Посејдон (грч. Poseidon, лат. Neptun)[1] бог је мора из грчке митологије, син титана Хрона и његове жене Реје, бог мора, олује, земљотреса и коња.[2] Његов римски еквивалент је Нептун.

Посејдон
Скулптура Посејдона
СимболТрозубац,риба, делфин, коњ, бик
РодитељиХрон и Реа
Римски пандамНептун

У преолимпијској Грчкој из бронзаног доба поштован је као главно божанство у Пилосу и Теби.[2] Он је имао и култну титулу „земљотресача“. У митовима о изолованој Аркадији повезан је са Деметром и Персефоном и био је поштован као коњ, међутим чини се да је првобитно био бог вода.[3] Он је често сматран кротитељем или оцем коња,[2] а ударцем свог трозубца створио је изворе који су повезани са речју коњ.[4]

Посејдон је био заштитник помораца и многих хеленских градова и колонија. Хомер и Хесиод сугеришу да је Посејдон постао господар мора након пораза свог оца Хрона, када је свет био подељен жребом између његова три сина; Зевсу је дато небо, Хаду подземни свет, а Посејдону море, а Земља и планина Олимп припадали су свој тројици.[2][5] У Хомеровој Илијади, Посејдон подржава Грке против Тројанаца током Тројанског рата и у Одисеји, током морског путовања од Троје назад кући у Итаку, грчки јунак Одисеј изазива Посејдонов бес, ослепљујући његовог сина Киклопа Полифема, што резултира Посејдоновом кажњавању олујама, потпуним губитком брода и сапутника и десетогодишњим закашњењем. Посејдон је такође тема Хомерске химне. У Платоновом Темеју и Критији легендарно острво Атлантида било је Посејдонов домен.[6][7][8]

Атина је постала богиња заштитница града Атине након надметања са Посејдоном, а он је остао на Акропољу у облику свог сурогата Ерехтеја. После борбе, Посејдон је послао монструозну поплаву на Атичку равницу, да казни Атињане због тога што га нису изабрали.[9]

ЕтимологијаУреди

Посејдоново име веројатно је изведено од грчких речи ποσις, posis = „мушкарац”, „муж” и δα, да = „земља”.[10][11]

КултУреди

 
Посејдон, скулптура у Копенхагену
 
Бронзино: Нептун (Посејдон), 15401550

Осим у римској митологији где је био поштован као Нептун, Посејдон је своје пандане имао и у илирској митологији - Родон, те у етрушчанској - Нетунс. У микенској је култури био поштованији од самог Зевса, а натписи с његовим именом пронађени су на бројним споменицима и натписима.

Поморци су му се молили за сигурна путовања, а каткад су утапали коње као жртве. Посејдон је заузврат стварао мирно море и нова острва. Кад је био увређен или игнорисан, својим би трозубом ударио тло те би узроковао бродоломе, потресе, утапања и олује.

У Риму је био првенствено поштован као бог коња - Neptune Equester, заштитник коњских утрка. Постојао је његов храм у близини коњских тркаћих стаза у Риму - Circus Flaminius, а такође и један у месту Campus Martius где се славила свечаност Neptunalia 23. јула.

КарактеристикеУреди

Посејдон је приказиван у својој кочији коју су вукли нилски коњи или обични коњи који су се могли јахати по мору. Био је приказиван и с делфинима те с рибама трозупкама. Његова је палата била на океанском дну, саздана од корала и драгуља.

МитологијаУреди

У грчкој митологији Посејдон је бог мора, земљотреса и коња. Римљани су имали инспирацију из грчке митологије па су у својој римској митологији измислили бога мора Нептуна, а у етрурћанској Нетунса.

Као и сву његову браћу и сестре, и Посејдона је прогутао његов отац, али је и Посејдона, као и сву осталу браћу и сестре је ослободио Зевс, најмлађи син Хроноса. Зевс је тада збацио са власти свога оца и преузео власт. Преузевши власт, Зевс је поделио земљу на три дела, јер је наводно била превелика. Посејдону је дао море, Хаду подземни свет, а за себе је задржао земљу и небо.[12]

Када је био добре воље Посејдон би стварао нова острва и море би било мирно, а када је био лоше воље, уз помоћ свог трозупца, подстицао је земљотресе, потапање бродова и дављења. Живео је у палати на дну мора која је направљена од корала и дијаманата. Имао је много деце са много жена, како са богињама тако и са смртним женама. Нека од његове деце су:

Пошто је окруживао земљу, а самим тим и утицао на њу, познат је и по именима Космозостис, Космосистис, Месопонтиос, Пелагиос, Понтократор и многим другим. Борио се са Атином око тога чији је град Атина. Пошто је изгубио, наљутио се и Атињанима створио само изворе слане воде.

Рођење и детињствоУреди

Посејдон је био Хронов и Рејин син. Као и његову браћу и сестре, прогутао га је његов отац. Касније их је спасио Зевс присиливши свог оца да их све поврати. Зевс, Хекатонхири, Гиганти и Киклопи свргнули су Хрона и остале Титане. Према другој верзији мита, Посејдона су одгајили Телхини, становници острва Родоса. Кад је свет подељен на три дела, Зеус је добио земљу и небо, Хад подземље, а Посејдон море.

 
Јохан Урлих Краус: Нептун (Посејдон) и Кенида, 1690.

ЉубавнициУреди

  • Његова жена била је Амфитрита, Нерејева и Доридина кћи, нимфа и морска богиња. С њом је имао синове Тритона и кћер Роду.
  • Посејдон се заљубио у Пелопа, прекрасног младића, Танталова сина. Одвео га је на Олимп и учинио га својим љубавником, пре него што је то учинио Зеус с Ганимедом. Да би му захвалио за његову љубав, Посејдон је Пелопу дао крилату кочију коју је искористио у утрци с Еномајем за Хиподамијину руку.
  • Посејдон је такође силовао Етру која је после родила Тезеја.
  • Имао је везу с Алопом, а њезин ју је отац закопао живу. Посејдон ју је претворио у истоимени извор у Елеузини.
  • Посејдон је спасио Амимону од развратног сатира, а заједно су имали дете - Науплија.
  • С Медузом је имао сношај на поду Атининог храма. Због тога је Медуза претворена у чудовиште. Кад је после Персеј обезглавио Медузу, из њена су врата рођени Пегаз и Хрисаор.
  • Посејдон је спавао с Кенидом, а потом испунио њену жељу и претворио је у мушкарца - Кенеја.
  • Смртница Тира била је удата за Кретеја, али волела је Енипеја, речног бога, који ју је одбијао. Једног се дана пожудни Посејдон прерушио у Енипеја и спавао с Тиром. Потом је она родила близанце Пелију и Нелеја.
  • У старијем облику морске богиње, Деметра је била предмет Посејдонове пожуде. Она му је одолевала и сакрила се у крдо коња. Посејдон се претворио у пастува и навалио на њу. Деметра је због тога била бесна и отишла је да опере свој гњев у реци Ладон. Посејдону је родила кћер Деспину и коња Ариона с црном гривом. Зато је у Аркадији Деметра често била поштована као богиња с коњском главом.

Посејдон и АтинаУреди

 
Доменико Бекафуми: натицање Атине и Посејдона, детаљ, 1524.1525.

Атина се натицала с Посејдоном око тога ко ће бити заштитник новог и неименованог града. Договорили су се да ће сваки од њих дати грађанима један дар те ће они изабрати који им је дражи. Посејдон је забио свој трозубац у тло те се појавио извор који им је дао могућност трговања, а и воду, али била је слана и није била за пиће. Атина им је понудила стабло маслине те су грађани прихватили маслину, и Атину за заштитницу, јер стабло им је доносило уље, дрво и храну. Град је назван Атином.

У другој верзији приче, Посејдон је створио првог коња, али ипак је Атинин дар изабран.

ТројаУреди

 
Бонавентура Ђенели: Посејдон убија Ајанта млађег.

Посејдон и Аполон увредили су Зеуса и послати су да служе краљу Лаомедону. Он им је заповедио да саграде велики зид око града и обећао да ће их добро наградити, али то није и испунио. Да би се осветио, пре Тројанског рата, Посејдон је послао морско чудовиште да нападне Троју (чудовиште је после убио Херакло).

У Хомеровој Илијади Посејдон је био на страни Ахејаца, а каткад је и сам учествовао у борби против Тројанаца. Но, у 20. певању ипак је спасао Енеју од Ахилеја.

У Одисеји Посејдон мрзи Одисеја, јер је ослепио његовог сина Киклопа Полифема. Стога је послао на његову посаду олују и одгодио Одисејев повратак на Итаку. Одисеју је, након што се вратио свом дому, речено да ће морати на још једно путовање пре него што може водити срећан и миран живот, без Посејдонова гњева. Врач Тиресија рекао му је да на острву поштује Посејдона, да би ублажио његов гнев.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Jones, Daniel (2003) [1917], Peter Roach; James Hartmann; Jane Setter, ур., English Pronouncing Dictionary, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-3-12-539683-8 
  2. ^ а б в г Burkert 1985, pp. 136–139.
  3. ^ Seneca quaest. Nat. VI 6 :Nilsson Vol I p.450
  4. ^ Nilsson Vol I p.450
  5. ^ Hesiod, Theogony 456.
  6. ^ Plato (1971). Timaeus and Critias . London, England: Penguin Books Ltd. стр. 167. ISBN 9780140442618. 
  7. ^ Timaeus 24e–25a, R. G. Bury translation (Loeb Classical Library).
  8. ^ Also it has been interpreted that Plato or someone before him in the chain of the oral or written tradition of the report accidentally changed the very similar Greek words for "bigger than" ("meson") and "between" ("mezon") – Luce, J.V. (1969). The End of Atlantis – New Light on an Old Legend. London: Thames and Hudson. стр. 224. 
  9. ^ Burkert 1983, pp. 149, 157.
  10. ^ Martin Nilsson (1967). Die Geschichte der Griechische Religion. Erster Band. Verlag C. H. Beck. p. 444.
  11. ^ Liddell & Scott, A Greek-English Lexicon, Ποσειδῶν Архивирано 9 октобар 2012 на сајту Wayback Machine.
  12. ^ „Poseidon: Greek God of the Sea”. Greek Gods and Goddesses. Приступљено 31. 1. 2018. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди