Википедија

Иванка Павловић

Иванка Павловић (девојачко презиме Марковић, Београд, 20. мај 1925 — Београд, 14. април 2010), била је српски преводилац са француског језика на српски.

Иванка Павловић
Датум рођења(1925-05-20)20. мај 1925.
Место рођењаБеоград, Краљевина СХС
Датум смрти14. април 2010.(2010-04-14) (84 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Биографија уреди

Матурирала је у IV женској гимназији у Београду 1944, а студирала и 1952. дипломирала на Правном факултету у Београду, где је на ондашњем Филозофском факултету студирала две године и француски језик и књижевност. Радила је од 1947. у Одељењу за штампу Француске амбасаде и Француском културном центру, а од 1961. двадесет година у Одсеку за културу Француске амбасаде.
У Удружењу књижевних преводилаца Србије и југословенском савезу деловала је од самог почетка, скоро шездесет година. Секретар Удружења била је 1963-1964, а председник 1982-1985. Секретар Савеза књижевних преводилаца Југославије била је 1965-1966, члан Управе тога савеза 1966-1969, а председник Савеза 1986-1990. Члан Уређивачког одбора часописа Мостови била је од првог броја, 1970. године.[1]

Награде и признања уреди

За свој допринос француско-југословенској културној сарадњи и књижевним везама одликована је 1972. године орденом Витеза Легије части. За превод романа Црна мена Маргерит Јурсенар добила је награду „Милош Н. Ђурић“ за најбоље преводилачко остварење у 1974. години. О томе сведочи и изјава Добриле Стошић, такође истакнутог преводиоца, да „на прво и веома истакнуто место међу свим преводима с француског језика свакако долази та књига по садржини као и по блиставом преводу“. Награду за животно дело Удружење књижевних преводилаца Србије доделило јој је 1991. године. Добитник је и Златне повеље франкороманиста из Фонда Маргерите Арнаутовић. Иванка Павловић нашла се међу првих 258 уметника којима је Влада Републике Србије 2007. године доделила посебно признање за врхунски допринос националној култури у Републици Србији. Била је члан и Удружења научних и стручних преводилаца Србије и носилац специјалне Плакете за дугодишњи активан допринос развоју овог удружења, односно за успешну пословну сарадњу.[2]

Важнији преводи уреди

  • Албер Ками: Лето (Нолит, Београд, 1956)
  • Андре Жид: Плодови и Нови плодови (Свјетлост, Сарајево, 1958)
  • Жил Верн: Чудновати доживљаји експедиције Барсак (Рад, Београд, 1960)
  • Жил Верн: Тајанствено острво – са Каћом Самарџић (Просвета, Београд, 1963)
  • Ежен Јонеско: Ћелава певачица (СКЗ, Београд, 1965)
  • Маргерит Јурсенар: Хадријанови мемоари (Нолит, Београд, 1965)
  • Себастјен Жаприсо: Купе убица (Југославија, Београд, 1967)
  • Путевима фантастике. Антологија француске фантастике (прир. Зоран Мишић, Нолит, Београд, 1968)
  • Анри Шаријер: Лептир („Papillon“) – са Добрилом Стошић (Свјетлост, Сарајево, 1970)
  • Пјер Мабиј: Огледало чудесног (Нолит, Београд, 1973)
  • Маргерит Јурсенар: Црна мена (Нолит, Београд, 1974)
  • Борис Вијан: Вадисрце (БИГЗ, Београд, 1977)
  • Робер Дешарн: Дали (Југославија, Београд, 1977)
  • Маргерит Јурсенар: Докрајчење. Данак нади (Нолит, Београд, 1990)
  • Робер Мандру: Опседнутост ђаволом и враџбине у XVII веку: необјављени текстови (КЗ Новог Сада, Нови Сад, 1988)
  • Мишел Турније: Гашпар, Мелкиор и Валтазар (СКЗ, Београд, 1991)
  • Жак Ле Гоф: Настанак чистилишта (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 1992)
  • Фернан Бродел: Списи о историји – са Бранком Јелићем и Ксенијом Јовановић (СКЗ, Београд, 1992)
  • Ежен Јонеско: Ћелава певачица. Столице (Лапис, Нови Сад, 1994)
  • Жан Калвин: Наук хришћанске вере (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 1996)
  • Наталија Обреновић: Моје успомене (СКЗ, Београд, 1999)
  • Жак Ле Гоф: Средњовековно имагинарно. Огледи (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1999)
  • Кристијан И. М. Кербул: Константин и крај античког света – са Вером Павловић (Светови, Нови Сад, 1998)
  • Филип Лово: Велике савремене демократије (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 1999)
  • Рејмон Кено: Цветак незаборавак (Плато, Београд, 2001)
  • Луј-Фердинанд Селин: Од замка до замка (АЕД Студио, Београд, 2004)
  • Луј-Фердинанд Селин: Север (АЕД студио, Веоград, 2005)
  • Анри Мишо: Варварин у Азији (АЕД студио, Београд, 2006)
  • Марсел Швоб: Имагинарне биографије (АЕД студио, Београд, 2006)
  • Ежен Јонеско: Носорог. Столице (Паидеја, Београд, 2008)
  • Жан-Мари Гистав ле Клезио: Теrrа amata – са Вером Павловић, ИПС Медиа, Београд, 2010), и др.

Преводила је драме за извођење у позоришту, на радију и телевизији (Алфред Жари: Краљ Иби или Пољаци. Драма у пет чинова, Атеље 212, Београд, 1964; Жан Кокто: Писаћа машина, Југословенско драмско позориште, Београд, 1964; Жан Жироду: Интермецо, Радио Београд, 1964; Ежен Јионеско, Ваздушни пешак, Радио Београд, 1965; Самјуел Бекет: Комедија, Атеље 212, Београд, 1965; Пјер Корнеј: Позоришне илузије, Југословенско драмско позориште, Београд, 1991. итд.), као и књижевна дела домаћих писаца (углавном драме) на француски језик (Бранислав Нушић: Ожалошћена породица и Госпођа министарка; Мирослав Крлежа: Адам и Ева; Брана Црнчевић: Девојка са три оца; Иван В. Лалић: Мајстор Хануш; Александар Поповић: Смртоносна мотористика; Милан Беговић: Без трећег, и др.).

Референце уреди

  1. ^ Иванка Павловић, „Како смо почињали“, „Мостови“ бр. 100, 1996 (приступљено 12. априла 2019).
  2. ^ Вече у част преводиоца Иванке Павловић, www.vesti.rs (приступљено 12. априла 2019).

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иванка_Павловић&oldid=26888035”