Атол

корално острво

Атол[1][2] је корално острво. Окружују га корали који расту око вулканских острва у тропским морима, нарочито у Тихом и Индијском океану.[3] [4] Атоли имају облик прстена, али и полукруга, на средини је плитки заливлагуна. Већи атоли су насељени, где нема извора слатке пијаће воде, зато живот становника зависи од кишнице.

Динамички процес настанка атола. Корали (приказани браон и љубичастом бојом) се насељавају и расту око океанског острва, формирајући гребен. У повољним условима, гребен ће се проширити, а унутрашњост острва ће потонути. На крају ће острво коначно потонути под воду, остављајући прстен корала са отвореном лагуном у центру. Процес формирања атола траје и до 30 милиона година

Два различита, подробно цитирана модела, модел слегања и претходнички крашки модел, коришћени су да се објасни развој атола.[5] Према моделу слегања Чарлса Дарвина,[6] формирање атола се објашњава спуштањем вулканског острва око којег се формирао корални гребен. Током геолошког времена, вулканско острво изумире и еродира док се потпуно не спушти испод површине океана. Како вулканско острво тоне, корални гребен постаје баријерни гребен који је одвојен од острва. На крају, гребен и корална острвца на његовом врху су све што је остало од првобитног острва, а лагуна је заузела место бившег вулкана. Лагуна није некадашњи вулкански кратер. Да би атол опстао, корални гребен мора да се одржава на површини мора, при чему раст корала одговара било којој релативној промени нивоа мора (слегање острва или пораст океана).[5]

Алтернативни модел за порекло атола, назван претходнички крашки модел, први је предложио Ј. Е. Хофмајстер,[7][8] касније га је ревидирао Е. Г. Пруди,[9] и испитао и модификовао коришћењем компилације сеизмичке рефлексије и података о бушотинама са разних атола А. В. Дроклер и други.[5] У претходничком крашком моделу, први корак у формирању атола је развој коралног гребена са равним врхом, налик на хумке, током спуштања океанског острва вулканског или невулканског порекла испод нивоа мора. Затим, када релативни ниво мора падне испод нивоа равне површине коралног гребена, он је изложен атмосфери као острво са равним врхом које се раствара падавинама и формира кречњачки крас. Због хидролошких својстава овог крша, брзина растварања изложеног корала је најнижа дуж његовог обода, а брзина растварања расте према унутра до максимума у центру острва. Као резултат, формира се острво у облику тањира са подигнутим ободом. Када релативни ниво мора поново потопи острво, обод ствара стеновито језгро на којем корали поново расту и формирају острва атола, а поплављено дно тањира формира лагуну унутар њих.[5][9]

УпотребаУреди

Реч атол потиче од дихивехијске речи atholhu (дивехијски: އަތޮޅު), што значи длан руке.OED Дивехијски је индоаријевски језик који се говори на Малдивима. Прва забележена употреба речи у енглеском језику била је 1625. године као atollon. Чарлс Дарвин је сковао термин у својој монографији Структура и дистрибуција коралних гребена. Он је препознао је аутохтоно порекло те речи и дефинисао је као „кружну групу коралних острва“, што је синоним за „острво лагуне“.[6]

Модерније дефиниције атола их описују као „прстенасте гребене који затварају лагуну у којој нема ртова осим гребена и острвца састављених од гребенског детритуса[10] или „у искључиво морфолошком смислу, [као] гребен у облику прстена који ограђује лагуну“.[11]

Величина и расподелаУреди

 
Насин сателитски снимак неких од атола Малдива, који се састоји од 1.322 острва распоређених у 26 атола
 
Пенрин атол
 
Нукуоро из свемира. Љубазношћу Насе
 
Архипелаг Лос Рокес у Венецуели, највећи поморски национални парк у Латинској Америци,[12] из свемира. Љубазношћу Насе
 
Поглед на обалу атола Бикини одозго.
 
Атол Ра на Малдивима

У свету постоји око 440 атола.[13]

Већина атола на свету се налази у Тихом океану (попут Туамотуа, Каролинских острва, Маршалских острва, Острва Коралног мора и групе острва Кирибата, Тувалуа и Токелауа) и Индијском океану (Малдивски архипелаг, Лакадивска острва, архипелага Чагос и Спољашња острва Сејшела). У Атлантском океану нема великих група острва осим осам атола источно од Никарагве који припадају колумбијском департману Сан Адреас и Провиденција у Карипском мору.

Корали који граде гребене успевају само у топлим тропским и суптропским водама океана и мора, те се атоли налазе само у тропима и суптропима. Најсевернији атол света је атол Куре на 28°24′ С, заједно са другим атолима северозападних Хавајских острва. Најјужнији атоли света су Елизабет гребен на 29°58′ Ј, и оближњи Мидлтон гребен на 29°29′ Ј, у Тасманском мору, а оба су део територије острва Коралног мора. Следећи јужни атол је острво Дуси у групи острва Питкерн, на 24°40′ јужне дужине. Атол најближи екватору је Аранука из Кирибатија. Његов јужни врх је само 12 km (7 миља) северно од екватора.

Бермуда се понекад сматрају „најсевернијим атолом“ на географској ширини од 32°24′ С. На овој географској ширини, корални гребени се не би развили без загревања вода Голфске струје. Међутим, Бермуда се називају псеудоатол јер њихов општи облик, иако подсећа на атол, има веома другачији начин формирања.

Највећи атоли по укупној површини (лагуна плус гребен и суво земљиште)[14]
Име
Положај
Локација
Површина (km²)
Напомене
Велико Чагос брег 6° 10′ ЈГШ; 72° 00′ ИГД / 6.17° ЈГШ; 72.00° ИГД / -6.17; 72.00
12.642
Копнена површина 4,5 km²
Рид брег 11° 27′ СГШ; 116° 54′ ИГД / 11.45° СГШ; 116.90° ИГД / 11.45; 116.90
8.866
Потопљен, најплиће 9 m
Маклсфилд брег 16° 00′ СГШ; 114° 30′ ИГД / 16.00° СГШ; 114.50° ИГД / 16.00; 114.50
6.448
Потопљен, најплиће 9,2 m
Северни брег (Ричијев брег, северно од
Саја де Мала брег)
9° 04′ ЈГШ; 60° 12′ ИГД / 9.07° ЈГШ; 60.20° ИГД / -9.07; 60.20
5.800
Потопљен, најплиће <10 m
Росалинд Брег 16° 26′ СГШ; 80° 31′ ЗГД / 16.43° СГШ; 80.52° ЗГД / 16.43; -80.52
4.500
Потопљен, најплиће 7,3 m
Тиладунмати (Бодутиладунмати) 6° 44′ СГШ; 73° 02′ ИГД / 6.73° СГШ; 73.04° ИГД / 6.73; 73.04
3.850
Land area 51 km²
Честерфилдска острва 19° 21′ ЈГШ; 158° 40′ ИГД / 19.35° ЈГШ; 158.66° ИГД / -19.35; 158.66
3.500
Копнена површина <10 km²
Хуваду атол 0° 30′ СГШ; 73° 18′ ИГД / 0.50° СГШ; 73.30° ИГД / 0.50; 73.30
3.152
Копнена површина 38,5 km²
Трук лагуна 7° 25′ СГШ; 151° 47′ ИГД / 7.42° СГШ; 151.78° ИГД / 7.42; 151.78
3.152
[15]
Сабалана острва 6° 45′ ЈГШ; 118° 50′ ИГД / 6.75° ЈГШ; 118.83° ИГД / -6.75; 118.83
2.694
Нукуоро атол 3° 51′ СГШ; 154° 56′ ИГД / 3.85° СГШ; 154.94° ИГД / 3.85; 154.94
40
Копнена површина 1,7 km² на 40 стрваца
Лихоу гребен 17° 25′ ЈГШ; 151° 40′ ИГД / 17.42° ЈГШ; 151.67° ИГД / -17.42; 151.67
2.529
Копнена површина 1 km²
Басас де Педро 13° 05′ СГШ; 72° 25′ ИГД / 13.08° СГШ; 72.42° ИГД / 13.08; 72.42
2.474
Потопљен, најплиће 16,4 m
Ардејжа брег 7° 43′ СГШ; 114° 15′ ИГД / 7.71° СГШ; 114.25° ИГД / 7.71; 114.25
2.347
Спруд на јужној страни
Кваџалајн атол 9° 11′ СГШ; 167° 28′ ИГД / 9.19° СГШ; 167.47° ИГД / 9.19; 167.47
2.304
Копнена површина 16,4 km²
Дијаманско острвски брег 17° 25′ ЈГШ; 150° 58′ ИГД / 17.42° ЈГШ; 150.96° ИГД / -17.42; 150.96
2.282
Копнена површина <1 km²
Намонуито атол 8° 40′ СГШ; 150° 00′ ИГД / 8.67° СГШ; 150.00° ИГД / 8.67; 150.00
2.267
Копнена површина 4,4 km²
Ари атол 3° 52′ СГШ; 72° 50′ ИГД / 3.86° СГШ; 72.83° ИГД / 3.86; 72.83
2.252
Копнена површина 69 km²
Маро гребен 25° 25′ СГШ; 170° 35′ ЗГД / 25.42° СГШ; 170.59° ЗГД / 25.42; -170.59
1.934
Рангироа 15° 08′ ЈГШ; 147° 39′ ЗГД / 15.13° ЈГШ; 147.65° ЗГД / -15.13; -147.65
1.762
Копнена површина 79 km²
Коламадулу 2° 22′ СГШ; 73° 07′ ИГД / 2.37° СГШ; 73.12° ИГД / 2.37; 73.12
1.617
Копнена површина 79 km²
Кафу атол (Северниа Мале атол) 4° 25′ СГШ; 73° 30′ ИГД / 4.42° СГШ; 73.50° ИГД / 4.42; 73.50
1.565
Копнена површина 69 km²
Онтонг Јава атол 5° 16′ ЈГШ; 159° 21′ ИГД / 5.27° ЈГШ; 159.35° ИГД / -5.27; 159.35
1500
Копнена површина 12 km²

У већини случајева, површина атола је веома мала у поређењу са укупном површином. Атолска острва су ниско лежећа, са надморском висином мањом од 5 m (16 ft). Мерено укупном површином, Лифоу (1.146 km2, 442 sq mi) је највећи издигнути корални атол на свету, а следи острво Ренел (660 km2, 250 sq mi).[16] Више извора, међутим, наводи Киритимати као највећи атол на свету по површини. Оно је такође подигнут корални атол (321 km2, 124 sq mi копнене површине; према другим изворима чак 575 km2, 222 sq mi), 160 km2 (62 sq mi) главна лагуна, 168 km2 (65 sq mi) друге лагуне (према другим изворима 319 km2, 123 sq mi укупна величина лагуне).

Истрага Краљевског друштва из ЛондонаУреди

Године 1896, 1897. и 1898. Краљевско друштво из Лондона је извршило бушење на атолу Фунафути у Тувалу у циљу истраживања формирања коралних гребена. Желели су да утврде да ли се трагови плитководних организама могу наћи на дубини у коралима пацифичких атола. Ово истраживање је следило рад на структури и дистрибуцији коралних гребена који је спровео Чарлс Дарвин у Пацифику.

Прву експедицију 1896. године водио је професор Вилијам Џонсон Солас са Универзитета у Оксфорду. Међу геолозима су били Валтер Џорџ Вулнау и Еџворт Дејвид са Универзитета у Сиднеју. Професор Еџворт Дејвид водио је експедицију 1897. године.[17] Трећу експедицију 1898. предводио је Алфред Едмунд Финк.[18][19][20]

РеференцеУреди

  1. ^ Pronunciation heard in old video of Bikini Atoll
  2. ^ „atoll”. Dictionary.com Unabridged. Random House. 
  3. ^ Blake, Gerald Henry, ур. (1994). World Boundary Series. 5 Maritime Boundaries. Routledge. ISBN 978-0-415-08835-0. Приступљено 12. 2. 2013. 
  4. ^ Migoń, Piotr, ур. (2010). Geomorphological Landscapes of the World. Springer. стр. 349. ISBN 978-90-481-3055-9. Приступљено 12. 2. 2013. 
  5. ^ а б в г Droxler, A.W. and Jorry, S.J., 2021. The Origin of Modern Atolls: Challenging Darwin's Deeply Ingrained Theory. Annual Review of Marine Science, 13, pp.537-573.
  6. ^ а б Darwin, Charles R (1842). The structure and distribution of coral reefs. Being the first part of the geology of the voyage of the Beagle, under the command of Capt. Fitzroy, R.N. during the years 1832 to 1836. Darwin Online. London: Smith Elder and Co. 
  7. ^ Hoffmeister, J.E., 1930. Erosion of elevated fringing coral reefs. Geological Magazine, 67(12), pp.549-554.
  8. ^ Hoffmeister, J.E., and Ladd, H.S., 1935. "The foundations of atolls: a discussion." The Journal of Geology, 43, no. 6, 653-665.
  9. ^ а б Purdy, E. G., 1974. Reef configurations, cause and effect. In Laporte, L. F. (ed.), Reefs in Time and Space. Society of Economic Palaeontologists and Mineralogists Special Publication 18, pp. 9–76.
  10. ^ McNeil (1954, p. 396).
  11. ^ Fairbridge (1950, p. 341).
  12. ^ „Archipiélago de Los Roques” (на језику: шпански). Caracas, Venezuela: Instituto Nacional de Parques (INPARQUES). 2007. Архивирано из оригинала на датум 2008-04-24. Приступљено 27. 2. 2013. 
  13. ^ Watts, T. (2019). „Science, Seamounts and Society”. Geoscientist. August 2019: 10—16. 
  14. ^ „Atoll Area, Depth and Rainfall” (spreadsheet). The Geological Society of America. 2001. 
  15. ^ „A Blueprint for Conserving the Biodiversity of the Federated States of Micronesia”. conserveonline.org. Micronesia Program Office. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-27. Приступљено 2007-12-05. 
  16. ^ „Misinformation about Islands”. worldislandinfo.com. 
  17. ^ David, Cara (Caroline Martha) (1899). Funafuti or Three Months On A Coral Atoll: an unscientific account of a scientific expedition. London: John Murray. ISBN 978-1-151-25616-4. 
  18. ^ Finckh, Dr. Alfred Edmund (11. 9. 1934). „TO THE EDITOR OF THE HERALD.”. The Sydney Morning Herald. NSW: National Library of Australia. стр. 6. Приступљено 20. 6. 2012. 
  19. ^ Cantrell, Carol (1996). Finckh, Alfred Edmund (1866–1961). Australian Dictionary of Biography at Australian National University. National Centre of Biography. Приступљено 23. 12. 2012. 
  20. ^ Rodgers, K A; Cantrell, Carol (1987). „Alfred Edmund Finckh 1866–1961: Leader of the 1898 Coral Reef Boring Expedition to Funafuti”. Historical Records of Australian Science. 7 (4): 393—403. PMID 11617111. doi:10.1071/HR9890740393. 

ЛитератураУреди

  • Dobbs, David. 2005. Reef Madness: Charles Darwin, Alexander Agassiz, and the Meaning of Coral. Pantheon. ISBN 0-375-42161-0
  • Fairbridge, R. W. 1950. "Recent and Pleistocene coral reefs of Australia". J. Geol., 58(4): 330–401.
  • McNeil, F. S. 1954. "Organic reefs and banks and associated detrital sediments". Amer. J. Sci., 252(7): 385–401.

Спољашње везеУреди