Игре глади (роман)
Игре глади (engl. The Hunger Games) роман је за младе особе који је написала америчка књижевница Сузан Колинс. Књига је први пут објављена 14. септембра 2008, у издању компаније Scholastic у тврдом повезу.[1] Написана је као прича коју прича шеснаестогодишња Кетнис Евердин, која живи у постапокалиптичном свету у земљи Панем, која се простире на месту некадашњих земаља Северне Америке. Престоница, високо напредни главни град - метропола, има хегемонију над остатком нације. „Игре глади“ су годишњи догађај у којем су један дечак и једна девојчица у добу од 12 до 18 година из сваког од 12 дистрикта око главног града изабрани на лутрији да се такмиче у телевизијској борби у којој само једна особа може да преживи.
| Игре глади | |
|---|---|
 Корице књиге српског издања | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | The Hunger Games |
| Аутор | Сузан Колинс |
| Земља |  САД |
| Језик | енглески |
| Жанр / врста дела | авантура дистопија научна фантастика |
| Издавање | |
| Број страница | 374 |
| Превод | |
| Датум издавања | 14. септембар 2008. |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-0-439-02352-8 |
| Хронологија | |
| Наследник | Лов на ватру |
Од свог првог издања, роман је преведен на 26 језика. Књига је добила углавном позитивне рецензије од књижевних критичара и других писаца. Игре глади је први роман у истоименој трилогији, а прате га Лов на ватру (2009) и Сјај слободе (2010).[2]
Филмска адаптација, чији је коаутор и копродуцент сама Kолинсова и који је режирао Гари Рос, премијерно је приказана широм света 12. марта 2012. године. У филму глуме Џенифер Лоренс као Kетнис, Џош Хачерсон као Пита и Лијам Хемсворт као Гејл. Филм је зарадио 694,4 америчких милиона долара широм света[3] према званичној IMDb страници филма.[4]
РадњаУреди
У рушевинама подручја некада познатог под именом Северна Америка, налази се земља Панем, са блиставим главним градом Kапитолом и дванаест дистрикта. Kапитол је суров и окрутан, држи дистрикте у покорности тако што их приморава да сваке године шаљу по једног дечака и једну девојчицу, „трибуте”, узраста од дванаест до осамнаест година, који ће учествовати у Играма глади – борби до смрти коју уживо преноси телевизија, у којима може остати само један победник.
Причу приповеда 16-годишња Кетнис Евердин из Дистрикта 12, која се добровољно пријавила за 74. Игре глади уместо своје 12-годишње сестре Примроуз. Мушки трибут је Пита Меларк, бивши Кетнисин школски друг који јој је једном дао хлеб из своје породичне пекаре када је њена породица гладовала. У данима који претходе Играма у Капитолу, савете им даје њихов пијани ментор, Хејмич Абернати, једини живи победник Игара глади из Дистрикта 12; пратиља Ефи Тринкет; и разни стилисти који побољшавају њихово представљање јавности како би добили потенцијалне спонзоре који ће током Игара слати потенцијално спасоносне поклоне. Кетнисин стилиста, Сина, дизајнира посебне костиме за њу и Питу који их издвајају од осталих трибута када су представљени јавности. Због Кетнисине хаљине, која је имала тему ватре, постала је позната као „Ватрена девојка”. Током њиховог оцењивања од стране твораца Игара, Кетнис неочекивано добија највећу оцену међу свим трибутима. У међувремену, Ру, ситна 12-годишња девојчица из Дистрикта 11, прати Кетнис и Питу током њиховог тренинга. Дан пре Игара, у телевизијском интервјуу са Сизаром Фликерманом, Пита открива своју давно неузвраћену љубав према Кетнис; она је у почетку шокирана овом изјавом и верује да је то само трик за стицање спонзора, али касније прихвата ово као истину. Хејмич затим промовише њихов имиџ „уклетих љубавника”.
Игре почињу, а готово половина трибута бива убијена у крвопролићу на почетку, борећи се око оружја и залиха широм арене. Кетнис занемарује Хејмичов ранији савет да одмах побегне и скоро умире, али користи своје добро увежбане вештине лова и преживљавања како би се сакрила у шуми. После неколико дана, вештачки пожар тера Кетнис према осталима. Њу примећују и нападају „каријеристи”, трибути углавном из округа 1, 2 и 4, као и Пита, за кога се чини да им се придружио. Ру, скривајући се на оближњем дрвету, тихо упозорава Кетнис на гнездо „оса трагачица”, које она обара са дрвета, пуштајући летеће инсекте који су генетски модификовани да прате оне које су им нарушили гнездо и имају отров који циља на део мозга њихових жртава који контролише страх. Њихов отров убија једну од каријериста, а друге тера одатле, али Кетнис је убодена и почиње да халуцинира. Пита се враћа, али уместо да је убије, он јој говори да побегне. Кетнис касније склапа савез са Ру, али Ру смртно рањава мушки трибут из Дистрикта 1, док Кетнис уништава залихе каријериста. Кетнис стрелом убија Руиног убицу и бива уз Ру док она умире и ставља цвеће по њеном телу како би показала свој пркос према Капитолу. У знак захвалности, Руин дистрикт шаље Кетнис векну хлеба.
Најављена је промена правила којом су дозвољава два победника, уколико су из истог дистрикта. Кетнис проналази и негује рањеног Питу (који касније открива да је успоставио савез са каријеристима да би заштитио Кетнис), глумећи улогу заљубљене девојке како би стекла поклоне од спонзора. Када творци Игара пошаљу у арену оно што је сваком такмичару најпотребније, Кетнис ризикује живот како би набавила лек за Питу. Пресреће је каријеристкиња Клоув, која је провоцира у вези Руине смрти и покушава да је убије, али њу убија Треш, мушки трибуте из Дистрикта 11, који поштеђује Кетнис због Ру. Лек спашава Питин живот и њих двоје проводе време у лову и прикупљању хране.
Кетнис и Пита остају последња два преживела трибута, али творци Игара укидају промену правила како би присилили једног да убије другог за драматично финале. Упркос овоме, Кетнис се спрема да са Питом поједе отровне бобице. Схватајући да намеравају да изврше самоубиство како не би било победника Игара, творци Игара проглашавају Кетнис и Питу победницима. Иако обоје примају херојску добродошлицу као пар, Хејмич упозорава Кетнис да Капитол може предузети акцију против ње због њеног пркоса. На путу натраг до Дистрикта 12, Пити се слама срце кад сазнаје да је Кетнисина љубав била део прорачунатог трика за стицање спонзора. Кетнис, међутим, није сигурна у своја осећања и своју будућност.
РеференцеУреди
- ^ King, Stephen (8. 9. 2008). „Book Review: The Hunger Games”. Entertainment Weekly. Приступљено 26. 2. 2010.
- ^ Collins, Suzanne. „Planning the Trilogy” (Интервју). Scholastic Canada. Архивирано из оригинала (Video) 12. 02. 2009. г. Приступљено 12. 04. 2012.
- ^ The Hunger Games
- ^ „The Hunger Games (2012)”. Box Office Mojo. Приступљено 31. 3. 2012.