Елизабет Страут (енгл. Elizabeth Strout, 6. јануар 1956. Портланд) је америчка књижевница. Рођена је и одрасла у Портланду у држави Мејн, и њена искуства из младости послужила су јој као инспирација за романе - измишљени град „Шерли Фалс у Мејну“ је место радње четири од њених седам романа.[1][2]

Елизабет Страут
На Фестивалу књиге у Тексасу 2015. године
Лични подаци
Датум рођења(1956-01-06)6. јануар 1956.(68 год.)
Место рођењаПортланд, Мејн,  САД
ОбразовањеБејтс колеџ
Универзитет у Сиракјуси
Занимањекњижевник
Породица
СупружникЏејмс Терни
Књижевни рад
Најважнија делаМоје име је Луси Бартон
Званични веб-сајт
www.elizabethstrout.com

Њен први роман, Ејми и Изабел (1998) наишао је на широко признање критике, постао национални бестселер и адаптиран у филм у којем је глумила Елизабет Шу.[3] Њен други роман из 2006. године, Остани уз мене (Abide with Me), добио је признање критике, али не у тој мери као њен дебитантски роман. Две године касније, написала је и објавила роман Олив Китериџ, са којим је постигла успех и код критичара а и комерцијални успех зарадивши готово 25 милиона долара са преко милион продатих примерака до маја 2017. године.[3] Роман је 2009. добио Пулицерову награду за књижевност.[4] Књига је адаптирана у мини серију награђену наградом Еми и постала је бестселер Њујорк Тајмса.[5]

Пет година касније објавила је роман Берџес момци (The Burgess Boys), који је постао национални бестселер. Роман Моје име је Луси Бартон (2016) добио је међународно признање [6][7][8][3] и нашао се на врху листе бестселера Њујорк Тајмса. Луси Бартон је касније постала главни лик у њеном роману из 2017. године, Све је могуће. Наставак романа Олив Китериџ, под насловом Олив,поново, објављен је 2019. године.

Биографија уреди

Елизабет Страут је рођена у Портланду у држави Мејн, а одрасла је у малим градовима у држави Мејн и Дараму у држави Њу Хемпшир. Њен отац је био професор природних наука, а мајка професор енглеског језика и предавала је креативно писање у оближњој средњој школи. [9][10]

По завршетку Бејтс колеџа у Луистону, у држави Мејн, провела је годину дана у Оксфорду у Енглеској, а потом је годину дана студирала правно. Дипломирала је 1982. године и стекла диплому правника на Правном факултету Универзитета у Сиракјузи. Исте године објавила је и прву причу у часопису New Letters.[10]

Удата је за бившег државног правобраниоца државе Мејн, Џејмса Тернија, професора на Правном факултету Универзитета Харвард[11] и директора State AG, образовног ресурса у уреду државног правобраниоца.[12] Живе у Њујорку и у Брансвику у држави Мејн.[10]

Књижевна каријера уреди

Када се преселила у Њујорк, радила је као конобарица, и писала идеје за романе и приче али са мало успеха. Објављивала је приче у књижевним часописима, попут Redbook и Seventeen. Уписала је право на Правном факултету Универзитета у Сиракјузи и бавила се адвокатуром шест месеци пре него што је завршила правну праксу и фокусирала се на писање.[9]

Шест или седам година радила је на писању романа Ејми и Изабел, који је, када је објављен 2000. године, ушао у ужи избор за Оранџ награду и номинован за ПЕН/Фокнер награду за фикцију. [10] Ејми и Изабел адаптирана је у телевизијски филм, у ком глуми Елизабет Шу, а продуцирао је студио Опре Винфри, Харпо Филмс .[10]

Током зимског семестра 2007. године на Универзитету Колгејт, предавала је креативно писање и на уводном и на напредном нивоу. Такође је предавала на Универзитету Квинс у Шарлоту, у Северној Каролини.[10]

 
Елизабет Страут у Риму

Роман Остани уз мене објављен је 2006. године. Рон Чарлс из Вашингтон Поста у својој критици романа је рекао: „као што је то учинила у свом бестселер дебитантском роману Ејми и Изабел, Страут смешта и свој други роман у мали гради у Новој Енглеској, чијој се природној лепоти изнова и изнова враћа како се ова прича развија, насупрот напетости Хладног рата у позадини“.[13]Њујоркер је роман дочекао са позитивном критиком:„ уз суперлативну вештину, Страут нас изазива да испитамо шта чини добру причу - а шта добар живот.“ [14]Goodreads је оценио роман са 3,75 звездица од 5.[15]

Њена трећа књига, Олив Китериџ, објављена је 2008. године. Роман је конципиран као колекција повезаних кратких прича о жени и њеној ужој породици и пријатељима који живе на обалама Мејна.[16]Емили Нусбаум из Њујоркера назвала је приче „уздржаним, елегантним.“ [17] Роман је добио Пулицерову награду за књижевност 2009. године. [16]Књига је постала бестселер Њујорк Тајмса и добила Награду Банцарела, на догађају одржаном на средњовековној Пјаца дела Република у Понтремолу у Италији. Такође је била финалиста Националне награде критичара исте године.

Роман Берџес момци објављен је 26. марта 2013. године. У рецензија Њујорк Тајмса, примећено је да се Страут „приповедањем бави с грациозношћу, интелигенцијом и прикривеним хумором, показујући познавање многих начина на које људи разговарају са својим вољенима“, али је и критикује због тога што није развила одређене ликове.[18] Књига је постала њен други бестселер Њујорк Тајмса.[19]Вашингтон Пост је похвалио роман следећим речима: „Широк друштвени и политички опсег Берџес момака показује, колико се импресивно овај изванредни писац наставља да развија.“ [2]

После трогодишње паузе, 2016. године, објавила је роман Моје име је Луси Бартон,[20] причу о Луси Бартон, пацијенту на опоравку од операције која се поново повезује са отуђеном мајком. Рецензија Њујорк Тајмса гласи: "У овом изврсном роману не постоји нити најмања сентименталност. Уместо тога, својим пажљивим речима и вибрирајућом тишином, Моје име је Луси Бартон нам нуди ретко богатство емоција, од најмрачнијих патњи до „Била сам тако срећна. Ох, била сам срећна“ - једноставне радости."[21] Роман је био на врху листе најпродаванијих књига Њујорк Тајмса. [21][6][22] Такође је био у ширем избору за награду Ман Букер.

Прекинула је уобичајену вишегодишњу паузу између романа да би објавила свој шести роман Све је могуће 2017. године.[23]Све је могуће су назвали „књижевно подлом шалом“[22]због „рањених мушкараца и жена, очајних да се ослободе својих рана“, што је у супротности са насловом. На овај роман се гледало као на напредак у односу на претходни, [6][7][8][3] због њене „способности да портретише омаловажавања и разочарања нормалног живота, као и тренутке милости и доброте који су нам дати заузврат " каже Сузан Скарф Мерел за Вашингтон Пост.[24]Све је могуће добитник је награде The Story за 2017. године.[25]

Наставак Олив Китериџ, насловљен Олив, поново, објављен је у октобру 2019. године.[26]

Библиографија уреди

  • Ејми и Изабел (1998)
  • Остани уз мене (2006)
  • Олив Китериџ (2008)
  • Берџес момци (2013)
  • Моје име је Луси Бартон (2016)
  • Све је могуће (2017)
  • Олив, поново (2019)

Референце уреди

  1. ^ Mackay, Shena (2013-07-13). „The Burgess Boys by Elizabeth Strout – review”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2017-06-07. 
  2. ^ а б Charles, Ron; Charles, Ron (2013-03-19). „Elizabeth Strout's 'The Burgess Boys,' reviewed by Ron Charles”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2017-06-07. 
  3. ^ а б в г Levy, Ariel (2017-04-24). „Elizabeth Strout's Long Homecoming”. The New Yorker. Приступљено 2017-06-07. 
  4. ^ „The 2009 Pulitzer Prize Winner in Fiction”. www.pulitzer.org (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-07. 
  5. ^ Griggs, Brandon. „'Olive Kitteridge,' 'Game of Thrones' big Emmy winners”. CNN. Приступљено 2018-10-01. 
  6. ^ а б в Barrett, Andrea (2017-05-12). „Elizabeth Strout's Follow-Up to 'Lucy Barton' Is a Master Class on Class”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-06-07. 
  7. ^ а б Lowdon, Claire (2017-05-07). „Books: Anything Is Possible by Elizabeth Strout”. The Times (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-14. 
  8. ^ а б Sacks, Sam (2017-04-21). „Elizabeth Strout's "Anything Is Possible" Is a Small Wonder”. Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 2017-06-14. 
  9. ^ а б Gross, Terry (2016-01-13). „'My Ears Are Open': Novelist Elizabeth Strout Finds Inspiration In Everyday Life”. Fresh Air. NPR. Приступљено 2018-10-01. 
  10. ^ а б в г д ђ Birnbaum, Robert (2008-08-26), "Elizabeth Strout", The Morning News.
  11. ^ "James E. Tierney", Harvard Law School.
  12. ^ StateAG.org.
  13. ^ Charles, Ron (2006-03-19). „Running on Faith”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2017-06-07. 
  14. ^ Briefly Noted (2006-04-03). „Abide with Me”. The New Yorker. Приступљено 2017-06-07. 
  15. ^ „Abide with Me”. Goodreads. Приступљено 2017-06-07. 
  16. ^ а б Thompson, Bob.Fiction Pulitzer Prize Winner Elizabeth Strout Talks Writing Olive Kitteridge.The Washington Post, August 4, 2009.
  17. ^ Nussbaum, Emily (2014-10-27). „"Olive Kitteridge" and "Jane the Virgin" Reviews”. The New Yorker. Приступљено 2017-06-07. 
  18. ^ Brownrigg, Sylvia (2013-04-26). „'The Burgess Boys,' by Elizabeth Strout”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-06-07. 
  19. ^ „The Burgess Boys”. Elizabeth Strout (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-07. 
  20. ^ „My Name is Lucy Barton”. Elizabeth Strout. Архивирано из оригинала 2018-07-02. г. Приступљено 2015-12-13. 
  21. ^ а б Messud, Claire (2016-01-04). „Elizabeth Strout's 'My Name Is Lucy Barton'. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-06-07. 
  22. ^ а б Senior, Jennifer (2017-04-26). „Elizabeth Strout's Lovely New Novel Is a Requiem for Small-Town Pain”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-06-07. 
  23. ^ McAlpine, Heller (25. 4. 2017). „'Anything Is Possible' Is Unafraid To Be Gentle”. NPR.org. Приступљено 2017-06-07. 
  24. ^ Merrell, Susan Scarf (2017-04-24). „'Anything Is Possible' demonstrates what Elizabeth Strout does best”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2017-06-14. 
  25. ^ McMurtrie, John (2018-02-28). „Elizabeth Strout wins Story Prize for 'Anything Is Possible”. San Francisco Chronicle. 
  26. ^ Weaver, Kendal (2019-10-14). „New stories of an aging Olive in 'Olive, Again'. Associated Press. Приступљено 2019-10-19. 

Спољашње везе уреди