За друге употребе, погледајте Жртва (вишезначна одредница).
Овај чланак користи алгебарску шаховску нотацију како би се описали шаховски потези.


Жртва може да буде термин везан шах, као један од тактичких елемената у шаху.

То је добровољно давање материјала чиме се стичу неке друге предности.[1] Тако се у гамбитним наставцима жртвује један или више пешака да би се убрзао развој или како би се извршио напад на центар противника. Жртве се могу класификовати на више начина: према жртвованом материјалу, сврси, степену форсираности (активне или пасивне жртве — ове друге су обично жртве фигура које нису на попришту главне битке). У својој терминологији, Рудолф Шпилман разликује праве жртве од жртава којима се остварује материјални добитак (комбинације). У првом случају, предност која се постиже жртвом не може се унапред прорачунати, док се у другом случају резултат жртве може унапред одредити.

За жртву се каже да је коректна ако испуни свој циљ, а некоректна је ако је у питању грешка (што се веома често дешава у практичним ситуацијама).

Велике жртве доприносе бриљантности партије, а неки писци (као што је Ботвиник) наводе да нема комбинације без жртве.[1]

Типични примери жртаваУреди

Типични примери жртава су: класична жртва ловца на х7, жртва два топа (као у „бесмртној партији“ Андерсен-Киезерицки), жртва ловачког пара, итд.

Класична жртва ловцаУреди

Греко 1619
abcdefgh
88
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Позиција после 6. потеза, бели је на потезу. Следи удар 7. Лх7+! Кх7 8. Сг5+ Кг8 (на 8. .. Лг5 иде 9. хг5+ Кг6 10. Дх5+ Кф5 11. Дх3+ Кг6 12. Дх7#, на 8. .. Кх6 бели добија даму са 9. Сф7+, а на 8. .. Кг6 следи 9. х5+, па на 9. .. Кх6 10. Дф3+ са матирањем) 9. Дх5 Те8 (или 9. .. Лг5 10. хг5 ф5 11. г6 итд.) 10. Дх7+ Кф8 11. Дх8#.

Ово је најстарија и у шаховској теорији најистраженија од свих жртава које се спроводе при рокадном нападу, а репрезентативна је и за питање улоге поља х7 и ф7 (или х2 и ф2) као матних и помоћних жаришта.[2]

Оваква жртва се често назива и „грчки дар“.[3]

Најстарији извод жртве ловца на х7 са даљим Сг5+ налази се у књижици Ђоакина Грека из 1619. године, а први систематски приказ те жртве објавио је швајцарски мајстор Ервин Фелми (нем. Erwin Voellmy).[4]

Ако протвиник прихвати жртву, након узимања ловца брани се на три могућа начина: потезима Кг8, Кх6, или Кг6. Коректност жртве ловца на х7 условљавају разни предуслови: бели мора имати даму, ловца и скакача. Белопољни ловац мора да има могућност за потез Лх7, који треба да држи темпо тако што даје шах, или узима пешака. Неопходно је да је скакачу приступачно поље г5 (без штете), а дами поље х5 (иако је у неким случајевима довољно да се може пребацити и на неко друго поље х-линије). На страни црног, потребно је да су нетакнути пешаци ф7 и г7 (изузетно, уместо пешака г7 може стајати и ловац), а х-пешак треба да буде на х7 (изузетно на х5), али га црни и не мора имати. Положај црне даме на д8 и топа на ф8 олакшава, али не условљава апсолутну коректност жртве. Важније је да црни скакач не може на поље ф6, а црна дама или ловац да не могу без штете заузети дијагоналу б1-х7.

Жртва два топаУреди

 
Анимација „бесмртне партије“ Андерсен-Киезерицки, одигране у Лондону, 21. јуна 1851. године, која илуструје жртву два топа.

То је обично пасивна жртва, топови се обично жртвују како би се противничке фигуре одвукле од главног попришта битке. У мајсторској пракси, најпознатији пример овог типа жртве је чувена „бесмртна партијаАндерсен-Киезерицки из 1851. године, где је Андерсен жртвовао два топа само како би одвукао противникову даму и ловца од одбране краља.

Жртва ловачког параУреди

Котлановски-Дефосе, Гент, 1936.
abcdefgh
88
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
1. Лх7+ Кх7 2. Дх5+ Кг8 3. Лг7 Кг7 4. Дг5+ Кх8 5. Тд4 Лх2+ 6. Кх1 Дф4 7. Тф4 Лф4 8. Дф4 Тг8 9. Те5. Црни предаје.

Типична комбинација чија је сврха разбијање положаја противничког краља. Сеже уназад до знамените партије Ласкер-Бауер (Амстердам, 1889. године).[1]

ИзвориУреди

  1. ^ а б в Хари Голомбек, Шаховска енциклопедија, прво издање, Просвјета, Загреб, октобар 1980.
  2. ^ Владимир Вуковић, Умијеће шаховског напада, треће издање, Шаховска наклада, Загреб, 1986.
  3. ^ Грчки дар — Википедија (језик: енглески)
  4. ^ Ервин Фелми, у чланку „О рокадном нападу“, часопис „Швајцер Шахцајтунг“ (нем. Schweizer Schachzeitung), 1911. године.

Види јошУреди