Илија Деде Јанковић

Илија Деде Јанковић (Задар, 1818 - Трст, 1874 -) био је српски књижевник и политичар. Последњи је потомак породице Јанковић, која води порекло од Стојана Јанковића.[1]

Илија Деде Јанковић

КорениУреди

Породица грофова Јанковића спада u једну од најчувенијих и најстаријих српских породица у Далмацији. Породица потиче од Митра Митровића, чији се син истакао као велики борац против турака, нарочито у борби на Грахову. Због војних успеха сенат Млетачке републике именовао га је витезом Св. Марка.[1] Његови синови, Стојан и Завиша, такође су се прославили као велики јунаци, па су им млетачке власти доделиле титуле грофова, именовали их пуковницима и заповедницима свих Морлака, као и право да држе своје независне регименте пешадије и коњице. Дао им је и сталну плату, као и многе земље и спахилуке.[1]

Када је умро и последњи мушки потомак Јанковића, млетачки сенат је на синове Јелене Јанковић, која је била удата за пуковника Теодора Деде, пренео име и повластице старих Јанковића, па је име и остало упамћено као Деде-Јанковић, све до Илије и његове смрти 1874. године. [1]

Образовање и радУреди

Илија је завршио италијанску Гимназију у Задру, права је студирао у Падови. Био је полиглота, говорио је чак седам језика, међу којима италијански, француски и руски. Био је члан и оснивач једне од првих српских политичких странака на Приморју, а у његовој кући у Задру и на Исламу, где је живео, долазили су најзначајнији представници српског политичког вођства у Далмацији.[1] Међутим, гроф Илија ће у једном тренутку истуити из странке, незадовољан правцем у коме јестранка ишла. За српско питање лобираће у новосадској Застави, као и у неким италијанским новинама.

Гроф Илија је доста путовао, пропутовао је већи део Европе, а у Русији и Црној Гори био је радо виђен. Био је српски представик на словенској изложби у Москви 1867. године.[1]

Након свог првог путовања у Русију написао је и штампао књигу „Русија”, а по повратку са споменуте изложбе написао је дела „Први словенски састанак” и „Русија и Европа”. Ова дела су после његове смрти послата, са још многим рукописима на српском и италијанском, његовом пријатељу песнику Јовану Сундечићу, који их никад није објавио[1].

ПотомциУреди

Гроф Илија преминуо је у Трсту 1874. године и сахрањен је на Исламу у породичној цркви Св. Ђорђа. Његова ћерка Олга удала се за Владимира Десницу, тако да су Деснице данашњи потомци линије Деде-Јанковић. Писац Владан Десница један је од њих.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Уредник Гавриловић, Андра (1904). Знаменити Срби XIX века III том. Загреб: Наклада и штампа Српске штампарије. стр. 82. 

ЛитератураУреди

  • Знаменити Срби XIX века III том, ур. професор А. Гавриловић, Загреб 1904.
  • Милорад Савић, Илија Деде Јанковић, Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2003.

Спољашње везеУреди