Вукашин Марковић

Др Вукашин Марковић (1874 — 1943) је био црногорски револуционар, учесник Октобарске и Кинеске револуције.[1] Био је близак Лењинов саборац и пријатељ.[2] Рођен је 12. августа 1874. године у Стијенама Пиперским, код данашње Подгорице.[3]

Вукашин Марковић
Vukašin Marković i Lenjin.jpg
Лењин и другови врше смотру Црвене гарде на Црвеном тргу у Москви 1919. Вукашин Марковић је трећи с лева — брада и наполеонска поза.
Датум рођења12. август 1874
Место рођењаСтијена Пиперска
 Црна Гора
Датум смрти1943.(1943-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (68/69 год.)
Место смрти Савез Совјетских Социјалистичких Република
СупругаЖана Лабурб
Члан КПЈ од1919.
Учешће у ратовимаОктобарска револуција
Руски грађански рат
Кинеска револуција

Октобарска револуцијаУреди

Кад је избила Октобарска револуција, др Вукашин Марковић био је њен активни учесник. Са идејом Октобра наступило је за њега, како је говорио, „угодно и срећно време, као што је угодно и срећно време риби која воли да плива по узбурканим таласима мора“.[4]

По одлуци Лењина, др Марковић је послан на јужни фронт, где је организовао јединице црвених, у којима је имао улогу комесара батаљона, затим комесара бригаде, па комесара дивизије. У пролеће 1919. године прешао је на Источни фронт, а следеће 1920. године провео неколико месеци на северу Русије, као комесар дивизије. Због сукоба са Троцким Лењин га је повукао у Москву, где се борио на страни револуционара и истакао у борбама на Врапчијем брду и Сретењском булевару.

Поред војних, др Марковић је обављао и друге послове. Радио је у Југословенској комунистичкој групи (бољшевика), као један од њених руководилаца и редактор њеног гласила „Светска револуција“. Био је председник одељења јужних Словена у Комесаријату народности од средине 1918. године, а од следеће године радио у Коминтерни на балканским питањима.[4]

У ЈугославијиУреди

Др Вукашин Марковић се 1921. године вратио у Црну Гору да диже устанак и да прогласи Совјетску Црну Гору.[5] У земљи је активно пропагирао идеје Октобарске револуције. Његов долазак био је од огромног утицаја на црногорски политички живот и ширење комунистичке идеје у Црној Гори, нарочито међу млађим комунистима. Убрзо је дошао у сукоб са властима, те бива принуђен да пређе у илегалу, у којој је провео пуне четири године (1921-1924).

Након хапшења, уз помоћ пријатеља-комуниста успео је да побегне из затвора, а потом и из земље, најпре у Аустрију, а потом назад у Русију.

Смрт у СССРУреди

Према сећањима савременика, др Вукашин Марковић се 1930-их година у емигрантском клубу током једне дискусије јавно супротставио схватањима Стаљина:

Он је у једној дискусији о реферату Стаљина имао храброст да каже да се не слаже са Стаљиновом оценом економске депресије у капиталистичком свету. Нама присутнима, говорила је Лепа Нешић, срце је сишло у пете. Било је то необично. Нашао се човек, нитко други до Југословен, који се не слаже за Стаљиновим поставкама.[6]

— Томо Никшић

Вукашин Марковић је крајем 1930-их, у време стаљинистичких чистки, доспео у логор. Пуштен је из логора почетком 1940-их. Околности његове смрти нису познате. Неки сматрају да је умро од исцрпљености 1943. године у Кујбишеву, а по другима у санаторијуму на Уралу.[4]

Његова жена је била Жана Лабурб. Син његове рођене сестре Стефе био је познати југословенски револуционар и народни херој Иван Милутиновић.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Види јошУреди