Хенрик I Фландријски

Хенрик Фландријски
Хенрик Фландријски
	Хенрик Фландријски
Лични подаци
Датум рођења	1174.
Место рођења	Валансјен, Белгија
Датум смрти	11. јун 1216. (41/42 год.)
Место смрти	Солун, Латинско царство
Породица
Супружник	Agnes of Montferrat
Родитељи	Балдуин V Белгијски; Маргарита Фландријска
Династија	Ено
Латински цар
Период	(1204—1205)
Претходник	Балдуин I, латински цар
Наследник	Петар II Куртене

Хенрик Фландријски (1174-1216) латински регент (1205—1206), па латински цар (1206—1216). Био је син Балдуина V Белгијског и Маргарите Фландријске и брат Балдуина Фландријског.

Четврти крсташки рат уреди

Почетак рата уреди

Хенрик је заједно са братом 1198. године са одушевљењем отишао у Четврти крсташки рат против Египта, али рат је тек почео 1202. године. Укупно се скупило 30.000 крсташа од којих су 4500 били коњаници. Крсташи нису имали 85 000 сребрних марака, колико им је требало да плате превоз, па им је деведесетогодишњи слепи млетачки дужд Енрико Дандоло због мржње према Византији понудио превоз од 35 000 марака против Византије. После дугих преговора један део крсташа је пристао док је други део тражио да се крене према Сирији. Чак и онај мали број Крсташа који су кренули из Француске за Египат окренули су се против Византије. Млетачка флота је кренула 8. октобра 1202. године на исток са крсташима.

Пад Задра и осталих градова уреди

Иако се папа противио крсташи су кренули ка Цариграду. Кад су стигли под Задар становништво се уплашило и истакло барјак да би изгледало да подржавају поход, али немилосрдни Енрико Дандоло је 23. новембра опљачкао град. Почетком децембра у Задар је из средње Европе стигао византијски принц Алексије IV Анђео највећи крсташки савезник на Балканском полуострву. Уз његову помоћ крсташи су око 7. априла 1203. године освојили Дубровник и Драч са отрантским вратима. Флота је наставила и искрцала се на острву Крф где је љута што град Крф није хтео да се преда пљачкала и палила док није наставила 24. маја ка острву Андрос, које су крсташи такође опљачкали и попалили. Прошавши кроз Хелеспонт, искрцали су се у Абидосу.

Пад Цариграда уреди

23. јуна млетачка флота је стигла у Сан Стефано и почела да опседа Цариград. Сам византијски цар Алексије III Анђео, кад је видео да његов зет Теодор I Ласкарис безуспешно покушава да одбрани град, 17. јула је побегао у Бугарску. Ослепњени Исак II Анђео који је владао Византијом од 1185. до 1195. враћен је на престо, а 1. августа Алексије IV Анђео његов син крунисан је за његовог сувладара. Млечани којима се није напуштао Цариград, тражили су исплату од 100.000 сребрних марака за помоћ, а кад то од Алексија нису добили, наставили су опсаду. Почетком јануара 1204. године народ незадовољан Алексијем га ја задавио, а Исак ја умро од страха. За цара је доведен војвода Алексије V Дука Мурзуфл. Крсташи су 13. априла освојили град, неколико дана пре тог догађаја Алексије V је побегао, а за цара је изабран Теодор, који је побегао у Никеју и ту основао државу. Уследиле су пљачке града.

Регентство уреди

На цариградски престо (као регент) је дошао 1205. године, али првих година (до 1208. године) био је слаб владар. Царство је почело нагло опадати. Теодор I Ласкарис је преотео скоро све малоазијске поседе Латина осим Пеге. Крајем 1206. године Хенрик је напао Теодора, после чега се прогласио за латинског цара, али напад на Никеју спречио је Калојан 1207. године свијим нападом на Солун.

Рат против Бугара и Никејаца уреди

После Калојанове погибије, Хенрик је Бугарима код Филипопоља 2. августа 1208. године, нанео тежак пораз чиме је охрабрио устанке против краља Борила. Потом је Хенрик напао Никејце. Млечани су 1209. године склопили тајни савез између иконијског султана Кајата Косруа I и Хенрика против Теодора. Теодор се после успешног сузбијања Турака, окрануо против Хенрика, који је на Рундаку 15. октобра 1211. године извојевао велику победу и тако одсекао Никејско царство од Егејског мора, Пергама до Нимфеја. На крају рат се наставио са малим снагама без освајања. За то време папа је због посредовао за мир Бугара са Угарском и Латинима. Хенрик је чак узео Борилову братучеду за жену. Убрзо потом 1214. године дошло је до латинско-никејског мира у Нимфеју. Тако су одређене вечне латинско-накејске границе.