Отворите главни мени
Острво Вејк

Острво је део копна мањи од континента а већи од хрида (стене, гребена). Може се налазити у реци, језеру или мору.

Садржај

ДефиницијаУреди

Према дефиницији која је утемељена на препорукама Међународне хидрографске организације (International Hydrographic Organization) острво је део копна окружен морем са свих страна.

Подела по површини:

  • Острво је све до копна потпуно окружено воденом пространством, површине преко 1 km²
  • Острвце је копно потпуно окружено воденом пространством, површине од 0.01 до 1 km²
  • Хриди и гребени су површина мањих од 0.01 km².

Настајање острваУреди

Континентална острваУреди

Налазе се близу копна. Одвојили су се од копна због подизања нивоа океана након отапања глечера у плеистоцену.

Океанска острваУреди

Налазе се даље од копна. Настала су услед тектонског подизања морског дна или нагомилавања вулканског материјала. У тропским областима су настала нагомилавањем корала.

Флора острваУреди

Афричко лалино дрво је вечнозелено дрво густе круне. Има наспрамне и непарно сложене перасте листове. Расте веома брзо, до 25 центиметара висине. Због тога му је стабло мекано и ломљиво. Има упадљиве, чак 12 центиметара дугачке цветове, и још упадљивије плодове у облику пасуља. Зреле махуне пуцају да би ослободиле семенке. Пореклом је из Уганде, али је постало веома заступљено у топлим крајевима. Може се наћи на неким јужноевропским острвима.

Канарска млечика је ендемска сукулетна врста биљке са Канарских острва. Израсте 2 – 3 метара. Њен млечни сок је отрован.

Фауна острваУреди

Патуљасти љиљак је доста чест на свим острвима, пошто уме да лети. Живи у шупљинама стена.

Мадеирски бурњак је једна од најређих европских врста са португалског острва Мадеире. Гнезди се високо на падинама планинског масива Пикос де Седро, у шупљинама стена и на тлу. За његово постепено ишчезавање оодговорни су само овамо донети пацови и мачке, који уништавају гнезда.

Дивља (безоарска) коза живи у планинским областима Мале, предње и средње Азије, где се пре око 11 000 - 12 000 година као један од првих папкара одомаћила. За разлику од рогова козорога, рогови дивље козе су са стране спљоштени и напред имају оштар гребен. Дивља коза једе сву доступну храну. Може се пењати уз разграната стабла ниских дрвенастих биљака.

Лептир монарх је егзотичан лептир европске фауне. Потиче из Северне Америке, али је сада има и у Енгеској, на Канарска острва, па чак и Средоземљу.

Галерија флоре и фаунеУреди

Највећа острва ЕвропеУреди

Класификација острваУреди

Класификација типова острва у уској је вези са карактером и генезом обала.

Према општој подели острва се деле на две велике групе: континентална и самостална.

Континентална острва су некадашњи делови копна (континената) који су делимично спуштени и потопљени под морски ниво услед различитих узрока. Геолошки састав и тектонска структура ових острва указује да су она била део оближњег копна. Она се могу поделити према положају кога заузимају у оквиру басена и према генези. Према положају постоје прибрежна и шелфска. Прибрежна острва налазе се у непосредној близини обала док су шелфска углавном разбацана по континенталном шелфу.

Према начину постанка континентална острва могу бити тектонска, акумулативна и абразиона.

Континентална тектонска острва постала су на ингресионим обалама услед спуштања и потапања под морски ниво облика тектонског рељефа. Тектонска раседна острва су делови хорстова који су остали изнад нивоа мора. Ова острва припадају ингресионим раседним обалама. Изразит пример овог типа су Кикладска острва која су делови потонулог егејског копна које је разбијено радијалним покретима у плеистоцену. Тектонска набрана острва су она острва у чијој структури постоје антиклинале, чији сводови представљају острва. Пример ових острва су далматинска острва.

Континентална акумулативна острва изграђена су од наносног материјала који је продукт неког ерозивног процеса. Потапањем нижих делова акумулираног материјала формирана су острва. Тако су потапањем нижих делова моренског материјала, који је нанешен ледницима за време Леденог доба, постала акумулативна глацијална острва. Оваквих острва има на обалама Скандинавије. Акумулативна речна острва су речна наносна узвишења изнад морског нивоа акумулирана углавном на делтама великих река. Потапањем нижих делова песковитих еолских облика (дине и песковити бедеми) настају акумулативна еолска острва. Оваквих острва има пуно на југоисточној обали Аралског језера. Акумулативна абразиона острва састављена су од материјала који је постао абрадирањем обала и клифа. Овом типу припадају острва која улазе у састав литоралних кордона и барова.

Континентална абразиона острва настају у процесу механичког рада таласа. Таласи се руше о обалу и клиф, абрадирају их и уназадно померају. Дуготрајним деловањем тог рушилачког рада од некадашњег клифа заостају поједини истурени стеновити остењаци који штрче изнад морске површине у виду мањих стеновитих острва. Абразија поступно наставља да уништава ова стеновита острва тако да од њих заостају само стеновити спрудови и шкољеви. Оваква острва веома су бројна на јадранској обали. Изразит пример је острво Свети Никола код Будве.

Самостална острва разбацана су по пучини и јављају се готово у свим деловима басена. Према начину постанка она могу бити вулканска и корална.

Вулканска острва постала су субмаринским вулканским ерупцијама. Нарастањем, подморске вулканске купе јављају се изнад нивоа мора у виду острва. Постоје вулканска острва која су и даље у активној фази вулканзима (Хавајска острва) али и она код којих је вулканска активност завршена (Брусник и Јабука у Јадранском мору). Старе вулканске купе могу деловањем абразије да буду делимично разорене и доведене у стадијум калдере. Продирањем мора у некадашњи кратер он се преображава у залив. Таква острва су Санторин (Егејско море) и Сен Пол у Индијском океану. Вулканска острва у Атлантском океану су Азорска, Тристан да Куња, Света Јелена итд. Позната вулканска острва у Индијском океану су Нови Амстердам, Кергелен, Маскаренска острва и др.

Коралска острва настају нарастањем коралских колонија у тропском појасу Индијског и Тихог океана. Она се деле на коралске спрудове и атоле.[1]

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
  1. Енциклопедија природе Европе (2007.), Милош Андера, ISBN: 978-86-84213-70-1

Спољашње везеУреди