Корисник:Domatrios/Праисторијска Винча

Мало је научних дисциплина које подједнаком снагом привлаче и освајају пажњу и малог броја стручњака и огромног броја нестручњака, као што је то археологија. А у археологији нема много таквих места којима је посвећено толико простора, научног интересовања и широких научних дискусија као што је то случај са праисторијском Винчом. Оно што је Троја за Малу Азију, Крит и Микена за Егеју, Ел Обеид и Тел ел а Марна за древни Исток, то је праисторијска Винча за Балкан, Подунавље, па и за целу Средњу Европу.

Праисторијско насеље у Винчи, на десној обали Дунава, 14 километара низводно од Београда, откривено је пре више од шест деценија. Проучавање археолошких докумената до којих се дошло дугогодишњим и напорним ископавањима показало је да најстарија Винчина култура припада раном периоду неолитског доба. А то је време од кога нас дели преко шездесет столећа. То је доба када је велики део људског рода становао по земуницама и трошним колибама од плетеног прућа. У то време ни најстарије цивилизације Месопотамије, Индије и Египта нису још биле откриле тајну писаних знакова нити су знале како се топе руде, па према томе нису знале ни за метал. Цело човечанство живело је у тишини и миру каменог доба, које римски песник Овидије назива »златним веком људског рода«. Изгледа да је тада, заиста мир владао земљом: људи су били малобројни, насеља ретка, и најчешће отворена и ничим незаштићена. Још није било ни копаља, ни оштрих мачева ни тешких бојних секира. Све што је човек правио од камена била су углавном примитивна оруђа за обраду земље, за лов и риболов.

У такво време мања група људи непознатог имена и порекла дошла је из непознатог нам правца на обале Дунава и ту, на домак ушћа Болечице ископала у лесном земљишту десетак земуница, у којима су живели, рађали се, радовали се животу, боловали и умирали.

Природно је да су становници овога најпре малог, а затим све већег и богатијег насеља морали од нечег да живе. Треба само стати на обалу Дунава и погледати на реку, широку и богату рибом, да би смо се сетили да је риболов био значајна, привредна грана неолитских становника Винче. То потврђују многобројне удице и харпуни, прављени од кости и јелењег рога. У Винчи су откривене и извесне количине угљенисаног жита, пшенице и јечма као и неколико силоса — амбара, укопаних у земљу, добро исушених и испечених зидова у којима се чувало жито. Многобројне кости домаћих животиња, нарочито овце и свиње, доказ су да су се житељи овог насеља бавили и сточарством. Према томе, привредна основа неолитске Винче била је довољно и широка и богата да обезбеди удобан и спокојан живот њеним становницима и дуг век самом насељу. Да је живот праисторијског насеља у Винчи трајао не само десетине, него вероватно и стотине година, показује дебљина културних слојева овог великог археолошког локалитета. Од почетка оснивања насеља па до његовог краја у Винчи су се формирали културни слојеви старије и млађе фазе њене културе, дебели преко десет метара. Поред богатства и научног значаја своје културе, Винчино неолитско насеље и по моћности културног слоја заузима прво место међу археолошким локалитетима у Европи.

Свакако је занимљиво да се објасни и како је пронађена праисторијска Винча, ко је вршио прва научна истраживања у њој и докле се управо дошло у проучавању Винчине културе.

Најстарије трагове те културе, заправо остатке њеног првог рибарског насеља, открили су почетком XX века дунавски рибари. У обали изнад самог тока воде, они су нашли цео низ ваза — посуђа од печене иловаче, неколико примитивних скулптура од теракоте, фигурина људских и животињских ликова и друге предмете. Све то рибари су донели у Народни музеј и предали његовом тадашњем управнику и професору арехологије на Београдском Универзитету др. Милоју Васићу, првом српском археологу који је стекао највише стручне и научне квалификације у нашој археолошкој науци. Милоје Васић је отпочео прва ископавања у Винчи 1908. године, на месту где су се налазили остаци средњовековног манастира из 14. века, Ваведења. Манастир је био подигнут управо овде изнад самог праисторијског насеља. То је чест случај, тако да су археолози и етнографи запазили да стари називи: црквине, црквиште, манастирине, који се задржао за нека пуста места на којима нема, у ствари, никаквих видљивих остатака неких грађевина — означавају и наговештавају археолошке локалитете.

Већ прва ископавања у Винчи показала су да је откривено пространо и богато насеље из млађег каменог доба — неолитика. Тако га је Др. Милоје Васић и приказао и објаснио у раду у коме је објавио резултате својих истраживања. Такво његово тумачење Винчине културе било је прихваћено у науци без икаквог противљења. Међутим, кад је после дугих ратова, кроз које је прошла Србија од 1912. до 1918. године, наставио своја истраживања на овоме простору, негде од 1929. до 1933. године, професор Милоје Васић је променио из основа своје тумачење Винче. Импресиониран богатством и разноврсношћу откривеног матењала и изванредног, у нашој праисторији до тада непознатог таквог и толиког културног инвентара: а то су хиљаде ваза, статуета, разно оруђе и накит — професор Васић је до шао до уверења да је Винчина култура знатно млађа од неолитског доба. Једно кратко време сматрао је да је ова култура временски паралелна са богатом критско-микенском културом. Даља проучавања довела су га до грчке културе и до времена кад су Грци из Јоније почели да оснивају своје трговачке колоније на обалама Црног мора. То је доба 8. и 7. века пне.

Шта је навело таквог зналца и одличног стручњака какав је био професор Васић да напусти своје раније и првобитно, у суштини правилно објашњење и одређивање века Винчине културе? Ископавања у Винчи су вођена по строгом и савременом научном методу. У том погледу Винча је постала синоним и симбол савесног научног истраживања. Али је теорија о Винчи као јонској колонији изазвала отпор и праисторичара и класичних археолога. У свом истраживачком заносу професор Васић је сматрао да праисторичари не познају класику, а класични археолози да не познају праисторију, тако да ни једни ни други не могу правилно схватити његово тумачење Винче.

У чему је заправо то тумачење, које би, да је прихваћено представљало праву револуцију у археологији и историји? Винчу су, према тој теорији, основали у 7. веку ст.е. грчки рудари, као колонију чије је име остало непознато. Ови рудари су трагали за ретком рудом цинабаритом, од које се добија скупоцена цинобер боја. Ова руда је заиста експлоатисана у доба постојања Винчиног насеља, у руднику Шупља стена, с јужне стране Авале. У том руднику откривен је материјал, који одговара Винчином културном инвентару. А у Винчи је, опет, откривен цинабарит који несумњиво потиче из Шупље стене. Још један моменат је утицао на стварање оригиналне Васићеве теорије. Воденим путем Дунавом, или Истром, како су га звали стари Грци, заиста се могло стићи не само са Црног него и Егејског мора до Винче. По предању је познато да су Аргонаути Истром пловили све до места где се ова река рачва у два крака, па једним тече у Црно, а другим у Јадранско море. То је можда ушће Саве, коју су стари географи сматрали тим западним Истровим краком. Па ако су Аргонаути могли да пређу цео тај пут, ако је Јасон са Медејом и златним руном из Колхиде могао да стигне до Јадранског мора, онда, по тумачењу покојног професора Милоја Васића, сасвим је вероватно да су и јонски рудари тим истим Истром могли доћи до Шупље стене, до њеног рудног блага, због чије је експлоатације и прераде основано и насеље у данашњој Винчи, као дунавска лука јонских трговаца.

Данас је несумњиво да Винча припада неолитској култури и неолитском добу. А научна дискусија коју је покренуо професор Васић допринела је да се уопште разјасне многа питања и реше многи проблеми који се тичу археологије, а посебно развоја праисторијских култура у нашој земљи. У томе лежи прави и велики значај Винче, њене културе и многобројних научних радова који су о Винчи или поводом Винче написани у нашој и страној научној литератури. И на крају да напоменемо да се археолошки предмети, откривени у Винчи, чувају у Универзитетској археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду. Она је отворена и приступачна не само стручњацима — археолозима и другим културним историчарима него и свима онима који своју пажњу поклањају културној прошлости своје земље. Мањи део предмета из Винче изложен је такође и у збиркама Народног музеја у Београду.