Кокосова палма

(преусмерено са Кокосов орах)

Кокосова палма (лат. Cocos nucifera) је дрвенаста биљка из породице палми која је распрострањена у тропским крајевима,[1] поготову на обалама и острвима Тихог и Индијског океана. Њено име потиче од грчке речи сосо (зрно, плод). Под тим именом, кокосова палма је позната свуда у свету, а свуда у свету се и користи. Она је вишенаменска - служи и као храна, и као пиће, као одећа, грађевински материјал и сировина за многе производе савремене индустрије. Израз „кокос“ (или архаични „коконат“)[2] може се односити на целу кокосову палму, семе или плод, који је ботанички коштица, а не орах. Име потиче од старе португалске речи coco, што значи „глава“ или „лобања“, по три удубљења на љусци кокоса која подсећају на црте лица. Они су свеприсутни у обалским тропским регионима и културна су икона тропских крајева.

Кокосова палма
Временски распон: 55–0 Ma
Early Eocene – Recent
Composite drawing of tree, and its fruit in various stages
Кокосова палма (Cocos nucifera)
Two coconuts on vines
Кокосово воће
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Monocotyledones
Кладус: Commelinids
Ред: Arecales
Породица: Arecaceae
Потпородица: Arecoideae
Племе: Cocoseae
Род: Cocos
L.
Врста:
C. nucifera
Биномно име
Cocos nucifera
L.
Cocos nucifera origin native range map.svg
Могући изворни опсег Cocos nucifera пре његовог узгоја
Кокосов орах

Кокосово дрво обезбеђује храну, гориво, козметику, народну медицину и грађевински материјал, између многих других употреба. Унутрашње месо зрелог семена, као и кокосово млеко екстраховано из њега, чине редован део исхране многих људи у тропима и суптропима. Кокос се разликује од другог воћа по томе што њихов ендосперм садржи велику количину бистре течности, која се зове кокосова вода или кокосов сок. Зрели кокоси могу се користити као јестиво семе, или прерађени за уље и биљно млеко од меса, угаљ од тврде љуске и влакна од влакнасте махуне. Осушено кокосово месо назива се копра, а уље и млеко добијено од њега обично се користе у кувању - посебно пржење - као и у сапунима и козметици. Слатки кокосов сок се може справити у пиће или ферментисати у палмино вино или кокосово сирће. Тврде шкољке, влакнасте љуске и дугачки перасти листови могу се користити као материјал за израду разних производа за намештај и декорацију.

Кокос има културни и верски значај у одређеним друштвима, посебно у аустронезијским културама Западног Пацифика, где се појављује у њиховим митологијама, песмама и усменим традицијама. Такође је имао церемонијалну важност у предколонијалним анимистичким религијама.[3][4] Исто тако је стекао верски значај у јужноазијским културама, где се користи у хиндуистичким ритуалима. Он чини основу венчања и ритуала обожавања у хиндуизму. Такође игра централну улогу у религији кокоса у Вијетнаму. Опадање њиховог зрелог воћа довело је до преокупације смрћу од кокоса.[3][5]

ИсторијаУреди

ПореклоУреди

 
Хронолошка дисперзија аустронезијских народа широм Индо-Пацифика.[6][7]

Модерне генетске студије су идентификовале да је центар порекла кокоса централни Индо-Пацифик, регион између западне Југоисточне Азије и Меланезије, где показује највећу генетску разноликост.[8][9][10][11] Њихово узгајање и ширење било је уско повезано са раним миграцијама аустронезијских народа који су носили кокос као кану биљке на острва која су населили.[10][11][12][13] Сличности локалних имена у аустронезијском региону такође се наводе као доказ да биљка потиче из тог региона. На пример, полинезијски и меланезијски термин niu; тагалошки и чаморски термин niyog; и малајска реч nyiur или nyior.[14][15] Други доказ о централном индо-пацифичком пореклу је изворно подручје кокосових ракова; и веће количине штеточина специфичних за C. nucifera у региону (90%) у поређењу са Америком (20%) и Африком (4%).[4]

Географске дистрибуције индоатлантских и пацифичких субпопулација кокоса и њихов генетски састав (Gunn et al., 2011)[11]
Претпостављено историјско увођење кокоса из првобитних центара разноликости на Индијском потконтиненту и острвима Југоисточне Азије[11][16][13]

ИзгледУреди

Александар Хумболт изнео је прва стручна запажања заснована на изгледу дрвета- високог и племенитог у поређењу са свим дотад виђеним растињем, танког стабла које штрчи увис 25 до 30 метара и на чијем се врху налази густа круна од тридесетак перасто раздељених листова дугачких четири метра. Научници су доцније открили да је цваст кокосове палме разграната, у почетку обавијена чврстом овојницом и састављена од мушких и малобројних женских цветова. Из ње настаје плод који се састоји од танког и непропусног спољашњег омотача, егзокарпа, и чврстог и тврдог унутрашњег слоја, ендокарпа. Између се налази дебели слој лаког и растреситог ткива, мезокарпа, у чијем је средишту бело семе са веома развијеним ендоспермом у облику кугле, с дебелом меснатом овојницом у којој је млечна течност.

Високо стабло у пречнику има 30 cm, али је изузетно чврсто и одолева ветровима јер га за пешчано тло, у дубини од 8 m, држи око 800 коренова, не дебљих од једног центиметра. Семе је непропусно за морску воду у којој може да плива и до 4500 километара и да потом, неоштећено, исклија на тлу. После седам година палма рађа први плод, а између петнаесте и педесете године живота донесе од 60 до 80 ораха. Са осамдесет година престаје да рађа и најчешће умире. Само малобројни примерци опстану и доживе 150 година.

РаспрострањеностУреди

Постојбина кокосове палме не може са сигурношћу да се утврди. Легенда каже да је поникла на тлу Полинезије из семена у које се претворила неостварена љубав лепе поглавичине кћери по имену Хина и сиромашног, неугледног младића Аала. Не могавши да живи без вољене, младић је умро, а из његовог гроба који је Хина натапала сузама изникло је необично дрво: танко, витко и толико високо да је надмашило околно растиње. Круном је додиривало небо уздижући љубав у вечне, божанске висине. Да би Хина могла да га гпеда орах је добио Аалов лик. Може да га види свако ко ољушти кокос кажу и данас Полинежани. На чврстој опни постоје три тања дела која могу да се пробију. То су очи и уста младог Аала. На ову легенду надовезује се и друга, урезана на једној каменој плочи нађеној на Филипинима. По њој, кокосова палма је небеско дрво настало од звезде, на шта својим обликом круна и подсећа. Даровано је људима вољом божанских сила и точи из себе „напитак живота“.

УпотребаУреди

Плод може најбоље да се искористи. Док је зелен, незрелог језгра, даје здрав млечни напитак богат калијумом и минералним састојцима, а у сваком ораху има га око литар. Меснати део зрелог ендосперма упије га и сачува. Једнако је здрав и свеж, али и помешан с прокуваном водом као кокосово млеко, а осушен и нарибан, познат под називом корпа, као брашно за хлеб какав спремају жене из Шри Ланке, или као основа за кекс и пециво, уље, бутер. Користи се и у хемијској индустрији за фине креме, сапуне, емулзије као и за производњу експдрзива. Од влакнастих делова добијају се чврсте нити од којих су некада упредана ужад, ткани теписи и прављене четке, а данас служе и за израду изолационог материјала и седишта аутомобила која се уграђују у возила марке „дајмлер крајслер“. Чврсте дрвенасте љуске нису више само посуђе за домаћинство и украсни предмети, већ и материјал од кога се обликују дугмад и накит. Лишће се од давнина употребљавало за покривање кровова и израду плетених рукотворина, одлична је заштита од комараца, па се прерађује у инсектициде. Дебла су нашла широку примену као грађевински материјал. Поред греда, од њих се праве и све врсте зидних облога, намештај, а кора се прерађује у гуму.

БолестиУреди

 
Феникс палма потпуно уништена после напада црвеног палминог сурлаша

Једна од најопаснијих болести која последњих деценија напада палме је црвени палмин сурлаш (Rhynchophorus ferrugineus), врста инсекта из породице сурлаша (Curculionidae), такође познат и као азијски палмин жижак. Ларве црвеног палминог сурлаша у деблу палме могу да копају рупе дугачке и до 1 м, што доводи до слабљења биљке домаћина и на крају до њеног угинућа. Због тога се овај инсект сматра главном штеточином у плантажама палми, укључујући кокосове палме, урмине палме и палме из којих се добија палмино уље.[17]

Црвени палмин сурлаш напада 19 врста палми широм света. Иако је први пут примећен на кокосовим палмама у Југоисточној Азији, своје упориште нашао је, у протекле две деценије, на урминој палми у више земаља Блиског Истока, а затим се проширио на Африкеу и Европу.[18] Преношење заразе потпомогнуто је уношењем инфицираног садног материјала из заражених у незаражена подручја.[19] У области Медитерана црвени палмин сурлаш наноси озбиљне штете феникс палмама (Phoenix canariensis). Тренутно, зараза је пријављена у око 15% свих земаља произвођача кокоса у свети светске кокос земљама у развоју и у скоро 50% земаља у којима се узгаја урмина палма.[20]

Више о овој теми прочитајте у оригиналном тексту Црвени палмин сурлаш.

ЗанимљивостиУреди

Као права знаменитост, кокосова палма нашла се 1904. године на поштанској марки Француске Гвајане, а потом и Самое и Либерије. Бразилски музичар Ари Баросо у фебруару 1939. године посветио јој је самбу „Бразил“, химну која се и данас изводи на Копакабани. Скоро је један кокосов орах продат за 1,14 милиона евра. Убраја се у вредније експонате угледне аукцијске куће „Кристи“ у Лондону, а налазио се на броду „Баунти“ капетана Вилијема Блаја (1754-1817) и „преживео“ познату побуну.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Cocos L., Sp. Pl.: 1188 (1753)”. World Checklist of Selected Plant Families. Royal Botanic Gardens, Kew. 2022. Приступљено 29. 5. 2022. 
  2. ^ Pearsall, J., ур. (1999). „Coconut”. Concise Oxford Dictionary (10th изд.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-860287-1. 
  3. ^ а б Nayar, N Madhavan (2017). The Coconut: Phylogeny, Origins, and Spread. Academic Press. стр. 10—21. ISBN 978-0-12-809778-6. 
  4. ^ а б Lew, Christopher. „Tracing the origin of the coconut (Cocos nucifera L.)” (PDF). Prized Writing 2018-2019. University of California, Davis: 143—157. 
  5. ^ Michaels, Axel. (2006) [2004]. Hinduism : past and present. Orient Longman. ISBN 81-250-2776-9. OCLC 398164072. 
  6. ^ Chambers, Geoff (2013). „Genetics and the Origins of the Polynesians”. eLS. John Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0470016176. doi:10.1002/9780470015902.a0020808.pub2. 
  7. ^ Blench, Roger (2009). „Remapping the Austronesian expansion” (PDF). Ур.: Evans, Bethwyn. Discovering History Through Language: Papers in Honour of Malcolm Ross. Pacific Linguistics. ISBN 9780858836051. 
  8. ^ Perera, Lalith, Suriya A.C.N. Perera, Champa K. Bandaranayake and Hugh C. Harries. (2009). "Chapter 12 – Coconut". In Johann Vollmann and Istvan Rajcan (Eds.). Oil Crops. Springer. pp. 370–372. ISBN 978-0-387-77593-7.
  9. ^ Elevitch, C.R., ур. (април 2006). Cocos nucifera (coconut), version 2.1” (PDF). In: Species Profiles for Pacific Island Agroforestry. Permanent Agriculture Resources, Hōlualoa, Hawai‘i. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 20. 10. 2013. Приступљено 22. 12. 2016. 
  10. ^ а б Baudouin, Luc; Lebrun, Patricia (26. 7. 2008). „Coconut (Cocos nucifera L.) DNA studies support the hypothesis of an ancient Austronesian migration from Southeast Asia to America”. Genetic Resources and Crop Evolution. 56 (2): 257—262. S2CID 19529408. doi:10.1007/s10722-008-9362-6. 
  11. ^ а б в г Gunn, Bee F.; Baudouin, Luc; Olsen, Kenneth M.; Ingvarsson, Pär K. (22. 6. 2011). „Independent Origins of Cultivated Coconut (Cocos nucifera L.) in the Old World Tropics”. PLOS ONE. 6 (6): e21143. Bibcode:2011PLoSO...621143G. PMC 3120816 . PMID 21731660. doi:10.1371/journal.pone.0021143 . 
  12. ^ Crowther, Alison; Lucas, Leilani; Helm, Richard; Horton, Mark; Shipton, Ceri; Wright, Henry T.; Walshaw, Sarah; Pawlowicz, Matthew; Radimilahy, Chantal; Douka, Katerina; Picornell-Gelabert, Llorenç; Fuller, Dorian Q.; Boivin, Nicole L. (14. 6. 2016). „Ancient crops provide first archaeological signature of the westward Austronesian expansion”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 113 (24): 6635—6640. PMC 4914162 . PMID 27247383. doi:10.1073/pnas.1522714113 . 
  13. ^ а б Brouwers, Lucas (1. 8. 2011). „Coconuts: not indigenous, but quite at home nevertheless”. Scientific American. Приступљено 10. 1. 2019. 
  14. ^ Ahuja, SC; Ahuja, Siddharta; Ahuja, Uma (2014). „Coconut – History, Uses, and Folklore” (PDF). Asian Agri-History. 18 (3): 223. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 8. 2017. Приступљено 3. 1. 2017. 
  15. ^ Elevitch, Craig R., ур. (2006). Traditional trees of Pacific Islands : their culture, environment, and use. forewords by Isabella Aiona Abbott and Roger R.B. Leakey (1st изд.). Hōlualoa, Hawaii: Permanent Agriculture Resources. ISBN 978-0970254450. 
  16. ^ Lutz, Diana (24. 6. 2011). „Deep history of coconuts decoded”. The Source. Приступљено 10. 1. 2019. 
  17. ^ Rhynchophorus ferrugineus at North American Plant Protection Organization (NAPPO) - приступљено 4. 5. 2016.
  18. ^ Dutta, Ram; Narain Singh Azad Thakur; Tusar Kanti Bag; Ngashepam Anita; Satish Chandra; Shishom Vano Ngachan (2010). „New Record of Red Palm Weevil, Rhynchophorus ferrugineus (Coleoptera: Curculionidae) on Arecanut (Areca catechu) from Meghalaya, India”. Florida Entomologist. Florida Entomological Society: 446—448. Приступљено 5. 5. 2016. 
  19. ^ FERRY, M. (2002). S. GÓMEZ. „The Red Palm Weevil in the Mediterranean Area”. Palms. 4. International Palm Society. 46. Архивирано из оригинала на датум 27. 02. 2009. Приступљено 5. 5. 2016. 
  20. ^ Faleiro, J.R. (2006). „A review of the issues and management of the red palm weevil Rhynchophorus ferrugineus (Coleoptera: Rhynchophoridae) in coconut and date palm during the last one hundred years”. International Journal of Tropical Insect Science. 26 (3): 135—154. Приступљено 5. 5. 2016. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди