Маршалска Острва
Маршалска Острва (марш. Aorōkin M̧ajeļ, енгл. Marshall Islands), или скраћено Маршали, званично Република Маршалска Острва (марш. Aolepān Aorōkin M̧ajeļ, енгл. Republic of the Marshall Islands) острвска су република у централном Пацифику, у региону Микронезије.[5] Састоје се од 29 атолских острва (Радакова и Раликова острва). Највеће острво је Квајелин, а сигурно најпознатије Бикини, на којем су САД извршиле прву пробу нуклеарне бомбе. Главни град је Маџуро, који се налази на истоименом острву. Површина острва је 181 km², где живи око 60.000 становника.[6] Религија је хришћанска 97% (протестанти) и бахаи 2%. Службени језик је енглески, а поред њега говори се и маршалским са локални дијалектима раликом и радаком. Монета је амерички долар.
Република Маршалских Острва | |
---|---|
Локација Маршалских Острва у Тихом океану | |
Главни град | Маџуро[1] |
Службени језик | маршалски, енглески |
Владавина | |
Облик државе | Председничка република у посебном придруженом статусу са САД |
— Председник | Дејвид Кабуа[2] |
— Председник Парламента | Кенет Кеди |
Историја | |
Независност | Од САД 21. октобар 1986. |
Географија | |
Површина | |
— укупно | 181 km2 (213) |
Становништво | |
— 2020.[3][4] | 77.917 (200) |
— густина | 430,48 ст./km2 |
Привреда | |
Валута | Амерички долар |
Остале информације | |
Временска зона | UTC +12 |
Интернет домен | .mh |
Позивни број | +692 |
Острва се поморски граниче са острвом Вејк на северу, Кирибатима на југоистоку, Науруом на југу и Федеративним државама Микронезије на западу. Око 52,3% становника Маршалских Острва (27.797 према попису становништва из 2011. године) живи на Маџуру.[7] У 2016. години 73,3% становништва је било дефинисано као „урбано”. УН такође указују на густину насељености од 295 по km² (765 људи по mi2), а предвиђена популација за 2020. годину је била 59.190.[8]
Микронезијски колонисти су досегли Маршалска острва кануима око 2. миленијума пре нове ере, а међуострвска пловидба је била могућа користећи традиционалне карате од штапића. На крају су се овде настанили.[9] Острва обог архипелага су Европљани први пут истражили током 1520-их година, почев од Фердинанда Магелана, португалског истраживача у служби Шпаније, Хуана Себастијана Елкана и Мигуела де Саведре. Шпански истраживач Алонсо де Салазар известио је да је видео овај атол у августу 1526. године.[9] Уследиле су и друге експедиције шпанских и енглеских бродова. Острва су добила име по Џону Маршалу, који их је посетио 1788. године. Становници су острва историјски познавали као „џолет џен Аниџ” (Божији дарови).[10]
Америчка влада је 1965. године формирала Конгрес Микронезије, план за повећану самоуправу пацифичких острва. Управа територије пацифичким острва је пружила независност Маршаловим Острвима 1979. године, чији су устав и председник (Амата Кабуа) формално признале САД. Потпуни суверенитет или самоуправа постигнути су Споразумом о слободном удруживању са Сједињеним Државама. Маршалска острва су члан Тихоокеанске заједнице (SPC) од 1983. године, а држава чланица Уједињених нација од 1991.[9] Политички гледано, Маршалска острва су парламентарна република са извршним председништвом у слободном удруживању са Сједињеним Државама, при чему САД пружају одбрану, субвенције и приступ агенцијама са седиштем у САД-у, попут Федералне комисије за комуникације и Поштанске службе Сједињених Држава. Уз мало природних ресурса, богатство острва заснива се на услужној економији, као и делом на риболову и пољопривреди; помоћ Сједињених Држава представља велики проценат бруто домаћег производа острва. Земља користи амерички долар као своју валуту. У 2018. години такође су најављени планове за нову криптовалуту која ће се користити као законско средство плаћања.[11][12]
Већина грађана Републике Маршалских острва, формиране 1982. године, пореклом су из тог региона, мада постоји и мали број досељеника из Сједињених Држава, Кине, Филипина и других пацифичких острва. Два службена језика су маршалски (који је један од океанских језика) и енглески. Готово целокупно становништво острва практикује неку религију: три четвртине земље следи било Уједињену Христову цркву, која је конгрегациона на Маршалским острвима (UCCCMI) или Божју скупштину.[13]
Историја
уредиГодине 1526. острва је окупирала Шпанија, све до 1885, када их је преузела Немачка. На почетку Првог светског рата, контролу је преузео Јапан, да би на крају, 1944. САД окупирале територију и ставиле их под своју власт. Званично 1947, Маршалска острва постају прекоморска територија САД, да би 1979. добили самосталност.
Географија
уредиПоложај
уредиОстрва заузимају површину од 181 km². Смештена су у средишњем делу Тихог океана. Најближи суседи Маршалских острва су Хаваји и Фиџи. Маршалска Острва састоје се од 34 коралска атола и 867 спрудова у источној Микронезији. На већини доминира корална низија. Главни град државе је Маџуро, у којем, према подацима из 2004. године, живе 25.000 становника.[14]
Геологија и рељеф
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Флора и фауна
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Клима
уредиНа Маршалским острвима влада тропска, океанска клима.[14]
Становништво
уредиПрема попису из 2002. године, на острвима је живело 52.000 становника, а просечна густина насељености износи 303 становника на km². Од етничких група доминира микронезијска, а главни језици у држави су енглески и маршалски (оба службена), а поред њих и јапански. Када се говори о религији, становници су углавном хришћани - протестанти.[14]
Административна подела
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Политика
уредиПо државном уређењу Маршалска Осрва су парламентарна демократска држава. Према споразуму, САД су одговорне за безбедност острва. На острвима Бикини и Ениветоку налази се нуклеарни полигон војске САД.
Полигон за нуклеарне пробе на атолу Бикини
уредиПосле Другог светског рата, 1946. године, острва и лагуна Бикини атола, који се налази у саставу Маршалских острва, били место 23 нуклеарне пробе које су Сједињене Америчке Државе извршиле до 1958. Због тога су становници овог атола присилно пресељени.[15]
Привреда
уредиОд индустрије најзаступљеније су пољопривреда и туризам. Кокосов орах и банане представљају главне усеве, а од осталих ресурса, држава производи и извози рибу и шкољке. Радно способно становништво броји 9500 људи, а незапосленост, према подацима из 1997. године, обухвата 12% укупног становништва. Подаци из 2001. године кажу да држава извози робу у вредности од 7,3 мил. УСД, и то махом кокосов орах, рибу и шкољке, а увози робу у вредности од 68,2 мил. УСД. Главни производи које увози јесу храна, машинска опрема и гориво. Главни економски партнери Маршалских Острва су САД, Јапан и Аустралија.
Новчана јединица Маршалских Острва је амерички долар. Бруто национални доходак, према подацима из 2001. године износи 102 мил. УСД, а приход по глави становника 1960 УСД. Инфлација је 2001. године износила 2%.
Саобраћај
уредиЦивилна лука Маршалских Острва је Маџуро. У држави постоје 23 локална аеродрома и међународни аеродром Маџуро.
Здравство
уредиПросечни животни век становништва износи 77 године за мушкарце, а 73 година за жене. Број рођених (на 1000 становника) износи 22, а број умрлих (на 100 становника) 4. Природни прираштај износи 1,3%. Смртност новорођенчади (на 1000 живорођених) је 21,1.[2]
Образовање
уредиПроценат писмености је 2011. године износио 98,3%, а приступ интернету има свега 38,7% становништва.[2]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ The largest cities in Marshall Islands, ranked by population Архивирано 2011-09-03 на сајту Wayback Machine. population.mongabay.com. Retrieved May 25, 2012.
- ^ а б в „Marshall Islands”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency.
- ^ „Country Comparison :: Population”. The World Factbook (на језику: енглески). Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 10. 1. 2020. г.
- ^ „Republic of the Marshall Islands 2011 Census Report” (PDF). Prism.spc.int. Приступљено 22. 8. 2017.
- ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014.
- ^ „Population, total - Marshall Islands”. data.worldbank.org.
- ^ „Marshall Islands Geography”. CIA World Factbook. Архивирано из оригинала 11. 07. 2010. г. Приступљено 12. 09. 2020.
- ^ „Marshall Islands Population (2017) - Worldometers”. Worldometers.info. Приступљено 13. 1. 2020.
- ^ а б в „Marshall Islands profile - Timeline”. Bbc.com. 31. 7. 2017. Приступљено 22. 8. 2017.
- ^ „Republic of the Marshall Islands”. Pacific RISA. Приступљено 1. 11. 2015.
- ^ Liao, Shannon (23. 5. 2018). „The Marshall Islands replaces the US dollar with its own cryptocurrency”. The Verge. Приступљено 16. 1. 2019.
- ^ Chavez-Dreyfuss, Gertrude (28. 2. 2018). „Marshall Islands to issue own sovereign cryptocurrency”. Technology News. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 16. 1. 2019.
- ^ „Marshall Islands” (PDF). imr.ptc.ac.fj. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 01. 2019. г. Приступљено 12. 09. 2020.
- ^ а б в Денис Шехић, Атлас Америке, Аустралије и Океаније. Политика, 1. изд, Београд, год. 2007. ISBN 978-86-86809-01-8.
- ^ Kiste, Robert C. (1974). The Bikinians : a study in forced migration (PDF). Menlo Park, Calif.: Cummings Pub. Co. ISBN 0846537524. Приступљено 2. 8. 2021.
Литература
уреди- Sharp, Andrew (1960). Early Spanish Discoveries in the Pacific.
- Barker, Holly M. (1. 2. 2012). Bravo for the Marshallese: Regaining Control in a Post-Nuclear, Post-Colonial World (на језику: енглески). Cengage Learning. ISBN 9781111833848.
- Carucci, Laurence Marshall (1997). Nuclear Nativity: Rituals of Renewal and Empowerment in the Marshall Islands (на језику: енглески). Northern Illinois University Press. ISBN 9780875802176.
- Hein, J. R., F. L. Wong, and D. L. Mosier (2007). Bathymetry of the Republic of the Marshall Islands and Vicinity. Miscellaneous Field Studies; Map-MF-2324. Reston, VA: U.S. Department of the Interior, U.S. Geological Survey.
- Niedenthal, Jack (2001). For the Good of Mankind: A History of the People of Bikini and Their Islands (на језику: енглески). Bravo Publishers. ISBN 9789829050021.
- Rudiak-Gould, Peter (2009). Surviving Paradise: One Year on a Disappearing Island (на језику: енглески). Sterling Publishing Company, Inc. ISBN 9781402766640.
- Woodard, Colin (2000). Ocean's End: Travels Through Endangered Seas. New York: Basic Books. (Contains extended account of sea-level rise threat and the legacy of U.S. Atomic testing.)
Спољашње везе
уреди- Маршалска Острва у Енциклопедији британика
- Дигитална библиотека Маршалских Острва
- Све о Маршалским Острвима
- Информације о нуклеарним пробама
- Фотографије Маршалских Острва
- Embassy of the Republic of the Marshall Islands Washington, DC Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2021) official government site
- Chief of State and Cabinet Members
- „Marshall Islands”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency.
- Country Profile from New Internationalist
- Marshall Islands from UCB Libraries GovPubs
- Маршалска Острва на сајту Curlie (језик: енглески)
- Marshall Islands from the BBC News
- Маршалска Острва (Викиатлас)
- Marshall Islands Journal Архивирано на сајту Wayback Machine (12. април 2022) Weekly independent national newspaper
- Plants & Environments of the Marshall Islands Book turned website by Dr. Mark Merlin of the University of Hawaii
- Pictures of victims of U.S. nuclear testing in the Marshall Islands on Nuclear Files.org Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2021)
- "Kenner hearing: Marshall Islands-flagged rig in Gulf oil spill was reviewed in February"
- NOAA's National Weather Service – Marshall Islands
- Canoes of the Marshall Islands
- Alele Museum – Museum of the Marshall Islands Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2015)
- WUTMI – Women United Together Marshall Islands