Википедија

Германска митологија

Германска митологија се састоји од скупа митова који потичу из традиције германских народа, укључујући нордијску митологију, англосаксонску митологију и континенталну германску митологију.[1][2][3] Митологија је била кључни елемент германског паганизма.

Порекло уреди

Како су се германски језици развили из протоиндоевропског језика, германска митологија је на крају развој протоиндоевропске митологије. Археолошки остаци, као што су петроглифи у Скандинавији, сугеришу континуитет у германској митологији барем од нордијског бронзаног доба.[4][2]

Извори уреди

Најранији писани извори о германској митологији укључују литературу римских писаца. Ово укључује De bello Gallicoуж Јулија Цезара, Geographica од Страбона и Germania од Тацита.[5] Каснији извори на латинском језику о германској митологији укључују Гетицу од Јорданеса, Историју Лангобарда Павла Ђакона, Црквену историју енглеског народа Бедеа, Vita Ansgari од Римберта, Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum Адама од Бремена и Gesta Danorum Сакса Граматикуса.[5]

Народни извори о германској митологији укључују Мерзебуршке чари, песме о Нибелунзима[2] и разна дела староенглеске књижевности, посебно Беовулф.[6] Најважнији извори о германској митологији су, међутим, дела старонордијске књижевности, од којих је већина записана у Исландском комонвелту током средњег века. Од посебног значаја је Поетска Еда.[6]

Археолошки докази, рунски натписи и имена места су такође корисни извори о германској митологији.[7]

Митологија уреди

Митови германских народа садрже приче фокусиране на германска божанства и низ других ентитета.

Космологија уреди

О почетку и крају света говори Волуспа, прва и најпознатија песма у Поетској Едди. Видовњакиња из Волуспа говори о томе како је свет почео са великим магичним ништавилом званим Гинунгагап, све док Один и његова два брата нису подигли Земљу из мора. Наишли су на стабла Аска и Ембла, које су створили у први људски пар.[8]

Извештаји о Волуспау су у супротности са онима у Вафтруднисмалу и Гримнисмалу. Они кажу да је Один створио свет од тела дива Имира. Один и његова браћа су пак водили порекло од Бурија, којег је створила првобитна крава Ауðумбла. Паралеле са Ауðумблом налазе се у индоиранској религији, што сведочи о древном индоевропском пореклу германске митологије.[9]

Централна тачка у германском космосу је дрво Игдрасил.[10] Германска митологија прориче крај света у надолазећем Рагнароку.[11]

Божанства уреди

Одређени број германских богова се помиње у старонордијској књижевности и деле се на Асире и Ванире. Аси су првенствено богови рата и доминирају потоњима, који су богови плодности и богатства.[12]

Главни бог је Один, он се повезује са ратом, сеидром (вештичарством) и мудрошћу. Вероватно су га обожавали пре свега краљеви и племићи, а не обични људи. Один је господар Асгарда, пребивалишта богова, које укључује величанствену дворану Валхалу, где су примљени ратници који су погинули херојском смрћу у борби (Еинхерјар) како би их припремили да помогну Одину у надолазећем Рагнароку.[13]

Одинова жена била је Фригг . Његов популарни син, од јотунн Јорðа, био је Тор, бог чији се атриобути повезују са грмљавином. Он барата чекићем Мјолниром, Тор је ступио у сукоб са јотнар (дивовима) и змијом Јормунгандом. Тор има много паралела у индоевропској митологији. Чини се да су га германски народи много обожавали, посебно ратници и обични људи. Значајан Торов брат је Балдер . Друге значајне личности у германској митокогији су бог преварантЛоки; Хејдмал, за кога се у Ригсþули наводи да је био отац три класе мушкараца; и Тир, бог који је повезан са ратом и који је изгубио руку од вука Фенрира, за кога су неки научници на основу лингвистичких доказа предложили да је можда био централно божанство у германском пантеону у ранијим временима.[14]

У староскандинавској литератури, Асир и Ванир су описани као сукобљени. Кроз овај сукоб, одређени богови Ванир, као што су Њор, Фреја и Фрејр, придружују се Асима.[15] Наглашене су сличности између Њорда и Нертуса, германског бога плодности којег Тацит помиње у Германији у 1. веку нове ере.[15] Извори такође помињу бројне друге ентитете, као што је Хел, који надгледа локацију подземља са истим именом.[16]

Легендарна створења уреди

Бројна легендарна створења се појављују у германској митологији, као што су дис, филгја, драугр, патуљци, вилењаци,[17] као и јотнар, тролови и змајеви.

Наслеђе уреди

Током средњег века, германски народи су преобраћени у хришћанство. Проучавање германске митологије остало је важан елемент германске филологије од развоја ове области и тема је саставна компонента паганства, савременог оживљавања германског паганизма. Елементи германске митологије су преживели у модерном германском фолклору.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  2. ^ а б в Leeming 2005.
  3. ^ „Teutonic mythology”. World Encyclopedia . Philip's. 2006. ISBN 9780199546091. Приступљено 3. 1. 2020. 
  4. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  5. ^ а б Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  6. ^ а б Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  7. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  8. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  9. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  10. ^ „Teutonic mythology”. World Encyclopedia . Philip's. 2006. ISBN 9780199546091. Приступљено 3. 1. 2020. 
  11. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  12. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  13. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  14. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  15. ^ а б Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  16. ^ „Teutonic mythology”. World Encyclopedia . Philip's. 2006. ISBN 9780199546091. Приступљено 3. 1. 2020. 
  17. ^ Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 

Литература уреди

  • Leeming, David Adams (2005). „Germanic mythology”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19991-648-1. 

Додатна литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Германска_митологија&oldid=26662919”