Дечје обданиште Свете Тројице

Дечје обданиште Свете Тројице отворено је 16. октобра 1933. године у, тада сиромашном предграђу, Војводе Степе у Београду.[1] Неколико грађана почело је и раније са прикупљањем новца за отварање обданишта, али је процес ишао доста споро. Једина већа сума добијена је 1832. године од Министарства социјалне политике и народног здравља и износила је 4000 динара.[1] Како то није било довољно за почетак, отварање је одложено за наредну годину. Оснивачки одбор обрадио се тамо Друштву за уређење предграђа Војводе Степе са предлогом да заједнички наставе рад и Друштво се радо одазвало. Заједничким напорима постигнути су резултати и обданиште је најзад отворено. Такође, надлежни фактори у општини су помогли да се ова идеја оствари и обданиште је могло рачунати на месечну субвенцију у износу од 5000 динара.[1]

Обданиште Свете Тројице

Прва скупштина одржана је 25. јуна 1933. године, коју је отворио председник Друштва за уређење предграђа Војводе Степе Богољуб Јањић.[1] На њој је изабран и управни одбор, председница је била Марија Хофмановић, потпредседнице Зора Радосављевић и Јелена Екерт, секретар Роксанда Ђорђевић и благајница Катарина Дејановић. Надзорни одбор чиниле су госпође Катарина Божовић, Вукосава Живковић, Јелена Лазаревић и Видосава Миаиловић.[1]

Обданиште је пре свега примало децу сиромашних родитеља-радника и било је заиста насушна потреба за многе породице. Деца су у овом обданишту добијала и храну и васпитање, а постојао је и лекар, који је бринуо о здрављу деце.[1]

Обданиште се издржавало од месечних субвенција из општине, повремене помоћи Министарства социјалне политике и народног здравља, као и од прилога грађана и пријатеља ове установе. Управа обданишта улагала је велики труд да обданиште поседује све потребно, па је тако временом изграђен и неопходни дом.[1] Сваке године деце је било све више и више, што говори о самом квалитету ове установе.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е Ур.С. Сретеновић, Б. Недељковић (1940). Алманах хуманих друштава. Београд. стр. 149—151. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди