Нићифор I Комнин Дука
Нићифор I Комнин Дука (грчки: Νικηφόρος Α΄ Κομνηνός Δούκας) (рођен око 1240. - умро око 1297) је био епирски деспот од око 1267/8. до око 1297. године.
| Нићифор Комнин Дука | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Нићифор Комнин Дука |
| Датум смрти | око 1297. |
| Место смрти | Арта, Епирска деспотовина |
| Породица | |
| Супружник | Марија Ласкарис и Ана Кантакузина Палеологина |
| Потомство | петоро деце (види доле) |
| Родитељи | Михајло II Комнин Дука Теодора од Арте |
| Династија | Комнинодука |
| Епирски деспот | |
| Период | 1268-1297 |
| Претходник | Михајло II Комнин Дука |
| Наследник | Тома I Комнин Дука |
БиографијаУреди
Нићифор је био најстарији законити син Михаила II Комнина Дуке и Теодоре од Арте. Верио се 1249. године Маријом, унуком цара Јована III Дуке Ватаца. Никејски цар доделио му је титулу деспота. Брак је склопљен 1256. године у Солуну, али је Марија умрла око 1258. године. Нићифор се у наредним годинама бори против византијског цара Михаила VIII Палеолога који 1261. године ослобађа Цариград латинске власти. Непосредно пре тога вођена је битка код Пелагоније у којој су Михаило Комнин и Нићифор поражени и присиљени на повлачење. Никејци заузимају већи део Епирске деспотовине 1259. године. Нићифор одлази на Апенинско полуострво где добија помоћ свог савезника, Манфреда Сицилијанског. Након још једног пораза, Михаило и Нићифор присиљени су на мир. Нићифор се оженио нећаком Михаила VIII, Аном Кантакузином.
Нићифор је 1267/8. године наследио оца на челу Епирске деспотовине, док је тесалске области добио његов полубрат Јован, незаконити син Михаила. Нићифор се приближава коалицији Карла Анжујског којој је циљ био обнова Латинског царства. Нићифор 1279. године прихвата вазални однос према Карлу Анжујском. Византинци освајају неке његове поседе у Албанији. Сицилијанска вечерња 1282. године довела је до распада антивизантијске коалиције. Карло Анжујски изгубио је острво и остала му је само Напуљска краљевина.
Под Андроником II одбачена је Лионска унија 1282. године. Нићифор, посредством своје супруге Ане ступа у преговоре са Андроником. Под великим утицајем супруге, Нићифор постаје оружје византијске политике, уперено против Јована Дуке, свог полубрата. Јованов син Михаило на превару је намамљен у Арту (нуђено му је да наследи епирске територије), одакле је послат у Цариград где је и умро утамничен. У знак одмазде, Јован је опустошио Епир до околине Арте (1285). Нићифор остаје у савезу са Византијом. У томе му помаже супруга Ана. Она је настојала да се њихова ћерка Тамара уда за Михаила IX, сина и савладара Андроника II Палеолога. Пројекат уједињења Епира и Византије није успео. Ипак, Теодор, Нићифоров и Анин син, добио је титулу деспота 1290. године.
Преговори о ступању у нову антивизантијску коалицију под Карлом II Напуљским (1291) довели су до новог рата са Византијом. На интервенцију Карла, Нићифору ступају у помоћ Ричард Орсини, владар Кефалоније, и принц Флоран Ахајски. Византијски напад је сузбијен. Нићифор је своју ћерку Марију удао за наследника Кефалоније. Тамара је удата за Филипа I Тарентског. Карло је пристао да Тамара задржи православну веру, али је проглашена наследником уместо свог брата. Венчање је организовано 1294. године. Тамара је Филипу донела неколико приморских утврђења у мираз. Краткотрајан рат избио је због напете ситуације између локалних грчких земљопоседника и нових анжујских господара, али је он окончан 1296. године. Нићифор је умро убрзо након закључења мира. Наследио га је малолетни син Тома.
ПотомствоУреди
Нићифор је имао две супруге, Марију, ћерку Теодора II Ласкариса и Ану, нећаку Михаила VIII Палеолога. Марија му је родила једну ћерку, а Ана четворо деце:
- Катарина, удата за Фредерика од Кастиље[1].
- Тамара, удата за Филипа I Тарентског.
- Михаило[2], умро пре оца.
- Тома I Комнин Дука.
- Марија, удата за Јована I Орсинија.
РеференцеУреди
- ^ ALBANIA, Medieval Lands
- ^ Pachymeres Vol. II, Andronicus Palæologus, Liber I, 26, p. 71.
ИзвориУреди
- Fine, John Van Antwerp The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. . Ann Arbor: University of Michigan Press. 1994. ISBN 978-0-472-08260-5..
- Kazhdan, Alexander, ed. The Oxford Dictionary of Byzantium. . Oxford and New York: Oxford University Press. 1991. ISBN 978-0-19-504652-6..
- Nicol, Donald MacGillivray The Despotate of Epiros 1267–1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. . Cambridge: Cambridge University Press. 2010. ISBN 978-0-521-13089-9..