Тувалу (енгл. Tuvalu), познат и по бившем имену Острва Елис, је острвска држава у појасу Полинезије, у Океанији.[2] Са површином од 26 км², Тувалу је четврта најмања држава на свету, а мање становника од ње имају само Ватикан, Монако и Науру.

Тувалу
Tuvalu  (енглески)
Крилатица: Свемогући Тувалу
(тув. Tuvalu mo te Atua)
(енгл. Tuvalu for the Almighty)
Химна: Свемогући Тувалу
(тув. Tuvalu mo te Atua)
(енгл. Tuvalu for the Almighty)
Боже, чувај краљицу!1
(енгл. God, Save the Queen!)
Положај Тувалуа
Главни градФунафути
Службени језик
Владавина
Облик државеУнитарна непартијска парламентарна уставна монархија
 — КраљицаЕлизабета II
 — Генерални гувернерЈакоба Италели
 — ПремијерЕнеле Сопоага
Историја
НезависностОд Уједињеног Краљевства
1. октобра 1978.
Географија
Површина
 — укупно26 km2(192)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2017.[1]11.192(229)
 — густина430,46 ст./km2
Економија
ВалутаТувалуански долар,
Аустралијски долар (AUD)
Остале информације
Временска зонаUTC +12
Интернет домен.tv
Позивни број+688

1 Званична химна Боже, чувај краљицу! (енгл. God, Save the Queen), се користи само приликом монархијских прилика.

Тувалу се одвојио референдумом 1975. године од Гилбертових Острва, и стекаи независност од Уједињеног Краљевства. Превод имена државе би значио Осам који се држе заједно. Осам острва, од севера према југу: Нанумеа, Ниутао, Нанумага, Нуи, Ваитупу, Нукуфетау, Фунафути и Нукулаелау. Од педесетих година двадесетог века, насељено је и девето острво, Ниулакита, услед чега застава Тувалуа има девет звезда.

ГеографијаУреди

ПоложајУреди

Државе са којима се Тувалу граничи су. Површина државе износи 26 km².

Геологија и рељефУреди

ВодеУреди

КлимаУреди

Клима је топла, тропска, са мало временских промена у току године; просечна температура је око 30 °C; велика количина падавина са просеком око 350 cm/m² и честе појаве урагана. Снажни циклони су погодили острва 1894, 1972. и 1990. Највише падавина има у новембру и фебруару.

Флора и фаунаУреди

ИсторијаУреди

Острва Елис открили су Британци 1765. Од 1890. су британски протекторат. Заједно са Гилбертовим острвима су колонија од 1915. Из колоније се издвајају 1975. под именом Тувалу, а независност проглашавају 1978.

СтановништвоУреди

Становници Тувалуа су Полинежани који чине 94% становништва, док на острвима Нуи живе Микронежани. Већина становника су припадници Хришћанске цркве Тувалуа (Ekalesia Kelisiano o Tuvalu). Живот, посебно на удаљеним острвима, концентрисан је на поштовање религије.

Језици који се користе су тувалуански (полинезијски дијалекат), и-кирибати и енглески језик.

ПривредаУреди

Воћарство и рибарство су главни економски ресурси на острвима. Око 1.000 туриста годишње посети Тувалу. Државни приходи највише долазе од филателије и давања у закуп интернет домена .tv. 1.000 радника ради на суседном острву Науру. БДП по становнику износи око 1.100$.

Тувалу у светуУреди

Тувалу је чланица неколико светских организација: AsDB, Комонвелт, Уједињене нације, ESCAP, Intelsat, ITU, Sparteca, УНЕСКО, СТО, и друге.


Међународни односиУреди

Тувалу одржава блиске односе са Фиџијем и Аустралијом. Такође одржава дипломатске односе са Републиком Кином (Тајван), која је и једина држава која има сталну амбасаду на острву Тувалу и један је од највећих донатора финансијске помоћи. Ниједна друга амбасада не постоји на острвима. Амбасадор САД на острву Фиџи је акредитован за дипломатске односе и са Тувалуом.

Године 2000. Тувалу је постао пуноправни члан Уједињених нација и има своју мисију у Њујорку, САД. Један од главних приоритета Тувалуа је глобално загревање и могућ раст нивоа мора. Тувалу је један од главних покретача Кјото протокола и тражи његово пуно примењивање. Такође је пуноправни члан Азијске банке за развој.

Тувалу одржава добре односе са микродржавом Науру у којој је око триста држављана Тувалуа на привременом раду.

Административна поделаУреди

Малобројно становништво Тувалуа је раштркано на 9 острва, од којих су 5 атоли. Најмање острво Ниулакита је било ненасељено све до 1949. године када су се доселили људи са суседног острва Ниутао.

Локалне области које се састоје од више од једног острва:

  1. Фунафути
  2. Нанумеа
  3. Нуи
  4. Нукуфетау
  5. Никулеле
  6. Ваитупу

Локалне области које се састоје од само једног острва:

  1. Нанумага
  2. Ниулакита
  3. Ниутао
 
Атол/Острво Главно
насеље
Земљишна
површина
(km²)
Укупна
површина
(km²)
Популација.
(c. 2002)
Број острва
и острваца
Број
насеља
Атоли
Фунафути Вајаку 2,40 277 4 492 30 9
Нанумеа Лолуа 3,87 22 664 6 5
Нуји Танраке 2,83 17 548 21 4
Нукуфетау Сававе 2,99 145 586 33 2
Нукулеле Фангауа 1,82 43 393 15 2
Вајтапу Асау 5,60 10 1 591 9 7
Острва
Нануманга Тонга 3,00 3,00 589 51) 2
Ниулакита Ниулакита 0,40 0,40 35 1 1
Ниутао Кулија 2,53 2,53 663 41) 2
Тувалу Ваиаку 25,44 520 9 561 124 34  
1) Главно острво плус споредна острвца и атоли у лагуни

РеференцеУреди

  1. ^ Национална агенција за статистику [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2014)
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

ЛитератураУреди

Биодиверзитет
Култура, обичаји и традиције
  • Barkås, Sandra Iren, Alofa – Expressions of Love: Change and Continuity in Tuvalu (2013)
  • Brady, Ivan, (1972) Kinship Reciprocity in the Ellice Islands, Journal of the Polynesian Society 81:3, 290–316
  • Brady, Ivan, (1974) Land Tenure in the Ellice Islands, in Henry P. Lundsaarde (ed). Land Tenure in Oceania, Honolulu, University Press of Hawaii. ISBN 0824803213 ISBN 9780824803216
  • Chambers, Keith & Anne Chambers, (January 2001) Unity of Heart: Culture and Change in a Polynesian Atoll Society, Waveland Pr Inc. ISBN 1577661664 ISBN 978-1577661665
  • Corlew, Laura Kati (мај 2012). The Cultural Impacts of Climate Change (PDF) (PhD). University of Hawaii. Приступљено 15. 9. 2016. 
  • Kennedy, Donald Gilbert, Field Notes on the Culture of Vaitupu, Ellice Islands (1931): Thomas Avery & Sons, New Plymouth, N.Z.
  • Kennedy, Donald Gilbert, Land tenure in the Ellice Islands, Journal of the Polynesian Society., Vol. 64, no. 4 (Dec. 1953):348–358.
  • Koch, Gerd, (1961) Die Materielle Kulture der Ellice-Inseln, Berlin: Museum fur Volkerkunde; The English translation by Guy Slatter, was published as The Material Culture of Tuvalu, University of the South Pacific in Suva (1981) ASIN B0000EE805.
Историја
  • Hedley, Charles (1896). „General Account of the Atoll of Funafuti” (PDF). Australian Museum Memoir. 3 (2): 1—72. doi:10.3853/j.0067-1967.3.1896.487. 
  • Tuvalu: A History (1983) Isala, Tito and Larcy, Hugh (eds.), Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific and Government of Tuvalu.
  • Bedford, R., Macdonald, B., & Munro, D., (1980) Population Estimates for Kiribati and Tuvalu, 1850–1900: Review and Speculation, Journal of the Polynesian Society, 89, 199–246.
  • Bollard, AE., (1981) The financial adventures of J. C. Godeffroy and Son in the Pacific, Journal of Pacific History, 16: 3–19.
  • Firth, S., (1973) German Firms in the Western Pacific Islands, 1857–1914, Journal of Pacific History, 8: 10–28.
  • Geddes, W. H., Chambers, A., Sewell, B., Lawrence, R., & Watters, R. (1982) Islands on the Line, team report. Atoll economy: Social change in Kiribati and Tuvalu, No. 1, Canberra: Australian National University, Development Studies Centre.
  • Goodall, N. (1954) A history of the London Missionary Society 1895–1945, London: Oxford University Press.
  • Macdonald, Barrie, (1971) Local Government in the Gilbert and Ellice Islands 1892–1969 – part 1, Journal of Administration Overseas, 10, 280–293.
  • Macdonald, Barrie, (1972) Local Government in the Gilbert and Ellice Islands 1892–1969 – part 2, Journal of Administration Overseas, 11, 11–27.
  • Macdonald, Barrie, (2001) Cinderellas of the Empire: Towards a History of Kiribati and Tuvalu, Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific, Suva, Fiji. ISBN 982-02-0335-X (Australian National University Press, first published 1982).
  • Munro, D, Firth, S., (1986) Towards Colonial Protectorates: The Case of the Gilbert and Ellice Islands, Australian Journal of Politics and History, 32: 63–71.
  • Maude, H. E., (1949) The Co-operative Movement in the Gilbert and Ellice Islands (Technical Paper No. 1), South Pacific Commission, Sydney.
  • Suamalie N.T. Iosefa, Doug Munro, Niko Besnier, (1991) Tala O Niuoku, Te: The German Plantation on Nukulaelae Atoll 1865–1890, Published by the Institute of Pacific Studies. ISBN 9820200733.
  • Pulekai A. Sogivalu, (1992) A Brief History of Niutao, Published by the Institute of Pacific Studies. ISBN 982020058X.
Језик
Музика и плес
  • Christensen, Dieter, (1964) Old Musical Styles in the Ellice Islands, Western Polynesia, Ethnomusicology, 8:1, 34–40.
  • Christensen, Dieter and Gerd Koch, (1964) Die Musik der Ellice-Inseln, Berlin: Museum fur Volkerkunde.
  • Koch, Gerd, (2000) Songs of Tuvalu (translated by Guy Slatter), Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific. ISBN 9820203147 ISBN 978-9820203143

Спољашње везеУреди