М. Жарко, Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчала 1916, Србија, Ратник, 1921.
  • Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
  • An Intreview with dr Agnes Bennett, ‘Sydney Morning Herald’, 26. December 1917
  • Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
  • McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
  • Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
  • Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
  • Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
  • Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
  • Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
  • Mikić ,, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Приступљено 08. 01. 2019. COBISS.SR 164677132
  • Микић, Желимир (1998). Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад: Матица српска. COBISS.SR 131730695
  • Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
  • Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
  • Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
  • Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
  • Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
  • Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
  • Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
  • Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40
  • Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
  • St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
  • Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
  • Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
  • William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
  • Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
  • Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
  • Н. СƄичевƄ : Сербскаја армија в европеискои воина, Белграде, 1928
  • Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915

Спољашње везе уреди

 
Болнице шкотских жена са Србима у окупираној Србији и албанској голготи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болнице_шкотских_жена_са_Србима_у_окупираној_Србији_и_албанској_голготи&oldid=27675143”