Википедија

Војна наука

Војна наука (енгл. military science) је систем знања о суштини и садржају оружане борбе и рата у целини.[1]

Дефиниција

уреди

Предмет војне науке је рат и његов битни елемент - оружана борба, као и суштински проблеми теорије и праксе ратне вештине. С обзиром да су то друштвене појаве, војна наука по својим основним обележјима припада групи друштвених наука, али се користи и достигнућима природних наука.[1]

Рат и оружану борбу изучавају и многе друге науке (социологија, историја, право, политичка економија, психологија), али свака у домену свој предмета и методологије. Војна наука изучава рат и оружану борбу, пре свега, са становишта ратне вештине, јер се тим феноменом не бави ниједна друга наука. [1]

Историја

уреди

Као систем знања о рату и оружаној борби, војна наука се обликује тек у 18. и 19. веку, мада је рат као друштвена појава врло рано постао предмет интересовања појединих мислилаца, посебно филозофа. Међутим, пут уопштавања ратних искустава и њиховог коришћења у пракси био веома дуг и овисан од општег материјалног и културног развоја друштва и науке у целини. Најпре се сводио на описивање догађаја у којима се општа историја преплитала са војном, а већ у 6. веку п. н. е. појављује се Сун Цу Вуова Вештина ратовања, најстарије познато дело о ратној вештини. Литература о рату и оружаној борби постајала је временом све обимнија, а после масовног увођења ватреног оружја у 17. веку, развоја артиљерије, балистике и фортификације, бројног повећања оружаних снага и стварања штабова, објављивањем првих војних правила - предмет војне науке се проширује на готово све процесе оружане борбе. Стварањем масовних националних армија у првој половини 19. века, модерна војна науке утемељена је у теоријским радовима Карла фон Клаузевица (у Пруској) и Антоана Жоминија (у Француској).[1]

Класификација војне науке

уреди

Преовлађује мишљење да дисциплине које изучавају војне аспекте рата и оружане борбе чине систем војне науке, у којем водеће место припада ратној вештини. Основу система војне науке чине стратегија, оператика или оперативна вештина и тактика. Оне се баве истраживањем појава, међусобних веза и законитости у оружаној борби и рату. Остале војне науке могу се поделити на:[1]

Војска и друштво

уреди

Ова специјалност испитује начине на које војска и друштво међусобно делују и обликују једни друге. На динамичко раскршће на коме се сусрећу војска и друштво утичу трендови у друштву и безбедносно окружење.[2] Ово поље проучавања може се повезати са делима Клаузевица („Рат је наставак политике другим средствима“[3]) и Сун Цуа („Ако није у интересу државе, не делујте“[4]). Савремена мулти и интердисциплинарна област вуче своје корене од Другог светског рата и радова социолога и политиколога.[2] Ова област проучавања обухвата „све аспекте односа између оружаних снага, као политичке, друштвене и економске институције, и друштва, државе или политичког етничког покрета чији су они део“.[5] Теме које су често укључене у делокруг војске и друштва су: ветерани, жене у војсци, војне породице, регрутација и задржавање, резервне снаге, војска и религија,[6] војна приватизација, цивилно-војни односи,[7] цивилно-војни сарадња, војна и популарна култура, војска и медији, војна помоћ и помоћ у катастрофама, војска и животна средина и замагљивање војних и полицијских функција.

Запошљавање и задржавање

уреди

У добровољачкој војсци, оружане снаге се ослањају на тржишне снаге и пажљиво регрутовање да би попуниле своје редове. Због тога је веома важно разумети факторе који мотивишу регрутацију и поновно ангажовање. Припадници службе морају имати менталну и физичку способност да се суоче са изазовима војне службе и да се прилагоде војним вредностима и култури.[2] Студије показују да мотивација за регрутацију генерално укључује и лични интерес (плату) и нетржишне вредности попут авантуре, патриотизма и другарства.[8][9][10]

Ветерани

уреди

Студија ветерана или припадника војске који одлазе и враћају се у друштво једно је од најважнијих подобласти војних и друштвених студија. Ветерани и њихова питања представљају микрокосмос поља. Војни регрути представљају уносе који прелазе из заједнице у оружане снаге, ветерани су излазници који напуштају војску и поново улазе у друштво промењени током свог времена као војници, морнари, маринци и авијатичари. Друштво и ветерани суочавају се са вишеструким слојевима адаптације и прилагођавања по њиховом поновном уласку.[11][12]

Међународна удружења за војне науке или студије

уреди

Постоје многа међународна удружења чија је основна сврха окупљање научника из области војних наука. Нека су интердисциплинарна и имају широк обим, док су друга затворена и специјализована фокусирајући се на специфичније дисциплине или предмете. Нека су интегрисана у шире научне заједнице као што су Међународна социолошка асоцијација (ISA) и Америчко психолошко удружење (APA), док су друга израсла из војних институција или појединаца који су били посебно заинтересовани за области војне науке, и која су војна, одбрамбена или оријентисана на оружане снаге. Нека од ових удружења су:

Часописи за војне студије

уреди

Запажени часописи из области војних наука:[20]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 560—561. 
  2. ^ а б в Shields, Patricia M. (2020). „Dynamic Intersection of Military and Society”. Ур.: Sookermany A. Handbook of Military Sciences. Springer, Cham. стр. 1—23. ISBN 978-3-030-02866-4. S2CID 219460214. doi:10.1007/978-3-030-02866-4_31-1.  https://link.springer.com/referenceworkentry/10.1007/978-3-030-02866-4_31-1
  3. ^ Clausewitz, C. V. (1984). On War (trans. and ed.: Howard, M., & Paret, P.). Princeton: Princeton University Press.
  4. ^ Tzu, The Art of War, XII.17
  5. ^ Forster, A. (2005). Armed forces and society in Europe. p. 9. Cham, Switzerland: Springer.
  6. ^ Levy Y. (2020) Military and Religion. In: (eds) Handbook of Military Sciences. Springer, Cham Levy, Yagil (2020). „Military and Religion”. Ур.: Sookermany A. Handbook of Military Sciences. Springer, Cham. стр. 1—17. ISBN 978-3-030-02866-4. S2CID 216532584. doi:10.1007/978-3-030-02866-4_32-1. 
  7. ^ Pion-Berlin, David; Dudley, Danijela (2020). „Civil-Military Relations: What is the State of the Field”. Ур.: Sookermany A. Handbook of Military Sciences. Springer, Cham. стр. 1—22. ISBN 978-3-030-02866-4. S2CID 216337378. doi:10.1007/978-3-030-02866-4_37-1. 
  8. ^ Eighmey, J. (2006). Why do youth enlist?: Identification of underlying themes. Armed Forces & Society, 32(2), 307–328.
  9. ^ Bury, P. (2017). Recruitment and retention in British Army reserve logistics units. Armed Forces & Society, 43(4), 608–631.
  10. ^ Griffith, J. (2008). Institutional motives for serving in the U.S. Army National Guard: Implications for recruitment, retention, and readiness. Armed Forces & Society, 34(2), 230–258.
  11. ^ Griffith, James; Connelly, Vince; Catignani, Sergio; Johansson, Eva (2020). „Reservists and Veterans: Viewed from within and Without”. Ур.: Sookermany A. Handbook of Military Sciences. Springer, Cham. стр. 1—26. ISBN 978-3-030-02866-4. S2CID 225854803. doi:10.1007/978-3-030-02866-4_34-1. 
  12. ^ Kohen, A. I., & Shields, P. M. (1980). Reaping the spoils of defeat: Labor market experiences of Vietnam-era veterans. Strangers at home: Vietnam veterans since the War, 181-211.
  13. ^ „Military Psychology”. The Society for Military Psychology (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-25. 
  14. ^ „Ergomas - Home”. ergomas.ch. Приступљено 2021-10-25. 
  15. ^ „Inter-University Seminar on Armed Forces and Society”. Inter-University Seminar on Armed Forces and Society (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-25. 
  16. ^ „Home”. icspp2020.ca. Архивирано из оригинала 06. 06. 2023. г. Приступљено 11. 07. 2023. 
  17. ^ „IMTA Home Page”. Архивирано из оригинала 23. 4. 2021. г. Приступљено 17. 4. 2021. 
  18. ^ „International Society of Military Sciences Home”. www.isofms.org. Приступљено 2021-10-25. 
  19. ^ „RC01 Armed Forces and Conflict Resolution”. 
  20. ^ „Google Scholar Metrics, Military Studies”. Приступљено 15. 12. 2012. 

Литература

уреди
  • Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Barnard, Henry, Military Schools and Courses of Instruction in the Science and Art of War in France, Prussia, Austria, Russia, Sweden, Switzerland, Sardinia, England, and the United States, Part I – France and Prussia, J.B. Lippincott & Co., Philadelphia, 1862
  • Dupuy, Trevor N., Understanding War: History and Theory of Combat, Leo Cooper, London, 1992
  • Gat, Azar (1992). The Development of Military Thought: The Nineteenth Century. London: Oxford University Press. 
  • Jordan, Kelly C., "Military Science", in G. Kurt Piehler, ed. Encyclopedia of Military Science, SAGE Reference, Volume, 2. pp. 880–885.
  • Lodge, Henry Cabot, (ed.), The North American Review, Making of America Project, University of Northern Iowa, 1878
  • Muehlbauer, Matthew S., and David J. Ulbrich, eds. The Routledge History of Global War and Society (2018) [1]
  • Muehlbauer, Matthew S., and David J. Ulbrich. Ways of War: American Military History from the Colonial Era to the Twenty-First Century (2018) [2]
  • Soeters, Joseph; Shields, Patricia and Rietjens, Sebastiaan. Routledge Handbook of Research Methods in Military Studies New York: Routledge, 2014.
  • Thompson, Julian, Lifeblood of war: Logistics in armed conflict, Brassey's classics, London, 1991
  • Bert Chapman. Military Doctrine: A Reference Handbook. Santa Barbara, Cal.: ABC-CLIO, 2009.
  • Austin Long. The Soul of Armies: Counterinsurgency Doctrine and Military Culture in the US and UK. Ithaca–London: Cornell University Press, 2016.
  • Christopher P. Twomey. The Military Lens: Doctrinal Difference and Deterrence Failure in Sino-American Relations. Ithaca–London: Cornell University Press, 2010.
  • Robert M. Cassidy. Peacekeeping in the Abyss: British and American Peacekeeping Doctrine and Practice after the Cold War. Westport, CT–London: Praeger, 2004.
  • Aaron P. Jackson. The Roots of Military Doctrine: Change and Continuity in Understanding the Practice of Warfare. Fort Leavenworth, KS: Combat Studies Institute Press, 2013.
  • Elizabeth Kier. Imagining War: French and British Military Doctrine between the Wars. Princeton: Princeton University Press, 1998 (reprint 2017).
  • Matthias Strohn. The German Army and the Defence of the Reich: Military Doctrine and the Conduct of the Defensive Battle 1918-1939, 2nd revised edn. Cambridge: Cambridge University Press, 2017.
  • Willard C. Frank and Philip S. Gillette, eds. Soviet Military Doctrine from Lenin to Gorbachev, 1915-1991. Westport, CT: Greenwood Press, 1992.
  • Raymond L. Garthoff. Deterrence and the Revolution in Soviet Military Doctrine. Brookings Institution Press, 1990.
  • Harriet Fast Scott and William F. Scott. The Armed Forces of the USSR. Boulder, Co.: Westview Press, 1979.
  • Harriet Fast Scott and William F. Scott. Soviet Military Doctrine: Continuity, Formulation, and Dissemination. Boulder, Co.: Westview Press, 1989.
  • Tzu, Sun (2003). The Art of War . New York City: Barnes & Noble Books. ISBN 978-1-59308-016-7. 
  • Clausewitz, Carl Von (1976). On War. Edited and translated by Michael Howard and Peter Paret (Revised 1984 изд.). Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-05657-9. 

Спољашње везе

уреди
 
Војна наука на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војна_наука&oldid=28563495”