Ендру Хјубермaн

уреди

Ендру Хјубермaн (рођен 26. септембра 1975.) је амерички неуролог и водитељ подкаста. Он је ванредни професор неуробиологије и офталмологије на Медицинском факултету Универзитета Стенфорд. Од 2021. године води подкаст "Хјубермaн Лаб", који упркос својој популарности привлачи критике због промовисања здравствених тврдњи које нису довољно поткрепљене доказима.[1] [2][3][4][5]Хјубермaн је промовисао и сарађивао са компанијама за здравствене додатке исхрани.

Рани живот и образовање

уреди
 
Рођење Ендру Дејвид Хјуберман, септембар 26, 1975(48)[6], Пало Алто,Калифорнија Школа Универзитет Калифорнија, Санта Барбара Универзитет Калифорнија, Беркли Универзитет Калифорнија, Дејвис Поље Неуронаука Институције Стенфорд УниверзитетТезе Регулација развоја ока-специфичне ретиногеникулатне пројекције неуралном активношћу и аксонским водећим сигналима[7](2004)Академски Бен Барес(Стенфорд) саветник Барбара Чапман Вебсајт [https://www.hubermanlab.com/ hubermanlab.com

]

Ендру Хјубермaн је рођен 1975. године у Стенфорд болници у Пало Алту, Калифорнија, син аргентинског физичара и професора на Стенфорду, и мајке аутора дечијијх књига.[8][9] Као дете, био је активан у спортовима попут фудбала и пливања.[8] Похађао је Гун средњу школу.

Родитељи су му се развели када је имао 12 година, након чега се удаљио од традиционалне академије и био заинтересован за скејтбордиг, чак је разматрао каријеру ватрогасца.[8]

Након паузе од основног образовања и преиспитивања својих интересовања под утицајем терапије и интересовања за биопсихологију, Хјубермaн је наставио са студијама и похађао Футхил колеџ.[8]

Дипломирао је психологију на Универзитету Калифорнија, Санта Барбара, 1998. године, а магистрирао психологију на Универзитету Калифорнија, Беркли, 2000. године. Док је био на Берклију, првобитно је покушао да Карла Џ. Шатц буде његов докторски ментор; међутим, она је одбила понуду, забринута да има ограничено познавање молекуларне и ћелијске биологије и да ће њен лабораториј пријећи на Харвард. Подстакла је Хјубермaна да пређе на Универзитет Калифорнија, Дејвис, и ступи у контакт са Барбаром Чапман.[10] Хјубермaн је стекао докторат из неурологије на УЦ Дејвис 2004. године.[8] За своју дисертацију добио је награду Алан Г. Мар за најбољу докторску дисертацију 2005. године.[11]

Aкадемска Kаријера

уреди

Завршио је постдокторско образовање из неурологије на Стенфорду под менторством Бена Бареса између 2006. и 2011. године.[11][12] Од 2006. до 2009. године био је постдокторски сарадник Хелен Хеј Витни.[11]Током свог постдокторског рада на Стенфорду, Хјубермaн је разvio алате за проучавање визуелног система и допринео Трешеру.[8]

Од 2011. до 2015. године, Хубермaн је био помоћни професор неуробиологије и неурологије на Универзитету Калифорнија, Сан Дијего. У 2016. години, Хјубермaн је преузео позицију на факултету на Универзитету Стенфорд.[8]

Хјуберман спроводи истраживања у својој лабораторији познатом као Хјуберман Лаб, који је основао на Универзитету Калифорнија, Сан Дијего, фокусирајући се на биолошке науке.[8] Касније је пренео свој лабораторијум на Стенфорд када се придружио тамо 2016. године.[8]

Лабораторија је привукла пажњу 2016. године користећи виртуелну стварност (ВР) за стимулацију регенерације ретиналних неурона.[8] [13][14]Такође су истраживали не-фармаколошке интервенције за поремећаје анксиозности, укључујући VR изложеност контролисаним стресорима и технике дисања.[8][15]

У 2023. години, лабораторија Андреја Хубермaна, са Давидом Спигелом, објавила је истраживачки рад о ублажавању стреса и спровела истраживање о кортизолу.[8] Лабораторија је такође 2023. објавила студију о регенерацији визуелног система, доприносећи разумевању техника управљања стресом и потенцијалу за опоравак визуелног система.[8]

У 2024. години, Њујорк магазин је изјавио да лабораторија Андреја Хубермaна на Стенфорду "једва постоји", са само једним постдокторантом који тамо ради, а лабораторија је значајно смањена током пандемије Ковид-19. Портпарол Хубермaна је рекао да лабораторија и даље функционише.[2]

Хјубермaн је такође водио истраживање регенерације очног ткива код мишева, што може имати будућу примену у проучавању регенерације оптичког нерва код људи.[16][12]

Подкасти

уреди

Хјуберман је упознат са Робертом Мором 2019. године, јавношћу из Њујорка за здравље и фитнес, који је производио "The Fight with Teddy Atlas", боксерски подкаст. Како је пандемија КОВИД-19 напредовала, Хјуберман није био задовољан што је видео код уског фокуса здравствених власти на вирус без пружања упутстава за унапређење јавног здравља. Мор је омогућио Хјубермaнове појаве на великим подкастима, укључујући оне које воде Џо Роган и Рич Рол. Ове појаве помогле су у повећању његовог пратиоца на друштвеним мрежама. Крајем 2020. године, Хјубермaн се појавио на технолошком подкасту Лекса Фридмана. Фридман га је подстакао да покрене свој подкаст.[8]

У 2021. години, Хјуберман је покренуо Хјуберман Лаб подкаст. Исте године, Хјубермaн и Мор су суоснивачи Scicomm Media за производњу садржаја повезаног са науком. [8]Како је 2023. године, подкаст постао трећи најпопуларнији подкаст у САД на Спотифај платформама и најпосећенији шоу на Епл Подкастима.[17][18] У 2023. години, Гку магазин га је описао као "један од најслушанијих шоу програма у свету".[4] Његов Јутјуб канал има 5,1 милион претплатника, а његов Инстаграм налог има 5,5 милиона.[19][20]

Професор биологије Андреа Лаве је изјавила да је садржај Хјуберменовог подкаста карактеристичан за псеудонауку, често представљајући здравствене тврдње као научне када заиста нису довољно подржане научним доказима или једноставно погрешне.[5] Џонатан Џари из канцеларије за науку и друштво је упитао Хјуберменову промоцију "лоше регулисаних" дијететских додатака.Препоруке Џарија, Хјуберманов подкаст "Хјуберман Лаб" је спонзорисан од стране "компанија које нуде упитне производе из перспективе медицине засноване на науци".[1] Џозеф Зундел, канцеролог, верује у Хјуберманово стручност у невронауци, али га је такође критиковао због екстраполације истраживања на животињама за људску употребу без одговарајућег научног образложења и одступања из свог области експертизе.[19] Ове критике потврђује и Њујорк магазин, који такође наводи да Хјуберман често "поставља сигурност тамо где постоји неодређеност".[2] Неуронаучник Дејвид Берсон, који познаје Хјубермана од његових постдокторских истраживања и гост је на његовом подкасту, каже да је Хјуберманово истраживање поштовано међу неуронаучницима и описује његов подкаст као "фантастичну услугу за свет" и начин да "отвори врата" ка свету науке.[19]

Препоруке Хjубермана у вези са кремама за сунце на његовом подкасту, где је изјавио да је "исто тако уплашен од крема за сунце као и од меланома" и тврдење да се молекули у неким типовима крема за сунце могу наћи у неуронима 10 година након наношења, изазвало је критике. [3]У чланку из 2023. године у Гку магазину, Хјуберман је рекао да он није "заступник теорија завере о кремама за сунце". Хјуберман је такође изразио скептицизам према флуоризацији и вакцинацији против грипа, упркос научним доказима о њиховој ефикасности.[5]

Награде и признања

уреди
  • Cogan Award for Contributions to Vision Science and Ophthalmology (2017)
  • Pew Biomedical Scholar Award
  • McKnight Neuroscience Scholar Award

Одабране публикације

уреди

Спољни линкови

уреди
Контролна база података ауторности
Интернационално VIAF WorldCat
Нација САД
Академија Google Scholar ORCID

Референце

уреди
  1. ^ а б „Andrew Huberman Has Supplements on the Brain”. Office for Science and Society (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  2. ^ а б в Howley, Kerry (2024-03-25). „Andrew Huberman’s Mechanisms of Control”. Intelligencer (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  3. ^ а б Beres, Derek (2023-10-03). „The dangerous myths sold by the conspiritualists”. Coda Story (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  4. ^ а б Gayomali, Chris (2023-03-02). „The Real-Life Diet of Andrew Huberman, Who Switches to Red Party Lights After Dark”. GQ (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  5. ^ а б в Love, Andrea (2024-03-27). „So, Should You Trust Andrew Huberman?”. Slate (на језику: енглески). ISSN 1091-2339. Приступљено 2024-05-29. 
  6. ^ „x.com”. X (formerly Twitter). Приступљено 2024-05-29. 
  7. ^ „Neural activity and axon guidance cue regulation of eye-specific retinogeniculate development - ProQuest”. www.proquest.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м magazine, STANFORD (2023-06-20). „The Huberman Effect”. stanfordmag.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  9. ^ Black, Lester. „How a Stanford professor became one of the world’s top podcasters”. SFGATE (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  10. ^ Huberman, Erik (2021-10-14). „The Power of Focus and Passion with Andrew Huberman - CSQ | C-Suite Quarterly”. CSQ | C-Suite Quarterly - The Voice of the C-Suite (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  11. ^ а б в „Andrew D. Huberman | Stanford Medicine”. CAP Profiles (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-29. 
  12. ^ а б Ben Barres (на језику: енглески), 2024-05-24, Приступљено 2024-05-30 
  13. ^ „National libraby of medicine”. 
  14. ^ „Dr. Andrew Huberman on Virtual Reality Research”. NIH News in Health (на језику: енглески). 2019-06-26. Приступљено 2024-05-30. 
  15. ^ magazine, STANFORD (2023-06-20). „The Huberman Effect”. stanfordmag.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-30. 
  16. ^ Weintraub, Karen. „Regrown Brain Cells Give Blind Mice a New View”. Scientific American (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-30. 
  17. ^ Shapiro, Ariel (2023-11-29). „Apple and Spotify have revealed their top podcasts of 2023. Here is what they do — and don’t — tell us.”. The Verge (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-30. 
  18. ^ „Apple shares the most popular podcasts of 2023”. Apple Newsroom (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-30. 
  19. ^ а б в Ducharme, Jamie (2023-06-28). „How Andrew Huberman Got America to Care About Science”. TIME (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-30. 
  20. ^ „Apple Podcasts : United States of America : All Podcasts Podcast Charts - Top”. chartable.com. Приступљено 2024-05-30.