Википедија

Игнаћи Лукасјевич

Jан Јозеф Игнаћи Лукасјевич (пољ. Jan Józef Ignacy Łukasiewicz; Задушнице, 8. март 1822 — Чорковка, 7. јануар 1882) је био пољски хемичар и изумитељ прве методе дестилације[1][2][3] керозина из нафте. Био је оснивач пољске нафтне индустрије и један од зачетника нафтне индустрије у свијету[4]. Само неки од његових изума су керозинска лампа,[5][6][7] изградња прве нафтне бушотине[8] и изградња прве рафинерије нафте.[9][10]

Игнаћи Лукасјевич
Игнаћи Лукасјевич
Лични подаци
Датум рођења(1822-03-08)8. март 1822.
Место рођењаЗадушнице, Аустријско царство
Датум смрти7. јануар 1882.(1882-01-07) (59 год.)
Место смртиЧорковка, Аустроугарска

Лукасјевич се обогатио и постао један од најутицајнијих филантропа у Галицији. Због његове подршке економског развитку региона, тамо постоји изрека која повезује све поплочане путеве са његовим златницима.

Биографија

уреди
 
Миколашева апотека
 
Галицијске нафтне бушотине
 
Нафтне бушотине у Грабовници; 1930те

Игнаћи Лукасјевич је рођен 8. марта, 1822. године у Задушницама близу Мелеца, у аустријским дијеловима Пољске (након поделе Пољске) као најмлађе од петоро деце. Његова породица је била јерменског порекла.[9][10][11] Мајка му се звала Аполонија а отац Јосиф, који је припадао пољској интелигенцији тог доба и био ветеран Кошћушковог устанка.[12][13][14] Изнајмљивали су мало имање у Задушницама, али су ускоро морали да се преселе у Жешов због финансијских проблема. Тамо је Лукасјевич почео своје студије у локалној гимназији Конарски, али је морао да је напусти 1836. Да би помогао родитељима, одселио се у Лањцут гдје је почео да ради као помоћник апотекара. У исто вријеме је почео да учествује у разним политичким покретима који су подржавали идеју пољске независности. 1840. године се вратио у Жешов, гдје је наставио да похађа хемију у апотеци Едварда Хубла. 1845. године је упознао Едварда Думбовског,[15][16][17] који га је увео у тада илегалну организацију Централизација пољског демократског друштва. Циљ организације је био припремање свенародног устанка[18][19][20] против сепаратистичких снага. Због свог учешћа, 19. фебруара 1846. је ухапшен од стране аустријских власти и смјештен у затвор у Лавову. 27. децембра 1847. је ослобођен због недостатка доказа, али је до краја живота обиљежен као „политички сумњив“. Такође му је наређено да остане у Лавову.

У Лавову је Лукасјевич почео да ради у апотеци „Pod Złotą Gwiazdą“ чији је власник био Пјотр Миколаш. На његово инсистирање, Лукасјевичу је дозвољено да напусти Лавов и да се упише на Јагелонски универзитет[21][22][23][24] у Кракову. Након неколико година студирања, углавном финансираног од стране Миколаша, Лукасјевич је 30. јула, 1852. године дипломирао на Хемијском факултету Универзитета у Бечу.[25][26][27] Тада се вратио за Лавов. Лукасјевич је дуго био заинтересован за нафту као јефтинију алтернативу за китовско уље. 1853. године је, скупа са својим сарадником Јаном Зехом, први пут успио да изврши дестилацију чистог керозина из нафте (канадски научник Абрахам Геснер је први дестиловао керозин из угља 1846). 31. јула 1853. Лукасјевич је направио прву керозинску лампу за локалну болницу за потребе хитних операција. Овај датум се узима за почетак модерне нафтне индустрије.

Почетком 1854. године Лукасјевич се преселио у Горлице, гдје је наставио свој рад и основао сарадњу са многим предузетницима и земљопосједницима. Исте године, изградио је прву нафтну бушотину на свијету у Бобрци код Кросна (која поново ради од 2006). Истовремено је наставио рад на керозинским лампама. Крајем године је направио прву керозинску уличну лампу за потребе горличког округа Завође. Током наредних година отворио је неколико нових нафтних бушотина, сваку од њих у сарадњи са различитим локалним трговцима и пословним људима. 1856. у Улашовицама је отворио дестилерију нафте, која представља прву дестилерију нафте на свијету. Како је потражња за керозином била још увијек мала, фабрика је испрва производила највише природни асфалт, машинско уље и лубриканте. Рафинерија је изгорела у пожару 1859. године, али је поновно изграђена у Поланци код Кросна сљедеће године.

Године 1863. је Лукасјевич, који се преселио у Јасло већ 1858. године, био богат човјек. Отворено је подржавао Јануарски устанак, и новчано помагао расељеним лицима. 1865. године је купио велико имање и село Чорковка. Тамо је основао нову рафинерију. Пошто је био један од најбогатијих људи у Галицији, Лукасјевич је промовисао развој нафтне индустрије у областима Дукља и Горлице. Представљао је неколико предузећа за вађење нафте, укључујући нафтне бушотине у Ропјанци, Вилшнији, Ропи и Војтови. Такође је био ктитор региона и основао бању у Бобрци, капелу у Чорковки и велику цркву у Зрецину. 1877. године Лукасјевич је организовао прво вијеће нафтне индустрије и основао Национално нафтно удружење.

Игнаћи Лукасјевич је умро 7. јануара 1882. године од упале плућа. Сахрањен је на малом гробљу у Зрецину, поред Цркве готског буђења, коју је за живота финансирао.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Schaschke, C., 2014. A Dictionary of Chemical Engineering. Oxford University Press.
  2. ^ 2019. Distillation: The Historical Symbol of Chemical Engineering. The University of Toledo. URL https://www.utoledo.edu/engineering/chemical-engineering/distillation.html Архивирано 14 април 2021 на сајту Wayback Machine
  3. ^ 2017. Products made from petroleum. Ranken Energy Corporation. URL https://www.ranken-energy.com/index.php/products-made-from-petroleum/ Архивирано 16 април 2021 на сајту Wayback Machine
  4. ^ Френк, Елисон Флиг , "Oil Empire: Visions of Prosperity in Austrian Galicia (Harvard Historical Studies).". . Harvard University. 2005. ISBN 978-0-674-01887-7.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  5. ^ Jean-Claude Bolay, Alexandre Schmid, Gabriela Tejada Technologies and Innovations for Development: Scientific Cooperation for a Sustainable Future. 2012. стр. 308. ISBN 2-8178-0267-5. . Springer. .
  6. ^ Mills, E. (2005-05-27). „ENVIRONMENT: The Specter of Fuel-Based Lighting”. Science (на језику: енглески). 308 (5726): 1263—1264. ISSN 0036-8075. PMID 15919979. S2CID 129749450. doi:10.1126/science.1113090. 
  7. ^ „Jet fuel consumption by country, around the world”. TheGlobalEconomy.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-26. 
  8. ^ „Историја Варшавског универзитета”. Архивирано из оригинала 19. 5. 2007. г. Приступљено 31. 8. 2007. 
  9. ^ а б Magdalena Puda-Blokesz, Ignacy Łukasiewicz: ojciec światowego przemysłu naftowego, działacz polityczny i patriota, fi lantrop i społecznik, przede wszystkim CZŁOWIEK Архивирано 2014-10-27 на сајту Wayback Machine
  10. ^ а б Ludwik Tomanek, Ignacy Łukasiewicz twórca przemysłu naftowego w Polsce, wielki inicjator - wielki jałmużnik. — Miejsce Piastowe: Komitet Uczczenia Pamięci Ignacego Łukasiewicza — 1928
  11. ^ Aleksandra Ziolkowska-Boehm (2013). The Polish Experience through World War II: A Better Day Has Not Come. Lexington Books. стр. 22. ISBN 978-1-4985-1083-7. 
  12. ^ Польское восстание 1794[мртва веза] // Большая российская энциклопедия : [в 35 т.] / гл. ред. Ю. С. Осипов. — М. : Большая российская энциклопедия, 2004—2017.
  13. ^ Вторая польская война 1795 года // Керсновский А. А. История Русской армии. — М. : Директ-Медиа, 2014. — С. 151—155. — 1215 с. — ISBN 978-5-4475-1048-0.
  14. ^ Bartłomiej Szyndler (1994). Powstanie kościuszkowskie (на језику: пољски) (1994 изд.). Wydawn. Ancher. стр. 455. ISBN 83-85576-10-X. 
  15. ^ "Dembowski, Edward,". Encyklopedia Polski. 1996. стр. 128. ISBN 83-86328-60-6. . (Encyclopedia of Poland), Kraków, Wydawnictwo Ryszard Kluszczyński. ,.
  16. ^ Władysław Tatarkiewicz, Zarys dziejów filozofii w Polsce (A Brief History of Philosophy in Poland), [in the series:] Historia nauki polskiej w monografiach (History of Polish Learning in Monographs), [volume] XXXII, Kraków, Polska Akademia Umiejętności (Polish Academy of Learning), 1948. This monograph draws from pertinent sections in earlier editions of the author's Historia filozofii (History of Philosophy).
  17. ^ Leszek Sykulski, Edward Dembowski (1822–1846). Biografia polityczna (Edward Dembowski (1822–1846: A Political Biography), Toruń, Wydawnictwo Naukowe Grado, 2006.
  18. ^ Marian Anusiewicz; Jan Wimmer; Tadeusz Nowak; Eligiusz Kozłowski; Mieczysław Wrzosek (1973). Dzieje oreza polskiego, 963–1945. стр. 195—196. Архивирано из оригинала 20. 2. 2017. г. Приступљено 4. 4. 2013. 
  19. ^ Jerzy Lukowski; Hubert Zawadzki (6. 7. 2006). A Concise History of Poland. Cambridge University Press. стр. 170. ISBN 978-0-521-85332-3. Архивирано из оригинала 19. 2. 2018. г. Приступљено 4. 4. 2013. 
  20. ^ Paul Robert Magocsi; Jean W. Sedlar; Robert A. Kann; Charles Jevich; Joseph Rothschild (1974). A History of East Central Europe: The lands of partitioned Poland, 1795–1918. University of Washington Press. стр. 133. ISBN 978-0-295-80361-6. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 4. 4. 2013. 
  21. ^ „Study in Poland”. Top Universities. 2014-09-03. Приступљено 2017-01-04. 
  22. ^ „Jagiellonian University”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). Приступљено 2017-01-04. 
  23. ^ „Jagiellonian University Facts and Figures 2021”. en.uj.edu.pl. Jagiellonian University. 2021. Приступљено 14. 4. 2021. 
  24. ^ „Dane statystyczne Uczelni as of December 31 2020”. en.uj.edu.pl. Jagiellonian University. 2021. Приступљено 14. 4. 2021. 
  25. ^ „University of Vienna | university, Vienna, Austria | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-31. 
  26. ^ „University of Vienna: 650 Years”. New Austrian (на језику: енглески). 13. 11. 2015. Приступљено 2022-05-11. 
  27. ^ Mühlberger, Kurt (2015-02-27). „The beginnings of the Alma Mater Rudolphina”. 650 plus (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-01. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игнаћи_Лукасјевич&oldid=28907211”