Википедија

Ислахана у Нишу

Ислахана (јавна радионица), Мидхад-пашина школа у Нишу, била је васпитни дом и занатска школа која је примала на школовање муслиманску и хришћанску децу како би стекли основно образовање и научили неки занат. Ради се о једној несвакидашњој и за оно време веома модерној институцији у Турској држави, коју је након доласка јануара 1861. године на чело града Ниша, основао Мидхат паша, који је 1876. године, за време владавине султана Мурата IV био и велики везир (председник владе) Османлијске царевине.

Мидхад-паша, оснивач Ислахане или „Мидхад-пашине школе“ у Нишу

Школа са интернатом у Нишу један је од примера Мидхад-пашиних реформи и његових настојања да „европеизира“ Турску, и себе прикаже као великог реформатора.[1][2]

Предуслови за настанак Ислахане уреди

Писменост за време турске владавине код Срба била је врло ограничена, и то на мали број и проценат становништва одређених друштвених група (властела, свештенство). Самим тим образовање је било оскудно и незнатно, односно и оно, као појам, сводило се искључиво на писменост. Такође, црква је била стециште свих оних који су тежили писмености, и заједно са манастирима прва и једина школа у којој се учило читање и писање.[3]

Током Првог српског устанка, осим цркве, потребу за неком врстом образовања почиње да има и државна управа, односно власт која оформљује прве и основне институције друштва. То је приморало Османлијску власт да све више у Нишком пашалуку уважава права Срба на њихово образовање.[4]

Према подаци из архивских докумената познато је, да су у 19. веку у поробљеној Србији деца учила по џамијама код турских хоџа. Међутим, с обзиром да је Ниш, у то време био седиште санџака, у којем су, поред неколико хиљада војника и официра, радили и бројни чиновници - од образовних суатанова постојале су модерна средња школа „Руждија“ (нижа гимназија) и библиотека, па је, сасвим логично, морало бити и више основних школа од којих су се многе налазиле унутар ѕидина ниђке тврђави где се налазио центар културног и јавног османлијског друштва.

Поред развоја образовних потреба и јачања трговине у Османлијском царству, и на Балкану, на простор Нишког пашалука с почетка 19. века, деловали су и утицаји из суседних словенских покрајина, а пре свега, од турске власти ослобођена, Кнежевине Србије, својом просветом и својом политиком.

Истовремено је и централна Османлијска власт прокламовала својим законима; (Хатишерифом (1839) и Хатихумајуном (1856) ) толерантније односе, у погледу просветних иницијатива за муслиманско и хришћанско становништво. Међутим ти последњи напори Османлијске власти, нису значајније допринели да Нишки пашалук изађе из заосталости.

Иако је период, пред распад Османлијског царства, имао релативни просветни успон, гледано у тадашњим приликама, и даље је Нишки пашалук био веома заостао просветно и културно, са око 97% неписменог становништва.

Велике заслуге за убрзаније описмењавање нишлија поред владике Венедикта и владике Калиника имао је и контровезни Мидхад-паша који је шездесетих година 19. века наредио да су у Нишу оснује Ислахана (јавна радионица) у којој су примана муслиманска и хришћанска деца да стекну основно образовање и науче неки занат (терзијски, обућарски, кожарски, ћилимарски), и изгради српска основна школа на два спрата за 300 ученика, код Саборне цркве, чију је изградњу лично помогао и сам паша са 2.000 гроша.

Иако су у овим школама као предавачи доминирали српски учитељи Мидхад-паша је наредио да хришћанска деца обавезно уче турски језик. Учитељ је био Ибрахим Наџет-ефендија. Зато су грађани Ниша, у бројним написима осуђивали политику Мидхад-паше, који иако се представљао правичним управником, у суштини вршио иста насиља као и његови претходници.[5]

Отварање школа попут Ислахане и основне школе у Нишу, утицало је на ширење писмености у Нишком пашалуку и представљало одређени прогрес, без обзира чиме је оно било мотивисано.

Историја уреди

Велики везир Мидхат-паша, говорећи о својој владавини у Нишу (од 1861. до 1864.године), оставио је о значају турске занатске школе–ислахане, следеће податке:

Када и како је настала ислахана уреди

Настанак Ислахане, како у свом делу „Књига о болници“, наводи професор Р. Живић „мистеријом је огрнут“.[2][8] Изграђена је 1279. године по Хиџри, или у периоду од јуна 1862. године до маја 1863. године,[9] у време Мидхат-паше, „најинтелигентнијег“ турског заповедника Нишког пашалука, а њен крај нагађа се после 1890. године, након смрти краља Милана Обреновића, када је срушена због оронулости и инфестације објекта глодарима и бројним другим заразама.[10]

У списима Мидхат-паше о настанку Ислахане остало је записано и ово:

Пре њене изградње на земљишту где је подигнута налазило се турско гробље, које је захватало површину данашњих гимназија „Бора Станковић” и „Стеван Сремац” и Основне школе „Вожд Карађорђе”. Цео комплекс излазио се на Пиротсом сокаку (данашња Улица Вожда Карађорђа).[11]

Просторне и организационе карактеристике ислахане уреди

Ислахану у Нишу, двоспратну зграду-интернат, изгадилила је Нишка општина, на свом плацу, површине 11.785 m², у источном делу града у централној улици „Шећер-мала“, данас једној од главних улица Ниша, улици „Вожда Карађорђа“ (популарно званој „Вождова“). Ова занатска школа, тј. „Двоспратни интернат" за шегрте“, имао је 31 собу и 7 спаваоница и била је практично прва јавна радионица у Нишу.[12]

 
С леве стране улице Стамбол капија, у наставку Среског начелштва, налазила се Ислахна која је срушена 1890. На њеном плацу започета је градња Прве нишке гимназије 1912.

Поред Ислахане, са њене источне стране налазило се турско гробље на чијем поростору је након ослобођења Ниша од Турака изграђена Основна школа „Вожд Карађорђе“.[13]

Ислахана је према предању саграђена и издржавана о трошку општине из средстава добијених од локалних пореза, и донација, на основу реформаторских идеја Мидхад-паше (уједно и једног од главних донатора). Због несташице новца у општинској каси, за одржавање школе често је прикупљана и материјална помоћ.[14]

Како је писао „Видовдан“, Ислахана је је имала 1867. године 120 ученика, а према вилајетском листу „Дунав“ 1868. године четири разреда и 179 ученика.[15][16]

Штићеници ове школе пре подне су ишли у школу, а поподне, под надзором мајстора, изучавали су занат (терзијски, обућарски или кожарски). У једној хроници наведен је податак да је централна Вилајетска управа послала овој школи два, а средњој (Руждији) 3 комплета (по четири књиге у једном комплету) „Историје Османског царства“ познатог турског државника и историчара Џевдета-паше.[17][18]

Деца су била подељена у разреде, а након одређеног времена полагала су квалификационе испите. Добра организација ислахане већ од почетка обећавала је квалитетне будуће занатлије.[19]

Поред велике улогу у збрињавању деце (махом са друштвених маргина), не само из Ниша, већ и са територије читавог Нишког ејалета... школовање у Ислахани многим талентованим полазницима отворило је врата не само за самостално занатство, већ и за школовање у османској престоници и иностранству, што је био издатак какав већина породица у Нишком ејалету својим најмлађим члановима није могла да приушти.[20]

Ислахана је више пута мењала своју намену. Прво је била „Васпитни дом“, потом „Занатски дом за школовање занатлија“, а пред ослобођење и извесно време по ослобођењу Ниша од Турака, од 1877. до 1890. године ратна а потом и део Велике војне болнице у Нишу, намењена за лечење рањених и оболелих Турака.[21][6][22]

Ислахана, као војна болница уреди

Јован Богдановић у својим списима наводи да је ислахана у време рата за ослобођење југа Србије била намењена само Турцима:

А према подацима из 1890. године Ислахана је служила војном санитету у Нишу, о чему говори овај запис:

И коначно крај ислахане уреди

Ислахана је 1890. године, након смрти краља Милана Обреновића, због оронулости и инфестације објекта глодарима и бројним другим заразама, доживела тужан крај. Зграда је због лошег грађевинског стања, склона паду и „енормно напаћене гамади спаљена“.[22]

На том месту данас се налази Прва нишка гимназија „Стеван Сремац“.

Извори уреди

  1. ^ Anastasijević, S. (1957). Znamenitosti Niša. "Stevan Sremac". Niš
  2. ^ а б ŽIVIĆ, Radoslav S. Knjiga o bolnici / Radoslav S. Živić. -[1. izd.]. - Niš : Prosveta, 2002 (Niš : Prosveta). - pp. 279 : ilustr. 20, Tiraž 300. - pp. 9-16: Predgovor / Ljubomir Hadži Pešić, Milan S. Radić, Dragoljub Simonović. - Beleška o piscu: pp. 271. - Bibliografija: pp. 249-267. 86-7455-520-9 a) Klinički centar (Niš) - 1881-2001 COBISS-ID 97644300
  3. ^ Аврамовић З, Друштвене и политичке карактеристике српског образовања и васпитања 1804–2004, Просвета, Београд, 2005.
  4. ^ Чунковић. С, Школство и просвета у Србији у 19. веку, Народна књига, Београд, 1971.
  5. ^ Grupa autora, Niš u Razdoblju Turske vlasi 1428-1878., Prosvetne i kulturne prilike, U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986 pp. 329.
  6. ^ а б в Andrejević, B. (1995). Midhat-paša, u: Enciklopedija Niša (istorija). Gradina. Niš, 155-155.
  7. ^ Petrović, Dimitrije (1937). Atanasije Petrović, Niški novi list 136 (b.s.).
  8. ^ Jursenar, M. (1995). Hadrijanovi memoari. Nolit. Beograd.
  9. ^ Дунавъ, 18. декемврiя 1866, 269.
  10. ^ Kanii, F. (1985). Srbija. Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka. Druga knjiga. Srpska književna zadruga - Rad. Beograd.
  11. ^ Ј. Ћирић, Ислахана, Нишки весник, бр. 5, Ниш 2000, 14
  12. ^ Enciklopedija Niša (1995). b.a., Gradina Niš, pp. 155.
  13. ^ Grupa autora, Niš u Razdoblju Turske vlasi 1428-1878., Prosvetne i kulturne prilike, U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986 pp. 325.
  14. ^ Ćunković, Srećko (1971). Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku, Pedagoški muzej, Beograd.
  15. ^ Видовдан, VII, 1867, бр.20
  16. ^ Дунав, II, 114, 5. октобар. 1866; IV, 283, 9. април 1868.
  17. ^ Eren, Ismail (1968). Midhat-pašina biblioteka u Nišu, Bibliotekar 1-2, 33.
  18. ^ Milovanović, M. Miroslav (1975). Osnovno škostvo Niša i okoline u XIX i početkom XX veka, Gradina Niš. pp. 104
  19. ^ Дунавъ, 23. iунiя 1865, 34.
  20. ^ Милан H. Ранђеловић, Културне прилике у Нишу у XIX веку у време османске управе: архивистичко-документалистички приступ, Докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филолошки факултет Београд, 2021. стр.282-283
  21. ^ а б Bogdanović, J. (1937). Sanitet i bolnice u Nišu od oslobođenja do danas. Niški novi list, 236, pp. 7-8.
  22. ^ а б Petković, R. (1972). Prva niška gimnazija 1878-1968. Prosveta. Niš.
  23. ^ Stanojević, V. (1992). Istorija Srpskog vojnog saniteta. Vojno izdavački i Novinski centar. Beograd.

Литратура уреди

  • Grupa autora, Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986
  • Dejanović, Dragoljub, Stamenković, Đorđe, Dimitrijević, Dragan, Radičević, Žarko i dr.(1983). Istorija Niša I knjiga. Niš: Gradina i Prosveta Niš.
  • Đorđević, Tihomir (1896). Nešto o narodnom školovanju za vreme Turaka u Pirotskom okrugu, Učitelj, sveska I, god. XVI, pp. 36-45
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ислахана_у_Нишу&oldid=26891685”