Отворите главни мени

Ерих Хонекер (нем. Erich Honecker; Нојнкирхен, 25. август 1912Сантијаго де Чиле, 29. мај 1994) био је немачки комуниста, први секретар Јединствене социјалистичке партије Немачке Демократске Републике (де факто, највиша политичка позиција у тадашњој Источној Немачкој) од 1971. до 1989. године.

Ерих Хонекер
Bundesarchiv Bild 183-R0518-182, Erich Honecker.jpg
Ерих Хонекер
Биографија
Пуно имеЕрих Хонекер
Датум рођења(1912-08-25)25. август 1912.
Место рођењаНојнкирхен
Немачко царство
Датум смрти29. мај 1994.(1994-05-29) (81 год.)
Место смртиСантијаго де Чиле
Чиле
УниверзитетМеђународна лењинска школа
Политичка
партија
Јединствена социјалистичка партија Немачке
ПотписErich Honecker Signature.svg
3. председник Државног савета НДР
29. октобар 1976. — 18. октобар 1989.
ПретходникВили Штоф
НаследникЕгон Кренц
2. генерални секретар Централног комитета СЕД
3. мај 1971. — 18. октобар 1989.
ПретходникВалтер Улбрихт
НаследникЕгон Кренц

Садржај

Детињство и младостУреди

Рођен је у Нојнкирхену на Сари, као син политички милитантног рудара.[1] Са четрнаест година ступио је у Комунистички савез омладине Немачке и синдикат - Савез дрварских радника. Три године касније примљен је у чланство Комунистичке партије Немачке. Централни комитет Комунистичког савеза омладине Немачке делегирао га 1930. је у школу Комунистичке омладинске интернационале у Москви.

Политичка каријераУреди

Од 1931. до 1933. године обављао је функцију политичког руководиоца Комунистичког савеза омладине Немачке за округ Сар и члана секретаријата окружног руководства КП Немачке за округ Сар.

У лето 1935. године постаје секретар Комунистичког савеза омладине Немачке округа Велики Берлин. У децембру 1935. године хапси га Гестапо и након годину и по дана истражног затвора осуђен је на десет година затвора због „припремања велеиздаје“.

После Другог светског рата постао је омладински секретар при Централном комитету КП Немачке и руководилац Централног антифашистичког омладинског одбора. У новембру 1945. године покренуо је часопис „Нови живот“.

Заједно са члановима Централног омладинског одбора 26. фебруара 1946. године потписује документ у коме се од совјетске војне администрације у Немачкој тражи дозвола за оснивање Слободне немачке омладине - ФДЈ.

У априлу 1946. године постаје члан Централног комитета КП Немачке. Конгрес уједињена КП Немачке и Социјалдемократске партије Немачке 21--22. априла 1946. године изабрао га је у Председништво Јединствене социјалистичке партије Немачке.

Прва скупштина Слободне немачке омладине 8.-10. јуна 1946. године изабрала га је за председника Централног савета.

У септембру 1949. године изабран је у Извршни комитет Светске федерације демократске омладине, на тој функцији остао је до 1955. године.

Приликом оснивања Националног одбрамбеног савета ДДР-а 1960. године постављен је за секретара.

На 16-том Пленуму ЦК Јединтвене социјалистичке партије Немачке изабран је за првог секретара.

Као секретар Јединтвене социјалистичке партије био је на власти од 1971. до 1989.

У јануару 1989. рекао је да ће Зид стајати ту још 50, а можда и 100 година, но те исте године зид је срушен.

Доласком деведесетих, поднео је оставку на све функције у партији и ДДР-у.

Касне године и смртУреди

Након уједињења Немачке одлази у Совјетски Савез одакле је изручен. Суђено му је за разне злочине, посебно за убиства 125 људи који су хтели побећи на Запад.[2]

Будући да је умирао од рака пуштен је на слободу, а умро је годину дана касније. Кремиран је, а пепео му наводно поседује удовица Маргот.

ПородицаУреди

Женио се два пута. Прва жена била му је Едит Бауман, са којом се венчао 1950. године, а развели су се три године касније. Ћерка из тог брака била је Ерика (рођ. 1953). Године 1953. је оженио Маргот Фајст. Ћерка Соња им се родила 1952.

Цитати са суђењаУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди