Отворите главни мени

Бошко Миленковић – Бата (Беч, 2. новембар 1909Београд, 1955) био је југословенски аутомобилиста.

Бошко Миленковић
Лични подаци
Датум рођења(1909-11-02)2. новембар 1909.
Место рођењаБеч,  Аустроугарска
Датум смрти1955.(1955-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (45/46 год.)
Место смртиБеоград,  Социјалистичка Федеративна Република Југославија
ДржављанствоСоцијалистичка Федеративна Република Југославија Србин/Југословен
Број болида12
Прва тркаТрке на Авали 1932. - трећи
Прва победаСљеме 1937.
Последња тркаВелика награда Београда 1939. - четврти

Рођен је 1909. у Бечу, који је тада био главни град Аустроугарске царевине, од оца Србина, трговца, и мајке француско-немачког порекла. За време Првог светског рата, досељава се са породицом у Београд.

Отац му умире 1921., а Бошко живи од наследства, као рентијер и власник неколико стамбених зграда, у београдским друштвеним круговима још познат као врстан виолиниста и заљубљеник у аутомобилизам, што постаје посредством свог пријатеља, чувеног мотоциклисте Воје Иванишевића, тзв. "Деда Воје". 1927. купује први аутомобил, а ускоро има читав мали возни парк.

Прву трку вози 1932. око Авале и заузима треће место. 1935. купује плави Бугати Т51, и у њему осваја трке на Сљемену 1937. и Дорћолу 1938. У јесен исте године, на тркама у Клужу, у Румунији, слеће са пута и трпи квар на мењачу, који ипак успева да поправи до септембра 1939., на време за Београдски Гран При.

Београдски Гран ПриУреди

На тркама око Калемегдана, као једини представник Краљевине Југославије са, у поређењу са осталим такмичарима, инфериорним болидом, поменутим Бугатијем, Миленковић заузима четврто место, иза шампиона Италијана Нуволарија, и немачких возача фон Браухича и најпосле Хермана Милера.

Миленковић је доста времена изгубио на хлађење мотора, да би на крају завршио такмичење са 19 кругова заостатка у односу на прву тројицу.

После Гран ПријаУреди

У априлском бомбардовању Београда, Миленковић је изгубио сав иметак, и после рата је принуђен да ради као возач тролејбуса.

Наводно је 1955. починио самоубиство вешањем, управо у кући Воје Иванишевића. Остаје упамћен као боем, полиглота и романтик који је возио искључиво из задовољства.

Спољашње везеУреди