Корисник:Domatrios/Апел
Споменућу анегдоту која је веома карактеристична за развитак сликарства после Полигнота. Сликар Апел, који је био родом из Колофона, а добио грађанско право у Ефесу (Strab. 642; Luc. De cal. 2), где je учио сликарску уметност код Ефора, надметао се једаред насликаним коњем. Кад је чуо да су његови такмаци подмитили судије и да ћe само зато добити првенство, доведе он пред изложене слике живе коње, и ови су само пред његовом сликом зарзали: тако су сви чули неподмићен суд (Plin. XXXV 95).
Интересантна је била утакмица Апелова са Протогеном из града Кауна у Карији. Протогена је старина веома ценила. Дуго није могао изићи на глас док га Апел није открио. Ο њиховој утакмици оставио нам је Плиније податак који изванредно представља Апелову грациозност и виртуозност у повлачењу црта. Кад је Апел пошао на острво Род да се упозна с Протогеном, који је ту стално боравио, не нађе колегу код куће него само некакву бабу, која је чувала даску већ приређену за рад. Пошто га је баба упитала ко је, да би домаћину умела рећи име посетиочево, Апел одговори овако: узме кичицу и бојом преко даске повуче веома танану црту и, показујући баби ту црту, рече: „Ја сам овај" и оде. По свом повратку, Протоген је по тананости црте, по финоћи и сигурности којом је повучена, одмах закључио да га је тражио Апел, па је другом бојом, средином Апелове црте повукао другу још тању црту и баби наредио нека Апелу, кад поново дође, покаже ту црту и каже: „Овога си тражио." Α кад је Апел поново дошао и видео Протогенову црту, финију и бољу од његове, он, да га Протоген не би победио, узме кичицу и трећом бојом преко обеју црта повуче трећу црту, још финију и тако танану да се друга финија и тања није могла више повући. Тада је Протоген признао да је надмашен и одмах похитао да нађе славнога госта. Α овај га је могао надмашити, јер се, како Плиније казује, свакодневно вежбао у цртању, и отуда је настала пословица: nulla dies sine linea (= ниједан дан без црте). Апелову и Протогенову заједничку слику, празну даску са цртама које се једва примећиваху, видео је Плиније у царском двору у Риму, где је она обраћала на се пажњу свих посетилаца (XXXV 81-84). Вреди додати да се Протоген, као и сликар Полигнот, бавио вајарством, те је у бронзи стварао атлете, што је чинио и као сликар (Plin. XXXIV 91, XXXV 106).
Апел је сам знао и истицао своје уметничке врлине, али није био охол, него је и другима радо признавао њихове сликарске способности. Нарочито се дивио Протогенову Ијалису, слици која је рађена седам година (Ael. XII 4, Plut. Dem. 22), а приказивала је оснивача града Ијалиса на Роду као ловца са псом. Чак је говорио да је Протоген у свему њему једнак, можда и бољи, само је и њему и свима осталим сликарима замерао да им сликама недостаје дражест, милина (venustas, gratia, χάρις, Plut. Dem. 22, Plin. XXXV 79). Иначе су и један и други били не само веома угледни сликари него и уметнички теоретичари: Протоген је писао ο сликарству и облицима (Suid. s. ν.), а Апел је за својега ученика Персеја написао уџбеник ο сликарству у више свезака (Plin. XXXV 79, 111).
Кад је реч ο агонистичком духу хеленскога сликарства, онда ο Апелу треба изнети још и ово. Једна од најзнаменитијих његових слика била је слика Афродите Анадиомене, оне која излази из мора и отире морску пену с косе. Апел ју је првобитно израдио за храм Асклепија, бога лекара, на острву Косу, а на томе је острву радио и умро (Plin. XXXV 79). Доцније је цар Аугуст ту слику пренео у Рим, у храм Цезаров, јер су Цезар и Аугуст као Јулијевци гледали у Афродити своју прамајку. То је зато што је Цезар тврдио да је Дарданац (на келтском језику значи храст) и да потиче од Енеје којег је родила Афродита. Кад се доњи део слике оштетио, нико се није усудио да на слици изврши поправке, а то је само увећало уметничку славу Апелову. За владавине Неронове слика је сасвим иструлела, па ју је, по наређењу Неронову, пресликао сликар Доротеј (Plin. XXXV 91). По једним изворима модел за ту слику била је Панкаспа или Панкаста, милосница Александра Великога, на чији је двор Апел дошао јамачно заузимањем Македонца Памфила из Амфипоља, с којим је заједно радио у Сикиону. Ту је имао много посла, и само њему је Александар допустио да га слика као што је само Лисипу допустио да му прави кипове. Александар је желео да Апел наслика и Панкасту, јер је била лепа; при сликању Апел се у њу заљубио, а краљ му је поклони под условом да слику доцније заврши (Plin. XXXV 86, Ael. Var. hist. XII 34).
По другим изворима, модел је уметнику била Мнесарета из Тепсије у Беотији, чувена јавна лепотица, коју су због бледоће звали Фрина, а Беоћанке су и иначе, по Дикеархову сведочанству, од свих жена у Хелади носиле првенство у лепоти стаса, хода и ритма. Фрина се одликовала красним телом, али га нису могли сви да виде, јер се она тако одевала, а није посећивала јавна купалишта. Али ο Посидонијама, великом празнику у Елеусини, Фрина је скинула хаљине, расплела косу и, пред народом који се ο том празнику скупио из целе Хеладе, нага зашла у море, и тако празник празнован у част богу Посejдону претворила у тријумф својих телесних чари и милина. Ту се налазио и сликар Апел, и он је према таквој Фрини насликао Афродиту Анадиомену, а вајар Праксител извајао чувену Афродиту Книдску (Athen. 590 F, 591 Α). Поред Афродите Анадиомене, Апел је радио и другу слику Афродите на Косу којом је хтео надмашити прву, али је није довршио због своје смрти. Израђена је била само глава и горњи део груди, али се нико није усуђивао да је доврши према већ готову нацрту.
Ова последња слика показује да се хеленски сликари нису надметали само једни с другима, са својим савременицима и претходницима, него су се надметали и сами са собом.
- Литература:
Милош Н. Ђурић: Из хеленских ризница, Београд 1959.