Грендел у илустрованој верзији Беовулфа из 1908.

Грендел (енгл. Grendel) је митолошко чудовиште у англо-саксонској епској песми Беовулф (испеваној око 700-1000. године). Он је први од троје антагониста у песми (остали су Гренделова мајка и змај) које савлађује главни јунак, Беовулф. Потомак Каина који терорише данску краљевину Хеорот, Грендел је у песми описан као мрачно створење, прогнано од среће и проклето од Бога, уништитељ и људождер.[1] Обично се приказује као чудовиште или див, иако његов изглед и натприродне способности нису јасно описане у песми и предмет су научне дебате.[2] Лик Грендела и његова улога у причи о Беовулфу били су предмет бројних интерпретација и екранизација.

ЛегендаУреди

Грендел се оригинално среће у у англо-саксонској епској песми Беовулф, која је сачувана у рукопису с почетка 11. века (енгл. Nowell Codex око 1000. године).[3] У песми, Грендел, потомак библијског Каина (првог убице) и божји непријатељ, разбешњен звуцима песме из гозбене дворане данског краља Хротгара од Хеорота, напада дворану сваке ноћи пуних 12 година, убијајући и прождирући краљеве људе.[1] Геатски ратник Беовулф са својом дружином (12 ратника) долази у помоћ Данцима, и већ прве ноћи, после гозбе добродошлице, суочава се са Гренделом: овај чека да сви заспе, а затим проваљује врата песницама и упада у дворану. Гренделова љускава кожа одбија ударце мачева и он канџама убија једног од Беовулфових људи, али га Беовулф побеђује голим рукама и задаје му смртну рану. Са отргнутом руком, Грендел бежи и умире у својој јазбини у мочвари. Пратећи Грендела сам у његову јазбину, Беовулф после жестоке борбе убија његову мајку (која је описана као морска вештица) и односи Гренделову главу краљу Хротгару, који га обасипа даровима.[4][5]

ОписУреди

Гренделов изглед није детаљно описан у песми: помиње се да је по облику сличан човеку, али већи од свих људи, да му је кожа обрасла непробојним љускама и квргама, а канџе јаке као челик. Његова глава је тако велика, да је морају носити четворица обичних људи (али је Беовулф носи једном руком). Он је потомак злих духова који су потекли од Каина након што је проклет.[6]

ЕкранизацијаУреди

 
Дејвид Вудард се јавља као Грендел и Беовулф у сценској продукцији Експлодирајући Беовулф (Берлин, 2010)

МузикаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Jones, Gwyn (1972). Kings, Beasts and Heroes. London: Oxford University Press. стр. 12. ISBN 978-0-19-215181-0. 
  2. ^ Tolkien, J.R.R. "Beowulf: The Monsters and the Critics." In Daniel Donoghue (ed.), Beowulf a Verse Translation. Norton, 2002, pp. 103–130.
  3. ^ Heaney, Seamus (2012). Beowulf (9th изд.). New York: Norton. стр. 41—108. ISBN 978-0-393-91249-4. 
  4. ^ Nicholson, Lewis E. (1963). An Anthology of Beowulf Criticism. Notre Dame, Indiana: University of Notre Dame Press. стр. 236. 
  5. ^ George, Jack. Beowulf: A Student Edition. стр. 123. 
  6. ^ Bammesberger, Alfred. "Grendel's Ancestry." Notes & Queries, vol. 55, is. 3, 1 September 2008, pp. 257–260. doi:10.1093/notesj/gjn112
  7. ^ Beowulf (1999)
  8. ^ Quinn, Walter (23. 11. 2007). „Beowulf' movie takes poetic license -- and then some -- from the original text”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала на датум 2. 12. 2007. Приступљено 27. 11. 2007. 
  9. ^ John V. Fleming (29. 11. 2007). „Good Grief, Grendel”. The New Republic. Приступљено 29. 11. 2007. 
  10. ^ Asma, Stephen (7. 12. 2007). „Never Mind Grendel. Can Beowulf Conquer the 21st-Century Guilt Trip?”. The Chronicle of Higher Education. стр. B20. 
  11. ^ NPR article:Grendel
  12. ^ Mangan, Timothy (9. 6. 2006). „Opera: 'Grendel' is a monster of a show”. The Orange County Register. 
  13. ^ Song

ЛитератураУреди

  • Jack, George. Beowulf : A Student Edition. Oxford University Press: New York, 1997.
  • ----. Beowulf and the Battle-beasts of Yore. ARRC: Sydney, 2004. Available online.
  • Klaeber, Frederick, ed. Beowulf and the Fight at Finnsburg. Third ed. Boston: Heath, 1950.
  • Kuhn, Sherman M. "Old English Aglaeca-Middle Irish Olach". Linguistic Method : Essays in Honor of Herbert Penzl. Eds. Irmengard Rauch and Gerald F. Carr. The Hague, New York: Mouton Publishers, 1979. 213–30.
  • Tolkien, J.R.R. Beowulf, the Monsters and the Critics. (Sir Israel Gollancz Memorial Lecture, British Academy, 1936). First ed. London: Humphrey Milford, 1937.
  • Cawson, Frank. The Monsters in the Mind: The Face of Evil in Myth, Literature, and Contemporary Life. Sussex, England: Book Guild, 1995: 38–39.
  • Gardner, John. Grendel. New York, 1971.
  • Thorpe, Benjamin (trans.). The Anglo-Saxon Poems of Beowulf: The Scôp or Gleeman's Tale and the Fight at Finnesburg Oxford University Press. 1885.
  • Heyne, Moritz. Harrison, James A. Sharp, Robert. Beowulf: An Anglo-Saxon Poem, and The Fight at Finnsburg: a Fragment Boston, Massachusetts: Ginn & Company, 1895.
  • Jensen, S R (1998). Beowulf and the Monsters. Sydney: ARRC. 
  • Michael Crichton, Eaters of the Dead (1976)
  • John Norman, Marauders of Gor (1975)

Спољашње везеУреди