Кантаутор
Кантаутор је музичар који пише музику и текст песама које изводи.[1] У своје песме он обично уноси социјалне, политичке и филозофске теме. Једно време ова врста музике је била везана за песме у којима се обавезно изражавао неки протест. Данас овај термин није толико везан за политичку критику као раније и може имати било коју тему.
Кантауторска песма има широку и дугу традицију у медитеранским земљама Европе, и у мањој мери, у Латинској Америци. Овај тип песама је имао за тему друштвене неправде али и љубав, како срећну тако и несрећну. Врхунац је доживео седамдесетих година двадесетог века када је био повезан са друштвеним и политичким превирањима тог периода. Осамдесетих година овај жанр улази у кризу, а током деведесетих, је доживео нови успон појавом младих аутора који су унапредили овај жанр у смислу слободнијих ритмова, форми израза и речи до те мере да са кантауторима претходне генерације једино заједничко што имају је да сами пишу своје текстове и музику.
Појам долази од италијанске речи il cantautore, од da cantante e autore (певач и аутор), од које је настао назив за ову врсту извођача. У Италији се кантауторска музика развила као посебан музички правац почетком шездесетих година двадесетог века, а највише заслуга су за то имали Фестивал Санремо, на којем је негована италијанска канцона (итал. canzone), као и РАИ. У Немачкој је настао појам лидермахер (нем. Liedermacher). У САД, то је сингер-сонгврајтер (енгл. singer-songwriter), а у Француској постоји шансоњер (фр. chansonnier), у Русији такозвани бард.
Дефиниција и употреба
уредиОзнаку „певач-кантаутор” (или „певач/певач”[2]) користе издавачке куће и критичари да дефинишу уметнике популарне музике који пишу и изводе сопствени материјал, који је често самосталан – углавном на акустичној гитари или клавиру.[3] Такав уметник обавља улоге композитора, текстописца, вокала, понекад инструменталисте, а често и менаџера.[4] Према AllMusic, текстови кантаутора су често лични, али прикривени разрађеним метафорама и нејасним сликама, а њихова креативна брига је да ставе нагласак на песму, а не на њено извођење. Већина плоча таквих извођача има сличан директан и резерван звук који ставља нагласак на саму песму.[5]
Термин такође може да карактерише текстописце у жанровима рок, фолк, кантри и поп музике - укључујући Хенрија Расела (1812-1900), Аристида Бруанта (1851-1925), Хенка Вилијамса (1923-1953) и Бадија Холија (1936-1959). Израз „певач-кантаутор“, пристан од 1949. године,[6] ушао је у популарну употребу од 1960-их па надаље[7] да опише текстописце који су следили одређене стилске и тематске конвенције, посебно лирску интроспекцију, исповедно писање песама, благе музичке аранжмане и потцењени стил извођења.[8] Према писцу Ларију Дејвиду Смиту, због тога што је спојила улоге композитора, писца и певача, популарност феномена кантаутора поново је увела средњовековну традицију трубадура „песме са јавним личностима“ након ере Тин Пан Алија у америчкој популарној музици.[9] Теме песама кантаутора из америчког препорода народне музике укључују политички протест, као у случају Вудија Гатрија (1912-1967) и Пита Сигера (1919-2014).[10] Према Journal of Popular Music Studies, од препорода фолка па надаље до његове постојаности у поп музици, улога кантаутора је укључивала неколико димензија креативног идентитета:
Први естетски слој подстиче текстописце да певају и изводе сопствена дела и да унесу сопствене стилске ароме у текстове песама. Текстописци нису независни од дела када су готова; него улазе, активирају и аутентификују текстове песама кроз своје вокалне и музичке перформансе. Док први слој не захтева увек да певач буде текстописац, други социолошки слој не само да се фиксира на однос између певача и текстописца (у овом случају, певач-кантаутор се често раздваја цртицом уместо да се користи коса црта између певача и текстописца), али такође тражи више социолошке агенције осим певања и писања песама, као што су аранжирање, миксовање, продукција, сарадња и управљање медијима. Другим речима, кантаутор тако пролази кроз процес згушњавања који укључује двослојне гласове, укључујући извођење стилске личности, прикупљање других гласова и координацију других социолошких вештина. Овај процес згушњавања показује флуидне, вишеструке и хетерогене гласове испод јединствене ауторске слике, компликујући на тај начин појам ауторства за кантауторе.[11]
Историја
уреди
Концепт кантаутора може се пратити до древне бардске усмене традиције, која је постојала у различитим облицима широм света. Песме би се изводиле као певање или песма, понекад уз пратњу харфе или другог сличног инструмента. Након проналаска штампарства, песме би писали и изводили продавци балада. Обично би то биле верзије постојећих мелодија и текстова, који су се стално развијали. Ово се развило у кантауторску традицију народне културе.
Путујући извођачи постојали су широм Европе. Тако фолклориста Анатол Ле Браз даје детаљан приказ једног певача балада, Јан Ар Минуза, који је писао и изводио песме путујући Бретањом крајем деветнаестог века и продајући штампане верзије.[12]
У великим градовима било је могуће зарадити за живот наступајући на јавним местима, а са проналаском фонографског записа, рани кантаутори попут Теодора Ботрела, Џорџа М. Коена и Хенка Вилијамса постали су славне личности; радио је додатно допринео њиховом јавном признању и привлачности.
Током периода од 1940-их до 1960-их, подстакнут препородом америчке народне музике, млади извођачи инспирисани традиционалном народном музиком и групе попут Алманак Сингерса и Виверса почели су да пишу и изводе сопствени оригинални материјал и стварају сопствене музичке аранжмане.[13]
Почетком 21. века, дигиталну аудио радну станицу GarageBand користили су многи амбициозни певачи и текстописци за компоновање и снимање музике.[14] Кантаутори који су професионално компоновали музику са GarageBand-ом су Ериках Баду (за њен албум из 2008. New Amerykah Part One)[15] и Билал (за његов албум Airtight's Revenge из 2010. године).[16]
Референце
уреди- ^ Ruehl, Kim. „Essential Folk Music Singer-Songwriters”. The About Group. Архивирано из оригинала 14. 12. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2019. „[...] the singer-songwriter is a fairly recent phenomenon in the centuries-old history of American folk music.”
- ^ „Pop/Jazz”. Nightlife. New York Magazine. 13 (40). New York Media, LLC. 13. 10. 1980. стр. 111. ISSN 0028-7369. Приступљено 18. 4. 2021. „Topical song-writer/singer Tom Paxton.”
- ^ Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: Volume 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 18. 4. 2021. „Referring to popular music-artists who write and perform their own material (often self-accompanied, most frequently on acoustic guitar or piano), the term 'singer-songwriter' is usually (although not exclusively) applied to certain performers in the rock, folk and pop genres.”
- ^ Rodgers, Jeffrey Pepper (2003). The Complete Singer-Songwriter: A Troubadour's Guide to Writing, Performing, Recording & Business. Hal Leonard Corporation. стр. vi. ISBN 0-87930-769-2.
- ^ „singer-songwriter”. AllMusic. Приступљено 17. 7. 2013.
- ^ „singer-songwriter”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ „Google Books Ngram Viewer”. Books.google.com. Приступљено 30. 5. 2021.
- ^ Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: VolumeIt 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 17. 7. 2013. „The term itself came into common usage in the 1960s and had its roots in the folk revival.”
- ^ Brackett, David (2008). Dark Mirror: The Pathology of the Singer-Songwriter. Greenwood Publishing Group. стр. 47. ISBN 978-0-275-99898-1.
- ^ „The Routledge History of Social Protest in Popular Music”. Routledge Handbooks Online. Приступљено 21. 8. 2020.
- ^ Qu, Shuwen; Xiao, Jian (1. 3. 2020). „The Making of Singer-songwriters: Exploring the Authorship and Ethos of Contemporary Folk Music in Mainland China”. Journal of Popular Music Studies. 32 (1): 78—105. Приступљено 21. 8. 2020 — преко University of California Press.
- ^ Anatole Le Braz, "The Pardon of the Singers", The Land of Pardons, London, Methuen, 1926, pp. 45–104.
- ^ Cohen, Ronald D. Rainbow Quest: The Folk Music Revival & American Society, 1940–1970. Amherst: University of Massachusetts Press, (2002) ISBN 1-55849-348-4
- ^ Charness, Dan (13. 5. 2011). „Why GarageBand Can't Make You a Rock Star”. The Atlantic. Приступљено 21. 8. 2020.
- ^ Warren, Tamara (1. 6. 2008). „Erykah Badu”. Venus Zine. Venus Holdings. Архивирано из оригинала 9. 4. 2010. г. Приступљено 22. 10. 2011.
- ^ „Q&A With Bilal: The Return & Revenge Of A Genre Blender”. BallerStatus.com. 18. 10. 2010. Приступљено 20. 8. 2020.[мртва веза]
Литература
уреди- Alarik, Scott, Deep Community, (2003), Black Wolf Press. [1]
- Hoffman, Frank "The Singer-Songwriter Tradition", from Survey of American Popular Music (modified for the web by Robert Birkline)
- Knopfler, David, The Singer-Songwriter: Defining the Genre – Defining the Style
- DiMartino, Dave singer-songwriters: Pop Music's Performer-Composers from A to Zevon (1994), Billboard Books(web search required).
- Rodgers, Jeffrey P., The Complete Singer-Songwriter: A Troubadour's Guide to Writing, Performing, Recording & Business, (2003) Backbeat Books(web search required).
- singer-songwriters of the Rock Era, (1996), Hal Leonard (sheet music)(web search required).
- Contemporary singer/songwriter на веб-сајту AllMusic (језик: енглески)
- Cantwell, Robert. When We Were Good: The Folk Revival. Cambridge: Harvard University Press, (1996) ISBN 0-674-95132-8
- Cohen, Ronald D.,. Folk music: the basics., Routledge, 2006.
- Cohen, Ronald D.,. A history of folk music festivals in the United States., Scarecrow Press, 2008
- Cohen, Ronald D. Rainbow Quest: The Folk Music Revival & American Society, 1940–1970. Amherst: University of Massachusetts Press, (2002) ISBN 1-55849-348-4
- Cohen, Ronald D., ed. Wasn't That a Time? Firsthand Accounts of the Folk Music Revival. American Folk Music Series no. 4. Lanham, Maryland and Folkstone, UK: The Scarecrow Press, Inc. 1995.
- Cohen, Ronald D., and Dave Samuelson. Songs for Political Action. Booklet to Bear Family Records BCD 15720 JL, 1996.
- Cray, Ed, and Studs Terkel. Ramblin Man: The Life and Times of Woody Guthrie. W.W. Norton & Co., 2006.
- Cunningham, Agnes "Sis", and Gordon Friesen. Red Dust and Broadsides: A Joint Autobiography. Amherst: University of Massachusetts Press, (1999) ISBN 1-55849-210-0
- De Turk, David A.; Poulin, A., Jr., The American folk scene; dimensions of the folksong revival, New York : Dell Pub. Co., 1967
- Denisoff, R. Serge. Great Day Coming: Folk Music and the American Left. Urbana: University of Illinois Press, 1971.
- Denisoff, R. Serge. Sing Me a Song of Social Significance. Bowling Green University Popular Press, (1972) ISBN 0-87972-036-0
- Denning, Michael. The Cultural Front: The Laboring of American Culture in the Twentieth Century. London: Verso, 1996.
- Donaldson, Rachel Clare, Music for the People: the Folk Music Revival And American Identity, 1930–1970 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (17. октобар 2017), PhD Dissertation, Vanderbilt University, May 2011, Nashville, Tennessee
- Dunaway, David. How Can I Keep From Singing: The Ballad of Pete Seeger. [1981, 1990] Villard, (2008) ISBN 0-306-80399-2
- Eyerman, Ron, and Scott Barretta. „From the 30s to the 60s: The folk Music Revival in the United States”. Theory and Society. 25 (1996): 501—43..
- Eyerman, Ron, and Andrew Jamison. Music and Social Movements. Mobilizing Traditions in the Twentieth Century. Cambridge University Press, (1998) ISBN 0-521-62966-7
- Filene, Benjamin (2000). Romancing the Folk: Public Memory & American Roots Music. Chapel Hill: The University of North Carolina Press. ISBN 0-8078-4862-X.
- Goldsmith, Peter D. (1998). Making People's Music: Moe Asch and Folkways Records. Washington, DC: Smithsonian Institution Press. ISBN 1-56098-812-6.
- Hajdu, David (2001). Positively 4th Street: The Lives and Times of Joan Baez, Bob Dylan, Mimi Baez Fariña and Richard Fariña. New York: North Point Press. ISBN 0-86547-642-X.
- Hawes, Bess Lomax. Sing It Pretty. Urbana and Chicago: University of Illinois Press, 2008
- Jackson, Bruce, ed. Folklore and Society. Essay in Honor of Benjamin A. Botkin. Hatboro, Pa Folklore Associates, 1966
- Lieberman, Robbie (1995). "My Song Is My Weapon:" People's Songs, American Communism, and the Politics of Culture, 1930–50. 1989; Urbana: University of Illinois Press. ISBN 0-252-06525-5.
- Lomax, Alan, Woody Guthrie, and Pete Seeger, eds. Hard Hit Songs for Hard Hit People. New York: Oak Publications, 1967. Reprint, Lincoln University of Nebraska Press, 1999.
- Lynch, Timothy. Strike Song of the Depression (American Made Music Series). Jackson: University Press of Mississippi, 2001.
- Mitchell, Gillian,. The North American folk music revival: nation and identity in the United States and Canada, 1945–1980., Ashgate Publishing, Ltd., 2007
- Reuss, Richard, with [finished posthumously by] Joanne C. Reuss. American Folk Music and Left Wing Politics. 1927–1957. American Folk Music Series no. 4. Lanham, Maryland and Folkstone, UK: The Scarecrow Press, Inc. 2000.
- Rubeck, Jack; Shaw, Allan; Blake, Ben et al. The Kingston Trio On Record. Naperville, IL: KK, Inc, (1986) ISBN 978-0-9614594-0-6
- Scully, Michael F. The Never-Ending Revival: Rounder Records and the Folk Alliance. Urbana: University of Illinois Press, 2008.[2]
- Seeger, Pete. Where Have All the Flowers Gone: A Singer's Stories. Bethlehem, Pa.: Sing Out Publications, 1993.
- "The Smothers Brothers". The Sixties in America Reference Library. Encyclopedia.com. 6 Apr. 2021 <Encyclopedia.com | Free Online Encyclopedia>.
- Willens, Doris. Lonesome Traveler: The Life of Lee Hays. New York: Norton, 1988.
- Weissman, Dick (2005). Which Side Are You On? An Inside History of the Folk Music Revival in America. New York: Continuum. ISBN 0-8264-1698-5.
- Wolfe, Charles, and Kip Lornell. The Life and Legend of Leadbelly. New York: Da Capo [1992] 1999.
Спољашње везе
уреди- Field Recorders Collective – a collection of CDs of American traditional styles; Appalachian, fiddling, banjo, Cajun, Gospel from private collections now made available to the public
- "Blowin in the Wind: Pop discovers folk music" Part 1. Show 18 of John Gilliland's The Pop Chronicles
