Тувалу
Тувалу (енгл. Tuvalu), познат и по бившем имену Острва Елис, је острвска држава у појасу Полинезије, у Океанији.[2] Са површином од 26 км², Тувалу је четврта најмања држава на свету, а мање становника од ње има само Ватикан.
Тувалу Tuvalu (енглески) | |
---|---|
Химна: Свемогући Тувалу (тув. Tuvalu mo te Atua) (енгл. Tuvalu for the Almighty) Боже, чувај краља!1 (енгл. God, Save the King!) | |
Главни град | Фунафути |
Службени језик | |
Владавина | |
Облик државе | Унитарна непартијска парламентарна уставна монархија |
— Краљ | Чарлс III |
— Генерални гувернер | Јакоба Италели |
— Премијер | Енеле Сопоага |
Историја | |
Независност | Од Уједињеног Краљевства 1. октобра 1978. |
Географија | |
Површина | |
— укупно | 26 km2 (192) |
— вода (%) | занемарљиво |
Становништво | |
— 2017.[1] | 11.192 (229) |
— густина | 430,46 ст./km2 |
Привреда | |
Валута | Тувалуански долар, Аустралијски долар (AUD) |
Остале информације | |
Временска зона | UTC +12 |
Интернет домен | .tv |
Позивни број | +688 |
1 Званична химна Боже, чувај краља! (енгл. God, Save the King), се користи само приликом монархијских прилика. |
Тувалу се одвојио референдумом 1975. године од Гилбертових Острва, и стекао независност од Уједињеног Краљевства. Превод имена државе би значио Осам који се држе заједно. Осам острва, од севера према југу: Нанумеа, Ниутао, Нанумага, Нуи, Ваитупу, Нукуфетау, Фунафути и Нукулаелау. Од педесетих година двадесетог века, насељено је и девето острво, Ниулакита, услед чега застава Тувалуа има девет звезда.
Географија
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Положај
уредиТувалу нема копнених граница, али се морем граничи са државама Кирибати, Самоа и Фиџи. Површина државе износи 26 km².
Геологија и рељеф
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Воде
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Клима
уредиКлима је топла, тропска, са мало временских промена у току године; просечна температура је око 30 °C; велика количина падавина са просеком око 350 cm/m² и честе појаве урагана. Снажни циклони су погодили острва 1894, 1972. и 1990. Највише падавина има у новембру и фебруару.
Флора и фауна
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Историја
уредиОстрва Елис открили су Британци 1765. Од 1890. су британски протекторат. Заједно са Гилбертовим острвима су колонија од 1915. Из колоније се издвајају 1975. под именом Тувалу, а независност проглашавају 1978.
Становништво
уредиСтановници Тувалуа су Полинежани који чине 94% становништва, док на острвима Нуи живе Микронежани. Већина становника су припадници Хришћанске цркве Тувалуа (Ekalesia Kelisiano o Tuvalu). Живот, посебно на удаљеним острвима, концентрисан је на поштовање религије.
Језици који се користе су тувалуански (полинезијски дијалекат), и-кирибати и енглески језик.
Привреда
уредиВоћарство и рибарство су главни економски ресурси на острвима. Око 1.000 туриста годишње посети Тувалу. Државни приходи највише долазе од филателије и давања у закуп интернет домена .tv. 1.000 радника ради на суседном острву Науру. БДП по становнику износи око 1.100$.
Тувалу у свету
уредиТувалу је чланица неколико светских организација: AsDB, Комонвелт нација, Уједињене нације, ESCAP, Intelsat, ITU, Sparteca, УНЕСКО, СТО, и друге.
Међународни односи
уредиТувалу одржава блиске односе са Фиџијем и Аустралијом. Такође одржава дипломатске односе са Републиком Кином (Тајван), која је и једина држава која има сталну амбасаду на острву Тувалу и један је од највећих донатора финансијске помоћи. Ниједна друга амбасада не постоји на острвима. Амбасадор САД на острву Фиџи је акредитован за дипломатске односе и са Тувалуом.
Године 2000. Тувалу је постао пуноправни члан Уједињених нација и има своју мисију у Њујорку, САД. Један од главних приоритета Тувалуа је глобално загревање и могућ раст нивоа мора. Тувалу је један од главних покретача Кјото протокола и тражи његово пуно примењивање. Такође је пуноправни члан Азијске банке за развој.
Тувалу одржава добре односе са микродржавом Науру у којој је око триста држављана Тувалуа на привременом раду.
Административна подела
уредиМалобројно становништво Тувалуа је раштркано на 9 острва, од којих су 5 атоли. Најмање острво Ниулакита је било ненасељено све до 1949. године када су се доселили људи са суседног острва Ниутао.
Локалне области које се састоје од више од једног острва:
- Фунафути
- Нанумеа
- Нуи
- Нукуфетау
- Никулеле
- Ваитупу
Локалне области које се састоје од само једног острва:
- Нанумага
- Ниулакита
- Ниутао
Атол/Острво | Главно насеље |
Земљишна површина (km²) |
Укупна површина (km²) |
Популација. (c. 2002) |
Број острва и острваца |
Број насеља | ||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Атоли | ||||||||||||||||||||||||
Фунафути | Вајаку | 2,40 | 277 | 4 492 | 30 | 9 | ||||||||||||||||||
Нанумеа | Лолуа | 3,87 | 22 | 664 | 6 | 5 | ||||||||||||||||||
Нуји | Танраке | 2,83 | 17 | 548 | 21 | 4 | ||||||||||||||||||
Нукуфетау | Сававе | 2,99 | 145 | 586 | 33 | 2 | ||||||||||||||||||
Нукулеле | Фангауа | 1,82 | 43 | 393 | 15 | 2 | ||||||||||||||||||
Вајтапу | Асау | 5,60 | 10 | 1 591 | 9 | 7 | ||||||||||||||||||
Острва | ||||||||||||||||||||||||
Нануманга | Тонга | 3,00 | 3,00 | 589 | 51) | 2 | ||||||||||||||||||
Ниулакита | Ниулакита | 0,40 | 0,40 | 35 | 1 | 1 | ||||||||||||||||||
Ниутао | Кулија | 2,53 | 2,53 | 663 | 41) | 2 | ||||||||||||||||||
Тувалу | Ваиаку | 25,44 | 520 | 9 561 | 124 | 34 | ||||||||||||||||||
1) Главно острво плус споредна острвца и атоли у лагуни |
Референце
уреди- ^ Национална агенција за статистику [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2014)
- ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 11. 04. 2014.
Литература
уреди- Rawlings-Way, Charles; Atkinson, Brett; Carillet, Jean-Bernard; Harding, Paul (2016). Lonely Planet Guide: South Pacific & Micronesia. Lonely Planet. ISBN 978-1786572189., by various.
- Chalkley, John (1999). Vaitupu: Two Years on a Remote Polynesian Atoll. Matuku. ISBN 9780953487608.
- Ells, Philip (2006). Where the Hell is Tuvalu?. Virgin Books. ISBN 978-0753511305.
- Биодиверзитет
- Watling, Dick (2004). A Guide to the Birds of Fiji & Western Polynesia: Including American Samoa, Niue, Samoa, Tokelau, Tonga, Tuvalu, and Wallis-Futuna. Environmental Consultants. ISBN 9789829030047., Environmental Consultants (Fiji) Ltd; 2nd edition.
- Thaman, R.R. (мај 1992). „Batiri Kei Baravi: The Ethnobotany of Pacific Island Coastal Plants” (PDF). Atoll Research Bulletin, No. 361, National Museum Of Natural History, Smithsonian Institution. Приступљено 8. 2. 2014.
- Randy Thaman, Feagaiga Penivao, Faoliu Teakau, Semese Alefaio, Lamese Saamu, Moe Saitala, Mataio Tekinene, Mile Fonua (2017). „Report on the 2016 Funafuti Community-Based Ridge-To-Reef (R2R)” (PDF). Rapid Biodiversity Assessment of the Conservation Status of Biodiversity and Ecosystem Services (BES) In Tuvalu. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 25. 5. 2019.
- Култура, обичаји и традиције
- Barkås, Sandra Iren, Alofa – Expressions of Love: Change and Continuity in Tuvalu (2013)
- Brady, Ivan (1972). „Kinship Reciprocity in the Ellice Islands”. Journal of the Polynesian Society 81. 3: 290—316.
- Brady, Ivan (1974). „Land Tenure in the Ellice Islands”. Ур.: Henry P. Lundsaarde. Land Tenure in Oceania. Honolulu: University Press of Hawaii. ISBN 9780824803216.
- Chambers, Keith Stanley; Chambers, Anne Fauvre (2001). Unity of Heart: Culture and Change in a Polynesian Atoll Society. Waveland Press. ISBN 978-1577661665.
- Corlew, Laura Kati (мај 2012). The Cultural Impacts of Climate Change (PDF) (PhD). University of Hawaii. Приступљено 15. 9. 2016.
- Kennedy, Donald Gilbert (1931). Field Notes on the Culture of Vaitupu, Ellice Islands.: Thomas Avery & Sons, New Plymouth, N.Z.
- Kennedy, Donald Gilbert (децембар 1953). „Land tenure in the Ellice Islands”. Journal of the Polynesian Society. 64 (4). .348–358.
- Koch, Gerd (January 1981). Die Materielle Kulture der Ellice-Inseln [The material culture of Tuvalu]. Institute of Pacific Studies. ASIN B0000EE805. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|year= / |date= mismatch
(помоћ), Berlin: Museum fur Volkerkunde; The English translation by Guy Slatter, was published as The Material Culture of Tuvalu, University of the South Pacific in Suva (1981) .
- Историја
- Hedley, Charles (1896). „General Account of the Atoll of Funafuti” (PDF). Australian Museum Memoir. 3 (2): 1—72. doi:10.3853/j.0067-1967.3.1896.487. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2013. г. Приступљено 21. 03. 2020.
- Tuvalu: A History (1983) Isala, Tito and Larcy, Hugh (eds.), Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific and Government of Tuvalu.
- Bedford, R., Macdonald, B., & Munro, D., (1980) Population Estimates for Kiribati and Tuvalu, 1850–1900: Review and Speculation, Journal of the Polynesian Society, 89, 199–246.
- Bollard, AE (1981). „The financial adventures of J. C. Godeffroy and Son in the Pacific”. Journal of Pacific History. 16: 3—19. doi:10.1080/00223348108572410..
- Firth, S (1973). „German Firms in the Western Pacific Islands, 1857–1914”. Journal of Pacific History. 8: 10—28. doi:10.1080/00223347308572220..
- Geddes, W. H., Chambers, A., Sewell, B., Lawrence, R., & Watters, R. (1982) Islands on the Line, team report. Atoll economy: Social change in Kiribati and Tuvalu, No. 1, Canberra: Australian National University, Development Studies Centre.
- Goodall, N (1954). A history of the London Missionary Society 1895–1945. London: Oxford University Press.
- Macdonald, Barrie (1971). „Local Government in the Gilbert and Ellice Islands 1892–1969 – part 1”. Journal of Administration Overseas. 10: 280—293.
- Macdonald, Barrie (1972). „Local Government in the Gilbert and Ellice Islands 1892–1969 – part 2”. Journal of Administration Overseas. 11: 11—27.
- Macdonald, Barrie (2001). Cinderellas of the Empire: Towards a History of Kiribati and Tuvalu. Editorips@usp.ac.fj. ISBN 982-02-0335-X., Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific, Suva, Fiji. (Australian National University Press, first published 1982).
- Munro, D, Firth, S (1986). „Towards Colonial Protectorates: The Case of the Gilbert and Ellice Islands”. Australian Journal of Politics and History. 32: 63—71. doi:10.1111/j.1467-8497.1986.tb00341.x. .
- Maude, H. E., (1949) The Co-operative Movement in the Gilbert and Ellice Islands (Technical Paper No. 1), South Pacific Commission, Sydney.
- Iosefa, Suamalie N. T.; Munro, Doug; Besnier, Niko (1991). Te tala o Niuoku: The German plantation on Nukulaelae Atoll, 1865-1890. Institute of Pacific Studies. ISBN 9820200733.
- Pulekai A. Sogivalu (1992). A Brief History of Niutao. Institute of Pacific Studies. ISBN 982020058X.
- Језик
- „Vaiaso ote Gana, Tuvalu Language Week Education Resource 2016 (New Zealand Ministry for Pacific Peoples)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 07. 03. 2020. г.
- Besnier, Niko (24. 8. 1995). Literacy, Emotion and Authority: Reading and Writing on a Polynesian Atoll. Cambridge University Press. ISBN 978-0521485395.
- Besnier, Niko (2000). Tuvaluan: A Polynesian Language of the Central Pacific. (Descriptive Grammars). Psychology Press. ISBN 978-0415024563.
- Jackson, Geoffrey W.; Jackson, Jenny (1999). An Introduction to Tuvaluan. Editorips@usp.ac.fj. ISBN 978-9829027023.
- Jackson, Geoff W., (1994) Te Tikisionale O Te Gana Tuvalu, A Tuvaluan-English Dictionary, Suva, Fiji, Oceania Printers. Te tikisionale o te ʻgana Tuvalu =: A Tuvaluan-English dictionary. Oceania Printers. јануар 1994. ASIN B0006F7FNY.
- Kennedy, Donald Gilbert (1946). Te ngangana a te Tuvalu – Handbook on the language of the Ellice Islands. Websdale, Shoosmith, Sydney N.S.W.
- Музика и плес
- Christensen, Dieter (1964). „Old Musical Styles in the Ellice Islands”. Western Polynesia, Ethnomusicology, 8. 1: 34—40. JSTOR 849770. doi:10.2307/849770..
- Christensen, Dieter, Gerd Koch (1964). Die Musik der Ellice-Inseln. Berlin: Museum fur Volkerkunde.
- Koch, Gerd (2000). Songs of Tuvalu. Превод: Guy Slatter. Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific. ISBN 978-9820203143. Пронађени су сувишни параметри:
|author=
и|last1=
(помоћ)
Спољашње везе
уреди- Тувалу на сајту ЦИА-е Архивирано на сајту Wayback Machine (22. фебруар 2006)
- „Званична страница острва”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2011. г.
- Страница .tv домена[мртва веза]
- „Te Kakeega III – National Strategy for Sustainable Development-2016-2020” (PDF). Архивирано из оригинала 31. 12. 2019. г.
- „Tuvalu”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2011. г. from UCB Libraries GovPubs
- Тувалу на сајту Curlie (језик: енглески)
- Tuvalu profile from the BBC News
- Тувалу (Викиатлас)