Дихибридно укрштање

Дихибридно укрштање је оно укрштање при коме се прати наслеђивање две особине при чему сваку од тих особина контролише један ген који образује два алела : доминантан и рецесиван.

Гени који одређују те особине налазе се на различитим хромозомима, па се називају слободни гени(невезани гени). неопходно је нагласити да се ради о слободним генима пошто постоје и везани гени .

Мендел је вршио дихибридна и полихибридна укрштања и нашао уверљиве доказе да се алели растављају (прво правило наслеђивања и слободно комбинују по принципу случајности (друго правило наслеђивања).

Менделов огледУреди

Пример за дихибридно укрштање јесте Менделов експеримент са баштенским грашком код кога је пратио наслеђивање две особине:

  • облика семена и
  • боје семена грашка.

Облик може да буде:

Боја семена грашка може да буде:

  • жута, што је доминантна особина одређена доминантним алелом (обележен је са B) и
  • зелена, што је рецесивна особина детерминисана рецесивним алелом b.

Родитељска генерација: хомозиготиУреди

У паренталној генерацији (Р) се укрштају, као и у монохибридном укрштању, биљке чистих линијахомозиготи:

  • једна линија су биљке доминантни хомозиготи (ААВВ) са обе доминантне особине (округло, жуто семе),
  • друга су рецесивни хомозиготи (аабб) са обе рецесивне особине (наборано, зелено семе).

Хомозиготи образују један тип алела : доминантан хомозигот гамете који сви имају комбинацију АВ, а рецесиван хомозигот гамете са комбинацијом алела аб. (Примењено је прво Менделово правило растављања алела при образовању гамета – гамети сада имају по један алел гена А и В.)

Једнообразност F1 генерацијеУреди

Слободним комбиновањем гамета АВ и аб, према другом Менделовом правилу, у F1 генарацији може да се образује само један генотип АаВб па је та генерација једнообразна (униформна) и по генотипу и по фенотипу (све биљке имају изражене обе доминантне особине : округло и жуто семе).

Биљке F1 генерације, с обзиром да су хетерозиготи за оба гена (дихибриди), образују 4 типа гамета (2 n, где је n=2) са следећим комбинацијама алела : АВ, Аб, аВ и аб. Када се ови гамети међусобно слободно искомбинују, добије се 16 могућих комбинација у F2 генерацији (види слику).

 
Схема дихибридног укрштања

Генотипови и фенотипови F2 генерацијеУреди

У F2 генерацији се јављају:

  • 4 различита фенотипа и
  • 9 различитих генотипова.

Број могућих фенотипова који се образују у F2 генерацији израчунава се по формули 2n, а број могућих генотипова по формули 3n, где је n број особина које се прате(посматрају).

У F2 генерацији образује се 9 различитих генотипова.

Фенотипови који се при оваком, дихибридном укрштању образују у F2 генерацији су :

  1. . фенотип обе доминантне особине (округло, жуто семе) одређен је генотипом у коме су оба гена заступљена бар са по једним доминантним алелом (обележићемо га са А-B-) што се јавља у 9 од укупно 16 комбинација или 9/16 ;
  2. . фенотип у коме је прва особина доминантна, а друга рецесивна (округло, зелено семе) одређен је генотипом А-бб који се јавља у 3 од укупно 16 комбинација или 3/16<
  3. . фенотип у коме је прва рецесивна, а друга особина је доминантна (наборано, жуто зрно) одређен је генотипом ааВ- који се јавља у 3 од 16 комбинација или 3/16
  4. . фенотип обе рецесивне особине (наборано, зелено семе) одређен је генотипом аабб, где су сви алели рецесивни који се јавља у 1 од 16 комбинација- 1/16.

Фенотипски однос у Ф2 генерацији је, дакле : 9 : 3 : 3 : 1

Мендел је предвидео да ће добити такве бројне односе и када је прегледао око 550 семена грашка утврдио је да је у F2 генерацији настало :

  • 315 жутих и округлих,
  • 101 жуто и наборано,
  • 108 зелених и округлих и
  • 32 зелена и наборана семена, што одговара односу 9 : 3 : 3 : 1.

ЛитератураУреди

  • Туцић, Н, Матић, Гордана: О генима и људима, Центар за примењену психологију, Београд, 2002.
  • Маринковић, Д, Туцић, Н, Кекић, В: Генетика, Научна књига, Београд
  • Татић, С, Костић, Г, Татић, Б: Хумани геном, ЗУНС, Београд, 2002.
  • Матић, Гордана: основи молекуларне биологије, Завет, Београд, 1997.
  • Ридли, М: Геном - аутобиографија врсте у 23 поглавља, Плато, Београд, 2001.
  • Prentis S: Биотехнологија, Школска књига, Загреб, 1991.
  • Думановић, Ј, маринковић, Д, Денић, М: Генетички речник, Београд, 1985.
  • Косановић, М, Диклић, В: Одабрана поглавља из хумане генетике, Београд, 1986.
  • Лазаревић, М: огледи из медицинске генетике, београд, 1986.
  • Швоб, Т. и срадници: Основи опће и хумане генетике, Школска књига, Загреб, 1990.



Спољашње везеУреди