Збег је склониште избеглица које су напустиле своје домове. То је најчешће привремено склониште удаљено од комуникација, обично у шумама, пећинама и на другим скривеним местима, у којем се испред најезде непријатеља и терора масовно склањало неборачко становништво које је напустило своја насеља са најнужнијом покретном имовином.[1]

Херцеговачки збег, рад Уроша Предића (1889).

ИсторијаУреди

У балканским земљама збегови се јављају са турском експанзијом у 15. и 16. веку, приликом турских најезди и ратова против њих, као и у каснијим ратовима, бунама и устанцима[а] све до краја Другог светског рата. У Хрватској и Словенији збегови су називани и таборима. У збеговима се становало под импровизованим надстрешницама, у колибама или земуницама, и под ведрим небом. Приликом откривања збега Турци су затечени народ робили и убијали, док су у Првом и Другом светском рату избеглице убијане или одвођене у концентрационе логоре.[1]

НапоменеУреди

  1. ^ Укључујући ту свакако и НОБ.

РеференцеУреди

  1. ^ а б Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 686. 

ЛитератураУреди