Отворите главни мени
Чуло вида

Чуло вида је део нервног система који омогућује организмима да виде. Орган чула вида је око, и уколико не постоји озбиљније оштећење фоторецептора, пружа преко 80% утисака из спољашње средине.[1][2]

Главни делови очног апарата су очна јабучица и очни нерв. У очној јабучици се налази и мрежњача, коју чине фоторецептори, синоптично повезани у нити очног живца. Када светлост пролази кроз лећу и зеницу, долази до мрежњаче која рефлектује обрнуту слику оног што се гледа. Мрежњачу чине штапићи, који су осетљиви на интезитет светлости, и чуњићи који су осетљиви на три основне боје: црвену, зелену и плаву. Ти чуњићи могу бити подражени у различитом броју односа, и стога се могу видети и остале боје. Када светлосни зраци покрену биохемијске реакције у штапићима и чуњићима, стварају се рецепторски потенцијали који се живчаним влакнима и видним живцима преносе у видно подручје мозга које интерпретира примљене живчане импулсе.

Функционисање чула видаУреди

У одржавању биолошке постојаности сваке индивидуе посебну улогу и значај има стални прилив информација о најбитнијим ограничавајућим околинским чиниоцима преживљавања. У том процесу самообавештавања и непрекидног подешавања односа људског организма са трајно променљивом животном и радном средином, посебно је наглашена улога фоторецептора, будући да се чак око 5/6 укупних спознаја о околном свету и властитим стањима стиче путем чула вида.[3][4]

Чулни (фоторецепторски) део ока јесте мрежњача – унутрашњи слој очне јабучице, у којем се налазе специјалне ћелије чула вида. То су, заправо, посебно подешене нервне ћелије, које се по карактеристичном облику означавају као штапићи и чепићи (чуњићи). Нормално људско око обично има чак до 125 милиона штапића и око 7 милиона чепића (однос 18:1), при чему густина штапића по јединици површине расте ка периферији, а чуњића ка средишњем делу мрежњаче. Најуже централно поље мрежњаче (око 1 мм<суп>2</суп>) мало је удубљено и садржи само чуњиће – то је жута мрља. Неколико милиметара даље од ње, на месту где влакна очног живца улазе у око, налази се слепа мрља, у којој уопште нема фоторецептора.

Мрежњача садржи четири типа молекула беланчевине опсина, који улазе у састав светлосно осетљивих пигмената: родопсина или видни пурпур и три варијанте јодопсина (црвени, зелени и плави), који омогућавају виђење одговарајуцих боја. Родопсин се налази у штапићима, а јодопсини у чепићима. Када светлост, кроз рожњачу, сочиво и стакласто тело доспе на фоторецепторе, видни пигменти се мењају и разлажу на саставне компоненте. Том приликом настаје надражај који се у облику биоелектричне струје путем очног нерва преноси у одговарајући мождани центар за „обраду” приспелих података. Притом штапићи реагују на светлост слабијег интензитета, а чуњићи на јаче осветљење. У тами, односно у одсуству светлосних дражи структура видних пигмената поново се обнавља, а за синтезу видног пурпура неопходна је довољна количина витамина А.

Људско око распознаје само уско подручје електромагнетног спектра (видљиви део спектра сунчеве светлости), таласне дузине од 400 до 760 mm. Различити чуњићи су осетљиви на светлост њима препознатљивих таласних дужина, што представља основу за стварање утиска о боји посматраног предмета. Све могуће нијансе спектра могу се добити „мешањем” основних боја: црвене, зелене и плаве.

Главно функцијско својство штапица је уочавање предмета, уз нејасно виђење њихових обриса, док чуњићи „изоштравају” слику и препознају боје. Чуњићи (чепићи) омогућују прецизнији вид при дневном светлу, али су у сумраку веома слабо активни. Примљене светлосне информације, фоторецептори нервним путевима прослеђују до одговарајуцег центра у потиљачном региону коре великог мозга. Надражаји из десне стране видног поља сваког ока путују ка левој можданој хемисфери и обратно, што је омогућено делимичним укрштавањем влакана очних живаца, непосредно иза очију. Тако се у десној хемисфери стичу информације из десне стране сваког ока, што одговара левој страни видног поља, тј. лева хемисфера прима импулсе с леве стране оба ока и види десну страну видног поља.

  • Таласне дужине видљивог дела светлосног спектра
Боја Таласна дужина
nm
Црвена 620-760
Наранџаста 590-620
Жута 560-590
Зелено-жута 530-560
Зелена 505-530
Плаво-зелена 480-505
Плава 430-480
Љубичаста 400-430

Вид, дакле, настаје стимулацијом нервних ћелија мрежњаче, које у мозак шаљу податке о интензитету, боји и другим својствима примљених светлосних дражи. Ове информације мозак затим „чита”, „сређује”, „тумачи” и „види” као детаље слике у видном пољу. Зато се може рећи да уствари, око само гледа, а мозак коначно види и доживљава проматране објекте и појаве.

Око је веома сложен органски апарат. Нормално функционирање фоторецептора зависи и од стања оптичког система ока, који чине рожњача, течност предње очне коморе, сочиво и стакласто тело, својстава остатка очне јабучице те заштитних и помоћних делова ока.

Главне функције чула видаУреди

Способности чула вида су од првостепеног значаја за одвијање свакодневних животних и радних активности, у најразличитијим условима у погледу светлосних дражи. У том смислу посебно су значајни: оштрина вида, адаптација на таму, виђење боја, акомодација и конвергенција, те стереоскопски вид. Ова својства појединачно се испитују различитим методима и инструментима, а најкомплетнији збирни подаци о свим овим својствирна функције вида добијају се помоћу апарата који се зове орторатер.

Оштрина вида је главно својство функције ока. То је његова способност да две посматране блискосуседне тачке види одвојено. Величина виђене слике зависи од величине и удаљености предмета у видном пољу, а оштрина вида је утолико већа уколико се јасније распознају што ситнији детаљи. Основна мера оштрине вида је величина најмањег угла под којим се две блиске тачке још увек виде одвојено. Видни угао затварају два свјетлосна зрака који додирују крајње тачке посматраног објекта и сусрећу се у чворишту ока (врх угла). У физиологији рада, где су честа масовна мерења, видни угао (x) обично се одређује на основу обрасца:

  •   =  ,

где је:   величина посматраног предмета (у mm) и   је удаљеност тог предмета од испитаниковог ока. Нормална величина тог угла је 30", што одговара ширини од 1,5 мм, удаљеној 10 м од посматрача. Оштрина вида зависи и од степена осветљености посматраног предмета и његове позадине, као и од врсте и извора светлости.

Адаптација на таму је такође веома значајна за професионалну оријентацију и оцену радних способности, односно за испитивање могућности прилагођавања чула вида за нормално функционирање при смањеним интензитетима осветљења. Спроведена истраживања показала су да се у нормалној људској популацији сусреће око 1% особа с озбиљним оштећењем ове функције, а чак 6% има недовољну способност адаптације на таму. Потпуна неспособност виђења у сутону, звана „кокошије сљепило”, може бити последица оштећења штапића или недостатка витамина А.

Видење боја и испитивање колорног вида посебно су значајни за радну способност у професијама у којирна је нормално разликовање боја и њихових нијанси један од основних услова за квалитетно и сигурно обављање одређених послова, као у индустрији боја и лакова, текстилном дизајнирању, саобраћају и трговини, делатностима са сигналним уредајима у бојама итд. За испитивање ове функције вида примењују се специјалне тестне таблице. Дефектно видење боја обухвата три основне категорије:

  • аномални трихромати (смањена способност нијансирања једне од основних боја: црвене, зелене и плаве)
  • дихромати (разликовање само две основне боје, односно сљепило за црвену или зелену или плаву)
  • монохромати (тотална слепоћа за боје, тј. распознавање само нијанси у распону црно–бело).

Укупна учесталост свих ових дефеката у светској популацији износи код мушкараца око 8%, а код жена око 0,5%, док на Балкану те фреквенције износе око 6% (мушкарци) и 0,8% (жене). Сви наведени поремећаји нормалног виђења боја су наследни, а њихови се гени налазе на хромозому X (полно условљено наслеђивање).

Акомодација и конвергенција очију испитују се специјалним тестовима. Акомодација је способност ока да свој оптички апарат прилагоди удаљености посматраног објекта како би његова слика на мрежњачи била потпуно изоштрена.

Обим акомодације је удаљеност између најближе и најудаљеније тачке јасног виђења. Амплитуда акомодације представља разлику у преламању светлосних зрака између мирујућег ока (без икакве акомодације) и максимално акомодираног ока. Јачина акомодације изражава се у диоптријама (D), као јединицама мерења снаге сваке леће, односно ломне јачине очног оптичког апарата. Ово „изоштравање” слике је аутоматско и не зависи само од способности преламања светлосних зрака већ и од животног доба испитаника с обзиром на то да је процес старења праћен прогресивним смањењем еластичности очног сочива.

Конвергенција се односи на појаву усмеравања оба ока у исту тачку посматрања, при чему је угао конвергенције сваког ока уствари замишљени простор између линије фиксације у датом часу и линије фиксације кад око гледа право напред, паралелно с централном линијом. Мерење ове способности обавља се одређивањем најближе тачке у којој се ситни осветљени објект, који се приближава оку, још увек види једноструко.

Ширина видног поља, односно само видно поље, уствари, обухвата скуп тачака у простору које посматрач може видети без померања очне јабучице. Код човека је знатно шире него код већине оптичких апарата и износи око 180°. Од посебног је интереса покретљивост вратног дела кичме и тела у ћелини јер су ти фактори веома битни за динамику оштрине вида. Поље фиксације (устаљености) погледа чини збир тачака које око може у следу фиксирати, уз мировање главе. Границе видног поља утврђују се тако што се са сваке стране ока ка периферији овог поља помера светла тачка до позиције у којој се она први пут уочава.

Стереоскопски вид испитује се различитим тестовима и инструментима (орторатер и други), при чему је неопходно разликовати стереоскопски, тј. просторно-дубински или тродимензионални вид од просторне перцепције или осећања простора. Стереоскопски вид нормално је могућ само до раздаљине од 6 м и уско је повезан са добрим бинокуларним видом. Иако се од сваког посматраног објекта формирају по два лика (у сваком оку по један), бинокуларни вид омогућује да се од две „гледане” слике из мрежњаче у мозгу види и доживљава јединствена ћелина идеално поклопљених слика, као предмета и његовог лика у огледалу. Просторна перцепција искључива је функција мождане коре, па постоји и код особа с једним функционалним оком.

Физиологија видаУреди

Процес виђења састоји се од више хемијских и биоелектричних процеса којима се прикупљене информације обрађују у визуелној перцепцији. Приликом пада светлосних зрака на мрежњачу долази до разлагање родопсина у штапићима. Добијени опсин, коју у ствари представља протеин и ретинен, јонизује се и прелази у јонско стање. Добијени јони делују на мембрану чулне ћелије приликом чега долази до настанка акциона потенцијала, односно нервног импулса који се преноси кроз очни нерв. Раздражење чулних ћелија је кратко због јачине блеска светлости, али осећај вида траје знатно дуже јер продукти разлагања родопсина настају са деловањем све док га има. Процес обнављања родопсина од опсина и ретинена одвија се уз обавезно присуство витамина А.

Анатомија визуелног системаУреди

ОчиУреди

Очни мишићи
1. заједнички тетивни прстен
2. горњи прави мишић
3. доњи прави мишић
4. унутрашњи прави мишић
5. спољашњи прави мишић
6. горњи коси мишић
7. тетива горњег косог мишића
8. доњи коси мишић
9. мишић подизач горњег очног капка
10. горњи тарзални мишић
11. беоњача
12. видни живац

Око је (најчешће) парни орган чула види и налази се у склопу лица. Карактеристично за већини сисара је да је вид слабије развијен код новорођенчати. Постепеним развојом јединке развијају се и очни фоторецептори што побољшава квалитет манифестујуће слике.

Око се састоји из помоћних и главних делова. У помоћне делове ока спадају трепавице, обрве, очни капци, сузне жлезде, вежњача и очни мишићи. Главне делове чине очна јабучица, очни нерв и центра чула вида.

Сваки од ових делова има своју специфичну улогу. Уколико би један од њих био оштећен, могло би доћи до лакшег или тежег нарушавања чула вида што би проузроковало лошији вид.

МрежњачаУреди

Мрежњача је омотач који облаже унутрашњу површину очне јабучице. Њена улога може се упоредити улогом филма у фото-апарату. Процењује се да се у мрежњаи налази око 125.000.000 густо распоређених чулних ћелија - фоторецептора.

Поремећај видаУреди

Око је орган изложен великом утицају спољне средине и због тога лако се може повредити. Поремећаји вида могу да буду урођена или задобијена током развоја јединки.

Неке од најчешћих мана лошега вида су кратковидост, далековидост, разроокост и старачка далековидост. Уколико се користе одговарајуће наочаре, вид се може поправити.

Међутим најчешћа обољења ока су различита запаљења од којих је најзаступљенији конјуктивитис или запаљење вешњаче. До запаљења долази обично због присуства вируса или бактерије која у око доспева путем ваздуха, загађене воде или прљавим рукама. Већина инфекција се брзо лече, али у колико дође до запаљења рожњаче по излечењу може доћи до смањене провидности, што ствара замућен вид. У том случају долази до трајног оштећења вида.

ИзвориУреди

  1. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  2. ^ Предраг Керос; Марко Пећина; Мирјана Иванчић-Кошута (1999). Основи анатомије човјека. Загреб. 
  3. ^ Napier J. R., Napier P. J. (2005): The matural history of the primates – A review of the natural history of the primates. The MIT Press, History, Cambridge, Massačussets, ISBN 0-262-64033-3; ISBN 0-262-14039-X:
  4. ^ Mader S. S. (2000): Human biology. McGraw-Hill, New York, ISBN 0-07-290584-0; ISBN 0-07-117940-2.

ЛитератураУреди

  • Предраг Керос; Марко Пећина; Мирјана Иванчић-Кошута (1999). Основи анатомије човјека. Загреб. 
  • Von Helmholtz, Hermann (1867). Handbuch der physiologischen Optik. 3. Leipzig: Voss.  Quotations are from the English translation produced by Optical Society of America (1924–25): Treatise on Physiological Optics.

Спољашње везеУреди