Велика уставотворна народна скупштина у Крагујевцу

Велика уставотворна народна скупштина у Крагујевцу је било заседање скупштине у периоду од 10. јуна до 29. јуна 1869.[1]

На овој скупштини је донесен Устав Србије из 1869. године који је објављен на Петровдан.

Велика уставотворна народна скупштина 1869.Уреди

Пола године по примању кнежевске дужности Намесништво је, својим указом, основало један одбор („Светоникољски одбор") коме је стављено у дужност да припреми пројект устава с тим, да се претходно изјасни да ли је нови устав уопште потребан и какав би требало да буде. За чланове тога одбора, такође указом, имеиовано је 70 лица из свих друштвених редова, сва тадашња духовна и политичка елита Србије. Одбор се изјаснио за потребу измене устава и, према споразуму са владом и Намесништвом, направио један нови пројект устава, a да би се тај устав према потреби још проширио и допунио било је одлучено да се распишу избори за Велику уставотворну народну скупштину која је сазвана за 10. јуни 1869. y Крагујевац.

На изборима за Велику уставотворну народну скупштину било је изабрано 516 народних посланика. По партијској припадности они су, скоро без изузетка, припадали либералној странци, па је и устав из 1869. године њено дело. Избори су извршени у реду. 9. јуна већ су сви посланици били у Крагујевцу, где се налазио и малолетни кнез са Намесништвом, члановима владе и Државног савета. По прегледу иосланичких пуномоћја скупштина се конституисала: за председника изабран је Живко Карабиберовић, за потпредседника Тодор Туцаковић, a за секретаре Коста Грудић и Јован Бошковић, сва четворица чланови народне скупштине.

12. јуна Намесништво је отворило скупштину беседом којом изјављује да је скупштину сазвало у циљу да се с народом договори хоће ли се и како пристушити измени земаљског устава.

Својом адресом скупштина је одговорила да устав треба мењати, очекујући:

„да јој Влада поднесе такав пројект устава којим ће се признати народу решавајући глас у потпуном законодавству, a уједно законом ујемчити оне установе које осигуравају: живот, част, слободу и имовину грађанску; као: сазив скупштине сваке године, независност судску, одговорност чиновника уопште, министарству одговорност, општинску самоуправу, законом уређену слободу печатње, и, најпосле, уређење власти: судских, полицијских, финансијских, итд., како би оне одговарале правој потреби народној.

После тога скупштини је поднесен готов предлог устава који је она на својим седницама одељак по одељак претресала. Гласало се како о појединим поглављима, кад је по њима завршена дискусија, тако и о уставу у целини, када је претрес био дефинитивно завршен. О дискусији која је вођена и трајала неколико узастопних седница секретари су водили опширан записник у који су уношена и разна мишљења и предлози појединих народних посланика. За време трајања скупштине посланицима је, на име дијурне и трошкова, исплаћивано по 15 гроша дневно. Сви записници у потпуном обиму објављени су у Српским Новинама и, накнадно, у једној засебној књизи.

По завршетку дискусије нови устав био је изгласан, a Намеоништво га је потписало. Устав је после заклетве ступио на снагу.[1]

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди

Претходник:
Велика народна скупштина у Топчидеру
Народне скупштине Србије

1869

Наследник:
Народна скупштина у Крагујевцу 1870.