Карло Тарентски (1296 — 29. август 1315. године), био је најстарији син Филипа I, кнеза од Тарента и титуларног латинског цара Константинопоља, и његове супруге Тамаре Анђел Комнин, ћерке епирског деспота Нићифора I Комнина Дуке.[1]

Карло од Трента
Датум рођења1296
Датум смрти1315
РодитељиФилип I Тарентски
Тамара Анђелина Дукина

Биографија уреди

Карлов отац, кнез Филип I, је 1307. године, преузео Кнежевину Ахају у јужној Грчкој. Међутим, постојало је ривалско право на кнежевину у лику Матилде од Еноа, жене Гија II де ла Роша, војводе од Атине. Војвода Гиј је постао Филипов баили у кнежевини Ахаји, али је умро 1308. године, без деце, Матилда тако постаје удовица.[2][3] Петнаестогодишња Матилда је 1309. године, верена за дванаестогодишњег Карла, у покушају да помири супротстављене претензије на кнежевину Ахају. Церемонија је одржана у Теби 2. априла, у присуству латинског атинског архиепископа, анжујских баила и окупљеног племства кнежевине Ахеје и Атинског војводства.[4]

Веридба између Карла и Матилде раскинута је 1313. године, а Матилда се удала за Луја Бургундског, као део сложеног брачног савеза у коме је Матилди уступљена кнежевина Ахаја (иако је кнез Филип I задржао сизеренска права над кнежевином, коју је држао од 1294. године[5]) . Као део низа бракова и договора те године, кнез Филип I је склопио други брак са Катарином од Валоа, титуларном латинском царицом (која је била верена за Лујевог брата, Хуга V од Бургундије), док је Карло био верен са сестром своје нове маћехе, Жане од Валоа као надокнада за раскид претходне веридбе.[6][7]

Као и прва, ова веридба никада није требало да се раскине. Године 1315, кнез Филип I је отишао на север заповедајући напуљским трупама да ослободи фирентинске гвелфе, које су у Монтекатинију опседали пизански гибелини под Угучонеом дела Фађолом. У његовој пратњи су били Карло од Тарeнта и Филипов млађи брат Петар, гроф од Гравине. Упркос почетним успесима, кнез Филип I се разболео од грознице и поразио га је Угучоне у бици код Монтекатинија. Карло је убијен у бици, а његов стриц је нестао; болесни кнез Филип I је побегао.[8]

Карлово тело пронађено је близу тела Угучионеовог сина Франческа; њихови савременици су претпостављали да су побили једни друге. Раиниери дела Герардеска се заклео да неће бити проглашен витезом док се не освети Анжујцима за смрт свог оца, кога је Карло I Напуљски погубио са Конрадином 1268. године. Сада је прихватио признање са ногом на лешу Карла Тарентског.[9] Вартоломеј из Луке је помогао у организовању извлачења Карловог тела од Пизанаца после битке.[10] Ремигио деи Гиролами, доминикански присталица Карловог стрица, Роберта, краља Напуља, одржао је проповед о Карловој смрти.[11]

Литература уреди

  • Bury, John Bagnell, ed. (1932). The Cambridge Medieval History, Volume VII: Decline of the Empire and Papacy. Cambridge University Press. Kelly, Samantha (2003). The New Solomon: Robert of Naples (1309–1343) and Fourteenth-Century Kingship. Leiden: Koninklijke Brill NV. ISBN 90-04-12945-6.
  • Longnon, Jean (1949). L'empire latin de Constantinople et la principauté de Morée (in French). Paris: Payot.
  • Lognon, Jean (1969). "The Frankish States in Greece, 1204–1311". In Setton, Kenneth M.; Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Vol. II: The later Crusades, 1189–1311. Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press. pp. 235–276.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge University Press. ISBN 9780521261906.
  • Topping, Peter (1975). "The Morea, 1311–1364". In Hazard, Harry W. (ed.). A History of the Crusades, Vol. III: The fourteenth and fifteenth centuries. University of Wisconsin Press. pp. 104–140. ISBN 0-299-06670-3. Archived from the original on 1 October 2013. Retrieved 8 May 2014.
  • Valentiner, William Reinhold; Walther, Josephine L.; Boothroyd, R. H. (1935). Tino di Camaino: a Sienese sculptor of the fourteenth century. Paris: Pegasus Press.

Референце уреди

  1. ^ Nicol 1984, стр. 257
  2. ^ Lognon 1969, стр. 269–270
  3. ^ Topping 1975, стр. 107
  4. ^ Longnon 1949, стр. 295
  5. ^ Topping 1975, стр. 106
  6. ^ Longnon 1949, стр. 302–304
  7. ^ Topping 1975, стр. 109
  8. ^ Bury 1932, стр. 40
  9. ^ Valentiner, Walther & Boothroyd 1935, стр. 44.
  10. ^ Kelly 2003, стр. 40
  11. ^ Kelly 2003, стр. 307