Отворите главни мени

Никејско царство

Никејско царство, Латинско царство, Епирска деспотовина и Трапезунтско царство (вероватне границе)

Никејско царство је једна од држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Као и остале државе на територији Византијског царства, владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева.

НастанакУреди

Након пада Цариграда у руке крсташа остаци Византије на челу са Теодором I Ласкарисом оснивају у Малој Азији државу са центром у Никеји као законитог наследника Византијског царства.[1] Он је у борбама са осталим државама насталим на рушевинама Византије оснажио своју државу.

УспонУреди

На престолу га 1222. године наслеђује његов зет Јован III Дука Ватац који наставља успешне ратове са суседима, припојивши својим земљама 1230. године, након битке на Клокотници, Солун. За његове владавине Никејско царство постаје најјача држава у Малој Азији и једини озбиљни кандидат за обнову Византије.

Обнова ЦарстваУреди

После смрти Јована III 1254. године, на престо ступа његов син Теодор II Ласкарис, чија се, кратка, али успешна, владавина окончава 1258. године. Његовом малолетном сину Јовану IV Ласкарису за савладара бива одређен Михајло Палеолог, византијски велможа.[2]Михајло малолетног цара ослепљује и већ 1259. године приграбљује сву власт за себе. Две године касније он у савезу са Ђеновљанима осваја на препад Цариград и обнавља Византију.[3]

Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак тзв. Обновљене Византије и владавине њене последње династије (Палеолога) која је владала Царством до његовог краја 1453. године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград.[4]

Никејски царевиУреди

Идеологија и ХеленизамУреди

Двор ницејске државе користио је израз „Хелени” уместо ранијих „Римљана” за описивање свог грчког становништва.[5] Савременици су преферирали употребу „Хелена” или придев „Хеленски” за Никејско царство.[6][7] Стога је цар Теодор I Ласкарис заменио термине Римљани и Грци термином Хелени.[8] Цар Теодор II Ласкарис описује своје краљевство као нова Хеленија.[9] Патријарх Германос II је користио у званичној кореспонденцији са западним светом термин: „Грци” за описивање локалне популације и „Царство Грка” (грч. Βασιλεία των Γραικών) као име државе. Током тог периода постојала је усаглашена етничка грчка иницијатива за самоидентификацију.[10]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ „Источно римско царство (Византија)“, - одељак Слабљење и пад Византије, Архео-аматери Србије, 11. март 2012. Приступљено 15. новембра 2013.
  2. ^ „Источно римско царство (Византија)“, - одељак Пад Средњовизантијског царства (12025—1204), Архео-аматери Србије, 11. март 2012. Приступљено 15. новембра 2013.
  3. ^ „Византијске приче - појање је знак“ Archived 2013-11-15 at Archive.today, Радивој Радић, Политикин Забавник, број: 3104; 5. август 2011. Приступљено 15. новембра 2013.
  4. ^ „По оку те познајем - Оштар поглед у две боје“ Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 10, 2015) (на језику: енглески), Радивој Радић, Политикин Забавник. Приступљено 15. новембра 2013.
  5. ^ Bialor, Perry (2008). „Chapter 2, Greek Ethnic Survival Under Ottoman Domination”. ScholarWorks@UMass Amherst (на језику: енглески): 73. 
  6. ^ Meyendorff, John (2010). Byzantium and the Rise of Russia: A Study of Byzantino-Russian Relations in the Fourteenth Century (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 100. ISBN 9780521135337. »The Empire of Nicaea, in particular, was seen as the Hellenikon, or as Hellas« 
  7. ^ Stavridou-Zafraka, Alkmeni (2015). „Byzantine Culture in Late Mediaeval Greek States”. Βυζαντιακά. 32: 211. 
  8. ^ Maltezou, Chryssa; Schreine, Peter (2002). Bisanzio, Venezia e il mondo franco-greco (на језику: француски). Istituto ellenico di studi bizantini e postbizantini di Venezia. стр. 33. ISBN 9789607743220. »Theodoros Laskaris totally avoids the terms Latinoi in his letters and uses Italoi instead, he also replaces the terms Romaioi (Romans) and Greek by Hellenes.« 
  9. ^ Doumanis, Nicholas (2009). A History of Greece (на језику: енглески). Macmillan International Higher Education. стр. 140. ISBN 9781137013675. 
  10. ^ Hilsdale, Cecily J. (2014). Byzantine Art and Diplomacy in an Age of Decline (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 9781107729384. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди