Влада Петрић

Владимир Влада Петрић (Прњавор, 11. март 1928Београд, 13. новембар 2019) био je истакнути теоретичар, историчар и естетичар филма, професор Харвардовог универзитета и суоснивач Харвардовог филмског архива. Професор Петрић је први научник који је стекао звање доктора филмологије у Сједињеним Америчким Државама, на Њујоршком универзитету.[2]

Влада Петрић
Пуно имеВладимир Петрић
Датум рођења(1928-03-11)11. март 1928.
Место рођењаПрњавор
 Краљевина СХС
Датум смрти13. новембар 2019.(2019-11-13) (91 год.)[1]
Место смртиБеоград
 Србија
СупружникДара Чаленић
Битна улогаБарба Жване
Госпођа министарка
Прича о фабрици
Веза до IMDb-а

На почетку своје стваралачке каријере бавио се филмском, телевизијском и позоришном режијом, да би се касније усредсредио на експериментални филм у разним формама. Добитник је низа награда у земљи и иностранству, међу којима је и престижна награда њујоршког Антологијског филмског архива.[3]

БиографијаУреди

Детињство и школовањеУреди

Владимир Петрић рођен је 1928. године у Босанском Прњавору, где је похађао прва два разреда основне школе. Пред Други светски рат, похађао је гимназију у Босанској Градишки, одакле је заједно са породицом протеран у Србију. Његов отац добио је запослење као геодет у Панчеву, где Петрић завршава гимназију и полаже велику матуру 1948. године. Као гимназијалац био је члан Драмског студија при тадашњем Панчевачком позоришту, којим је руководио познати руски редитељ и педагог Александар Верешчагин. Године 1949, положио је пријемни испит у Драмском студију Народног позоришта у Београду и у Високој филмској школи (у Толстојевој улици на Дедињу). Иако је позориште било његова „прва љубав", Петрић се ипак определио за Високу филмску школу, којом је тада руководио загребачки позоришни глумац Вјекослав Афрић, редитељ првог југословенског играног филма, Славица (1946). После припајања Високе филмске школе са Академијом за позориште, филм, радио и телевизију, Петрић постаје асистент код Вјекослава Афрића (класа режије) и Јосипа Кулунџића (класа глуме), истовремено настављајући студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где дипломира на одсеку за Енглески језик и књижевност 1956. године, а две године касније,1958, дипломира позоришну режију у класи Јосипа Кулунџића.[4]

Први ангажмани – почетак каријереУреди

Године 1959, постаје ванредни професор историје филма на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, а наредне године добија звање редовног професора.

Kао редитељ на Радио Телевизији Београд радио је од њеног оснивања 1958. године.[4] Учествовао је у реализацији и извођењу првог телевизијског програма. Први телевизијски пренос позоришне представе обављен је 28. децембра 1958. године. Била је то представа Атељеа 212 Љубовнаја завист через једне ципеле Јоакима Вујића у адаптацији и режији Владимира Петрића.[5] Са oвом представом, Петрић је добио награду за режију на Стеријином позорју. У периоду од 1960. до 1965. руководио је филмским одељењем Радио Телевизији Београд, био је уредник филмског програма и редитељ драмских емисија.

Истовремено, објављивао је књижевне и позоришне критике, чланке, студије и есеје у Политици, НИН, као и у часописима Књижевност, Дело, Савременик, Сцена, Књижевне новине, Младост, Летопис Матице Српске, Култура, Филм, Филмске свеске, Поља итд. На сцени Српског народног позоришта режирао је ритуалну драму Слово светлости, по тексту који је приредио Зоран Мишић, музику је написала Љубица Марић, а главну улогу играо је Раша Плаовић. О раду на припреми ове представе у рукописној заоставштини налази се обимна хроника о процесу настајања овог експерименталног сценског остварења.

У периоду од 1965. до 1968. године провео је три семестра на специјалистичким студијама на Свесавезном државном институту за кинематографију (ВГИК) у Москви, с намером да се укључи у докторски програм тог института, у чему није успео (због идеолошког неслагања с професором Николајем Лебедевим), те се враћа у Београд. Током овог периода изучавао је совјетски филм под менторством Лева Кулешова.[2]

Одлазак у АмерикуУреди

Као добитник Фулбрајтове стипендије, на позив Филмског архива при Музеју модерне уметности (МоМА), одлази у Њујорк 1969. године, где ради на класификацији совјетских немих филмова.[6] Истовремено прикупља грађу за докторску дисертацију (о односу совјетског и америчког немог филма), коју је одбранио 1973. године на Њујоршком универзитету, поставши први доктор филмских студија (Cinema Studies) у Америци. У периоду између 1972. и 1974. године, био je ванредни професор енглеског језика и књижевности на Државном универзитету у Њујорку, као и гостујући професор на колеџу Перџез на катедри за позориште.

Ангажман на ХарвардуУреди

Непосредно после добијања доктората (1973), Петрић је добио место на Хенри Лус катедри на Харварду, где је предавао као редовни професор историје и теорије филма[2]. На тој позицији остаје до одласка у пензију, 1997. године.[7] Током овог периода одржавао је предавања на више универзитета у Америци, Европи и Азији. Са документарним режисером Робертом Гарднером и филозофом Стенлијем Кавелом 1979. године, Петрић је основао Харвардов филмски архив, поставши први кустос те институције и ту дужност обављао је све до свог пензионисања.[8] Током каријере, објављивао је есеје и критике у еминентним часописима попут Sight & Sound, Film Comment, Cinema Journal, Film Quarterly, Harvard Crimson, Harvard Magazine, Harvard Gazette, итд.

Позоришни, филмски и књижевни радУреди

„Петрић је од средине 70-их аутор низа филмова и књига које славе филм, а његовим именом назван је и Студио за дигиталне медије Југословенске кинотеке у Београду. Добитник је и награде за животно дело Београдског фестивала документарног и краткометражног филма, на којем је раније награђен за сценарио за документарни запис Зид успомена.“[9]

Међу његове најуспешније позоришне представе спадају Театар Јоакима Вујића  у Атељеу 212 (1958), Слово светлости у Српском народном позоришту у Новом Саду (1967) и адаптација Бергманове Персоне у Кембриџу, САД (1980). У сарадњи са Љубомиром Радичевићем снимио је кратки експериментални филм Кобна жеђ (1964), а режирао је и педесетоминутни играни филм Кавез (1966). Године 1970, појављује се као епизодни глумац у легендарном филму Дванаест столица Мела Брукса (1970). Његов експериментални филм Light Play – A Replay (Игра светлости) из 1990. године представља синематичку апропријацију филма Ласла Мохољи-Нађа (1930), док интимни дигитални есеј Wall of Memories (Зид успомена) из 2003. године представља „дигитални манифесто“ о Петрићевој каријери.

Научнo-теоријски и естетски подухвати Владе Петрића обухватају радове од изузетног значаја за теорију и историју филма, у којима се превасходно бавио изучавањем и пропагирањем филма као аутохтоног уметничког медијума. У Југославији и Америци објавио је значајан број књига: Чаробни екран (1962), Шекспир и филм (1964), Увођење у филм (1964), Развој филмских врста (1969), Телевизија - осма сила (1970), Griffith’s Early Masterpiece: A Corner in Wheat (1979), Film and Dreams: An approach to Bergman (1981), Six Essays on Film (1980), Constructivism in Film: The Man With the Movie Camera – A Cinematic analysis (1987).

Петрић о уметностиУреди

О уметничком стваралаштвуУреди

  • „Моја идеја о Мона Лизи у подруму има метафоричко значење: она указује на вредности које постоје без обзира како ће их одређена средина или социјална групација прихватити и протумачити. Није то никакав идеализам, него одвајање уметничког остварења од социјалних, економских, политичких, религиозних и других историјских категорија. Искуство показује да су сви покушаји да се уметност подреди тим категоријама, били неодрживи.[10]
  • „Од уметности је немогуће захтевати да ствара на овај или онај начин, јер тада она постаје нешто сасвим друго. Уметност је апсолутно самосвојна и свако насилно утицање на њен ток уништава у њој истинитост и непосредност. Само ако је непосредна она је и велика, без обзира да ли се тренутно свиђа или не. Ако је лажна она је безвредна, ма колико била тренутно корисна или популарна.“[11]

О алтернативном филмуУреди

  • „У домену алтернативног филма експериментисање је значајније од коначног резултата. Алтернативан синематски поступак подразумева трагање које указује на нове изражајне могућности филма, трагање које ће можда тек у будућности да произведе целовита уметничка дела, трагање коме непосредан резултат није циљ. Алтернативни филм алтернира и саму свест редитеља о стваралачком процесу. Тако откривање новог средства изражавања постаје значајније."[12]

О дејству филмске сликеУреди

  • „Емотивно, психолошко и мисаоно деловање филмске слике треба целисходно искористити, како би гледалац преко њега не само осетио право значење садржаја (коме смисао филмске слике треба да служи), већ да би га мисаоно надградио подстакнут визуелним значењем кадра. То је смисао филмске слике, који у себи садржи специфично филмски начин изражавања, те га због тога треба посебно неговати.“[13]
  • „Стојећи пред стварношћу са камером у руци, редитељ треба да издвоји карактеристичан детаљ и да свој однос према њему тако изрази да то у нама изазове естетско осећање.“[14]
  • „Свака ствар на екрану добија душу, а људско лице, које већ има душу, појачава своје дејство и проширује своје значење.“[15]

О сценској уметностиУреди

  • „Театар је близак, најближи човеку, по томе што се изражава посредством људског бића, што тумачи, разоткрива његов живот и што као индивидуа вечно умире и вечно се рађа у новим видовима. Зато је сценска уметност ефемерна: свако остварење у оквиру ње умире после извесног времена, боље рећи, мења се и трансформише из једног облика у други.“[16]

O Славку ВоркапићуУреди

  • „Уз Воркија, ја сам схватио неопходност инсистирања на чистоти филмског израза, уочивши огроман педагошки значај таквог концепта, чак и ако се у њему и претерује. Крајњи исход таквог инсистирања води ка ослобођењу филмског медија од конвенционалних видова комерцијалног филма. Једино у том домену може да се постигне квалитетни скок у нову естетичку структуру која се упорно и немилосрдно подређује овешталим клишеима дубоко учауреним у конвенционалној филмској производњи диктираној духом потрошачког друштва.“[17]

О Марини АбрамовићУреди

  • „Исхитрено тврђење да је у питању пуки егзибиционизам и жеља за славом последица је мисаоне површности и одбојности према новим видовима савременог (неконвенционалног) јавног комуницирања. Одлучна у настојању да укроти сопствени его путем јавног тестирања издржљивости свога физикума, Марина је радикално одбацила (мало)грађанске обзире (...).“[18]

Фондација Владе ПетрићаУреди

Фондација Владе Петрића посвећена је очувању и промоцији рада и дела Владе Петрића. Основни циљ Фондације је прикупљање и презентовање радова Владе Петрића из области историје, теорије и естетике филма, као и радова о уметности уопште. Фондација је усмерена на објављивање дела Владе Петрића, као и на организацију изложби, симпозијума и истраживања и доделу награда у сарадњи са Харвардовим филмским архивом и Југословенском кинотеком. Фондација сарађује са институцијама културе, уметничким организацијама и појединцима који се баве истраживањем и стварањем у области филма и уметности. Уз то, Фондација доприноси проширивању фонда Колекције Владе Петрића у оквиру Харвардовог филмског архива како би помогла научно-истраживачки рад.[19]

БиблиографијаУреди

  • Чаробни екран, Народна књига, Београд, 1962.
  • Шекспир и филм, Југословенска кинотека, Београд, 1964.
  • Театар Јоакима Вујића, Нолит, Београд, 1965.
  • Увођење у филм, Уметничка Академија, Београд, 1968.
  • Развој филмских врста, Уметничка Академија, Београд, 1970.
  • Осма сила – Телевизија, Радио-телевизија Београд, 1971.
  • D. W. Griffith: A Corner in Wheat, University Film Study Center, 1975.
  • Six Essays on Film, Quarterly Review of Film Studies, Cinema Journal, 1980.
  • Film and Dreams: An Approach to Bergman, Redgrave, NY, 1981.
  • Constructivism in Film: The Man with the Movie Camera, Cambridge University Press, 1987; second edition 1993.               

ФилмографијаУреди

РедитељУреди

  • Барба Жване (асистент редитеља), 1949.
  • Кобна жеђ, краткометражни филм, 1956.
  • Љубавно писмо, телевизијски филм, 1959.
  • Лажа и паралажа, телевизијски филм, 1959.
  • Мсје Жозеф, телевизијски филм, 1960.
  • Велика поноћна мистерија, телевизијски филм, 1960.
  • Трка, телевизијски филм, 1961.
  • Мица и Микица, телевизијски филм, 1961.
  • Злочин Силвестра Бонара, телевизијски филм, 1962.
  • Било их је седам, телевизијски филм, 1962.
  • Мачка на шинама, телевизијски филм, 1966.
  • Време љубави, 1966.
  • Кавез, играни филм, 1966.
  • Апокалипса, телевизијски филм, 1968.
  • Све ће то народ позлатити, телевизијски филм, 1969.
  • Швабица, телевизијски филм, 1969.
  • Први пут с оцем на јутрење, телевизијски филм,1969.
  • Light Play – A Replay, експериментали филм, 1990.
  • Светло лишће, документарни филм, 2003.
  • Wall of Memories, дигитални есеј, 2003.

СценаристаУреди

  • Кобна жеђ, краткометажни филм, 1956.
  • Новогодишњи поклон, телевизијски филм, 1962.
  • Вилијам Шекспир, краткометражни филм, 1964.
  • Трансмиграција душа, телевизијски филм, адаптација, 1964.
  • Вечерас импровизујемо Рајкина, телевизијски филм, 1966.
  • Швабица, телевизијски филм, 1969.
  • Први пут с оцем на јутрење, телевизијски филм, адаптација, 1969.
  • Све ће то народ позлатити, телевизијски филм, адаптација, 1969.
  • Лепотица из Амхерста, телевизијски филм, адаптација, 1985.
  • Реминесценција, краткометражни филм, 2002.

ГлумацУреди

  • Прича о фабрици – гост на пријему, 1949.
  • Барба Жване, 1949.
  • Госпођа министарка, 1958.
  • Вечерас импровизујемо Рајкина, телевизијски филм, 1966.
  • Дванаест столица, 1970.

РеференцеУреди

  1. ^ „Преминуо професор и редитељ Владимир Петрић”. RTS. 13. 11. 2019. 
  2. ^ а б в „Vlada Petric Collection - Collection”. Harvard Film Archive (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-13. 
  3. ^ „Anthology Film Archives : Support - 2011 Film Preservation Honors & 40th Anniversary Benefit Concert”. anthologyfilmarchives.org. Приступљено 2020-12-15. 
  4. ^ а б „International Federation of Film Archives”. www.fiafnet.org. Приступљено 2020-12-13. 
  5. ^ Голубовић-Требјешанин, Борка. „Позоришни времеплов пред гледаоцима”. Politika Online. Приступљено 2020-12-15. 
  6. ^ „Преминуо проф. др Влада Петрић”. www.kinoteka.org.rs (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-15. 
  7. ^ Staff, Ty Burr Globe; November 21, Updated; 2019; Comments, 1:59 p m Email to a Friend Share on Facebook Share on TwitterPrint this Article View. „The man with a movie passion: remembering Vlada Petric - The Boston Globe”. BostonGlobe.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-13. 
  8. ^ „The Harvard Film Archive”. Harvard Magazine (на језику: енглески). 2005-11-01. Приступљено 2020-12-13. 
  9. ^ „U čast zaštitnika filma | SEEcult.org”. www.seecult.org. Приступљено 2020-12-13. 
  10. ^ Петрић, Влада (пролеће 1984). „Писмо Владе Петрића”. Филмограф. број 27: стр. 55—56. 
  11. ^ Петрић, Влада (новембар 1960). „Зачарани круг”. Књижевне новине. број 131: стр. 1. 
  12. ^ Лазић, Радослав (лето 1985). „Разговор са Владом Петрићем”. Филмограф. број 31: стр. 57—58. 
  13. ^ Петрић, Владимир (фебруар 1985). „Смисао и дејство филмске слике”. Књижевне новине. број 62: стр. 10. 
  14. ^ Петрић, Владимир (фебруар 1964). „Пут ка истини”. Књижевне новине. број 216: стр. 5. 
  15. ^ Петрић, Влада (фебруар 1964). „Лице пред камером”. Књижевне новине. број 217: стр. 6. 
  16. ^ Петрић, Влада (април 1958). „Позориште и традиција”. Књижевне новине. број 66: стр. 5. 
  17. ^ Петрић, Влада (пролеће 1978). „Воркапићев ефект”. Филмограф. број 8: стр. 95—96. 
  18. ^ Petrić, Vlada. „Oči u oči sa Marinom”. Politika Online. Приступљено 2020-12-15. 
  19. ^ „Foundation - Kinopravda Institute”. kinopravda-institute.org (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-13. 

Спољашње везеУреди