Имрих Текели
Имрих Текели (Imrich Thököly; мађ. Thököly Imre) је био кнез Трансилваније и краљ Горње Угарске. Звали су га словачким краљем или куруцким краљем. Признавао је Отоманску власт током своје владавине и борио се у Великом турском рату на страни Турака.[1][2]
| Имрих Текели | |
|---|---|
 Имрих Токоли | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. септембар 1657. |
| Место рођења | Кежмарок, Краљевина Угарска |
| Датум смрти | 13. септембар 1705. (47 год.) |
| Место смрти | Измир, Османско царство |
| Породица | |
| Супружник | Јелена Зрински |
| Потомство | Елизабета Токоли |
| Родитељи | Стефан Текели Марија Ђулафи |
| Династија | Текели |
| кнез Трансилваније | |
| Период | 22. септембар 1690 — 25. октобар 1690. |
| Претходник | Михаљ I Апафи |
| Наследник | Ференц II Ракоци |
| краљ Горње Угарске | |
| Период | 1682—1685. |
Име
уредиМађарски извори га називају Текели Имре (Thököly/Tököly/Tökölli Imre), турски извори Текели Имре (Tökeli İmre), храватски Мирко Текели (Mirko Thököly), словачки Имрих Текели (Imrich Tököli), а немачки Емерох Текели (Emmerich Thököly). Њиего потпис је међутим био Емерик Текели (Emericq Thököly).
Биографија
уредиРођен је 25. септембра 1657, у Кежмарку, као син Стефана Текелија и Марије Текелијеве, рођене Ђулафи. 1667. је почео студирати на евангелистичком колегију у Прешову. Године 1670, за време окупације Оравског замка, побегао је у Трансилванију и тако постао учесник у рату против Хабзбурга. Године 1682, се оженио с Јеленом Зринском, хрватском племићкињом, из средњовековне династије Зрински. Заједно је са супругом морао отићи у отоманско изгнанство, због склапања мира у Карловцу. Умро је 13. септембра 1705, у Измиру.
Текели је последњи потомак грофовске гране мађарске племићке породице Текели. Након сузбијања Зринско-франкапанске завере 1671. године, постао је вођа мађарских исељеника у Ердељу (Трансилванија, Зибенбург). Удружио се са Французима и Османлијама против Хабзбурга.[3] Године 1678. подигао је устанак против Хабзбурга. Османлије су га поставиле за кнеза Горње Угарске[3] (тур. Muin-i Ali Osman'a itaat üzereyim emre, Kral-ı Orta Macar'ım ki namım Tökeli İmre), под условом да им плаћа годишњи данак од 40 хиљада талира. Исте године осваја тврђаву за тврђавом и шири своју државу до реке Вах.
Године 1683, пред поход и опсаду Беча, позвао је Хрватски сабор и хрватског бана Николу III Ердедија да се придружи, њему и великом везиру Кара Мустафа-паши, у походу на Беч. Хрватски сабор и Ердоди су одбили позив.[4]
Текели је учествовао у опсади Беча 1683. године. Оженио се Јеленом Зринском, удовицом мађарског великаша Ференца I. Ракоција.[5] Аустријске трупе су напале тврђаву Паланок код Мукачева где је Јелена била али она успела да се супротстави аустријским трупама током устанка и била је заробљена. Док је Јелена била седам година затворена са двоје деце у аустријском манастиру, он се са својим куруцима борио у североисточној Мађарској против хабзбуршке војске.
Османлије су Текелија 1690. именовале за великог принца Трансилваније (Ердељ). После потписивања мира у Сремским Карловцима 1699. године стекао је титулу видинског кнеза.[3] Сплет околности довео је до размене заробљеника, супруга Јелена му се вратила 1695. године. Године 1691. учествовао је у бици код Сланкамена и 1697. у бици код Сенте, у саставу турске војске. Предводио је коњанике Куруца, који су се углавном борили против Аустријанаца.[6]
Године 1699. закључен је Карловачки мир, а супружници, будући да су били на пораженој страни, морали су да оду у прогонство у Турску. Јелена је ту живела неко време у цариградском округу Галата, а потом до смрти 18. фебруара 1703. године у граду Никомедији, данашњем Измиту.
Телеки је умро у изгнанству у Турској 1705. године. У 20. веку његови остаци су враћени у Кежмарок и сахрањен је у маузолеју у новој лутеранској цркви. Његова статуа се налази на Тргу хероја у Будимпешти.
Референце
уреди- ^ „Imre Thököly Hungarian patriot”. Britannica. Приступљено 16. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Emeric Thököly Biography - Prince of Upper Hungary”. Pantheon. Приступљено 16. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ а б в Thököly, Imre (Mirko, Emerik), Proleksis enciklopedija LZMK. Ažurirano: 10. rujna 2014. Pristupljeno 26. srpnja 2016.
- ^ Tatjana Radauš (1998): Nikola III. Erdődy, Hrvatski biografski leksikon, Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 22. travnja 2016.
- ^ „Zrinyi, Ilona (1643–1703)”. Encyclopedia. Приступљено 16. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Markó László: A Magyar Állam Főméltóságai, str. ?, Magyar Könyvklub, Budimpešta, 2000. ISBN 963-547-085-1
Спољашње везе
уреди
- Zachar József: Bécsi források a Thököly-szabadságharcról, Acta Academiae Paedagogicae Agriensis, Sectio Historiae XXXV, 2008, 69–75. o.
- G. Etényi Nóra: Thököly Imre és az európai politika szerencsekereke, In: Tiszteletkör, 2012
- Kardos Tímea: Thököly Imre udvara Lőcsén, In: Honismeret, XLIV/3, 2016, 66–70. o.
- Esterházy Pál és Thököly Éva iratai – 1. Levelezés, Kossuth, Budapest, 2022, ISBN 978-963-544-892-0
- Angyal Dávid: Késmárki Thököly Imre, I-II. kötet, Budapest, 1888–1889
- Késmárki Tököly Imre naplója az 1693. 1694. és 1676–1678. évekből
- Tököly Imre gróf levelei, Budapest, 1882
- Gyárfás Zsigmond 1882: Thököly Kis-Rómában. Századok
- Thaly Kálmán (szerk.): Késmárki Tököly Imre és némely főbb híveinek naplói és emlékezetes írásai
- Harmat Árpád Péter: A Wesselényi-féle összeesküvés és a Thököly vezette kurucmozgalom (1660–1690)
- Magyarországi s erdélyi bújdosó fejedelem késmárki Thököly Imre secretariusának, Komáromi Jánosnak törökországi diariumja s experientiaja, Nagy Iván/Ráth, Pest, 1861, (Magyar történelmi naplók a XVI-XVIII. századból)
