Воловска запрега

Воловска запрега је запрежно возило са два или четири точка које вуку волови. То је превозно средство које се користи од давнина у многим деловима света. И данас се користи тамо где су савремена возила или прескупа или постојећа инфраструктура отежава њихову употребу.

Узгој волова и традиција воловских запрега у Костарики
Costa Rica - Poás 07.jpg
Воловска запрега у Костарики
Нематеријално културно наслеђе
РегионКостарика
Светска баштина Унеска
Унеско ознака00103
Датум уписа2008
Локација уписаhttps://ich.unesco.org/en/RL/oxherding-and-oxcart-traditions-in-costa-rica-00103

Воловску запрегу, која се посебно користи за превоз робе, вуче један или више волова. Кола су за волове најчешће причвршћена посебним ланцем причвршћеним за јарам, али се такође користи и конопац. Возач и сви други путници седе на предњој страни кола, док се терет поставља позади. Воловском запрегом традиционално су превожени пољопривредни производи и дрвена грађа.

Године 2005. гајење волова и традиција употребе запрежних воловских кола у Костарики увршћена је на УНЕСКО- ву репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[1]

ИсторијаУреди

Првеи историјски подаци о употреби кола за превоз терета датирају око 4400. п.н.е. Најстарији дрвени точкови употребљиви за транспорт пронађени су у јужној Русији и датирју око 3325 (± 125) године п.н.е.[2] Докази о возилима на точковима појављују се од средине 4. миленијума пре нове ере, на територији између Северног мора и Месопотамије. Постоји могућност да су то управо била воловска кола.[3]

КостарикаУреди

У Костарики су запрежна воловска кола (carretas на шпанском језику) била важан аспект свакодневног живота и трговине, посебно између 1850. и 1935. године,[4] развијајући јединствену традицију конструкције и украшавања која се још увек развија. Традиционална воловска колица, или карета, производ је најпознатијег заната Костарике. Од средине деветнаестог века, воловска колица су коришћена за превоз зрна кафе из централне долине Костарике преко планина до Пунтаренаса на пацифичкој обали, што је захтевало путовање од десет до петнаест дана.

 
Украшена воловска кола из Костарике

Традиција сликања и украшавања воловских колица започела је почетком двадесетог века. Првобитно је сваки регион Костарике имао свој посебан дизајн, омогућавајући идентификацију порекла возача према обојеним шарама на точковима. Почетком двадесетог века, уз шарене звезде почеле су да се појављују цвеће, лица и минијатурни пејзажи, а до данас годишња такмичења награђују најкреативније уметнике у овој традицији. Будући да су воловска кола застарела као превозно средство, потражња за њима је све мања, што значи да је и број занатлија који су прошли обуку за производњу и украшавање воловских кола снажно опао током последњих деценија. Али, костаричке параде и традиционалне прославе нису комплетне без традиционалне параде воловских кола.

Године 1988. влада Костарике је традиционална кола са воловима прогласила националним симболом рада.

Године 2005. традиција гајења волова и запрежних воловских кола у Костарики увршћена је на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[1]

ИндонезијаУреди

У Индонезији се воловска кола користе у сеоским деловима земље за превоз робе и људи, али чешће се у Индонезији користе коњска, а не воловска кола. Возач запреге за волове познат је на индонежанском као bajingan.

МалезијаУреди

 
Разгледница у боји коју је у Енглеској одштампао Рафаел Так & синови и на којој је слика групе волова која превозе вуну. Карта носи наслов: „Аустралијска овчарска станица. Запрега вуне“.

Воловска кола су се широко користила у Малезији пре увођења аутомобила, а многа се користе и данас. Ту су спадала и путничка возила, која се сада користе посебно за туристе.[5] Путничка кола су обично опремљена тендама за заштиту од сунца и кише, а често су и лепо украшена.[6] [7]

АустралијаУреди

У Аустралији су воловска кола имала четири точка и обично су се користила за превоз великих терета. Кола су вукли волови који су се могли састојати и од 20 или више животиња.

Волови су широко коришћени за транспорт производа из руралних подручја до већих градова и лука. Због величине Аустралије, ова кола су често прелазила велике раздаљине што је могло потрајати много дана, па чак и недеља.

ГалеријаУреди

Види јошУреди

  • Bullocky, Australian English term for the driver of a bullock team

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Oxherding and oxcart traditions in Costa Rica”. ich.unesco.org. Приступљено 11. 6. 2021. 
  2. ^ Holm, Hans J. J. G. (2019): The Earliest Wheel Finds, their Archeology and Indo-European Terminology in Time and Space, and Early Migrations around the Caucasus. Series Minor 43. Budapest: ARCHAEOLINGUA ALAPÍTVÁNY.ISBN 978-615-5766-30-5.
  3. ^ David W. Anthony, The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press, 2010 ISBN 1400831105 p461
  4. ^ http://www.guiascostarica.com/cr13.htm La carreta típica
  5. ^ Melacca government Portal - Menaiki Kereta Lembu.
  6. ^ Passenger bullock cart outside Malaysia Museum.
  7. ^ „Historical picture of bullock cart in Malaysia.”. Архивирано из оригинала на датум 17. 07. 2011. Приступљено 11. 06. 2021. 

Спољашње везеУреди