Корисник:Dusan R39-16/песак

Kратки преглед историје рударстваУреди

Рударство у време РимљанаУреди

 
Средњновековни рудар

До 1903.године када је Србија кренула у нови живот, врло се је мало радило на пољу рударства, и ако у њеној историји има много доказа од доласка Римљана са њиховима "procuratores metalloru" и "comes metalliorum prollirico" који су одмах приступили експлоатацији мајдана злата,сребра и гвожђа.

Рударство у време НемањићаУреди

Немањићи у 13.веку обнавлјају рударску индустрију, и она постаје једно од глевних богатства државе, али за кратко време, јер услед нових сукоба са Турцима опет била прекинута рударска делатност.

Рударство у време ТуракаУреди

Многобројне су била колоније Дубровчана и Млечана које су са ових места слале богате товаре на запад. Турци су растерали ове колоније, али рушевине су биле школе за мештане, који су се мало по мало, на примитиван начин почели користити богадство своје земље задржавајући се својим примитивним средствима на површини и не улазећи дубље.

Почетак 19.векаУреди

Имамо најважније историјске доказе о врло активној рударској делатности у Србији. Разновсрност руда, њихова моћност, њихова одлична каквоћа и њихова пространост узбудили су ново интересовање. У Србију долази познати немачки геолог Барун Хердер, који се посвећује озбилјнијем испитивању већ искоришћаваник рудних налазишта. Као први почетак у овом новом периоду, оснива се Мајданпек 1847.године. На овим рудницима Србија је уложила велики капитале, па је рудник тако лепо напредовао, да се може рећи да је између 1850 и 1860 године био један од најбоље организованих рудника у источној Eвропи. Већ после првих напора, држава је увидела да она не може у овом руднику да постигне успех какав би имала радом једног приватног предузећа, пак је препустила екплоатацију Mајдампејка једној страној групи која се није дуго задржала. 1902 године овај објекат од 16 хиљада хектара уступпљен је једном анонимном белгијском друштву, које је приступило послу са много активности. Одмах су на руднику подигнуте пећи Water Jacket, помоћу којих су пржене гомиле бакарне руде, а у водењачама топљене, да би се добивао бакарни камен. Сам ваздушном железницом на ужету везан је рудник у дужини од 17 километара са Доњем Милановцу на Дунаву, како би се лакше превозио пирит, који саджи у себи малену количину бакра.

Рударство за време Другог светског рата(1941-1945)Уреди

Одмах после капитулације Краљевине Југославије Немачка војна команда је привреду Србије ставила под своју управу, формирајући одговарајуће комесеријате и радне војне одреде, настојећи да што пре обнови и покрене производњу, посебно по рудницима који су производили сировине које су Немачкој ратној привреди биле неопходне. Немачка привреда била је посебно заинтересована за производе Српских рудника, и то за: бакар, олово, антимон, хром... Зато је одмах после капитулације 1941. Немачка војна управа организовала службу за послове привреде у Србији, на чијем челу се налазио ганерални повереник за привреду Србије, Франц Нојхаузен. У оквиру ове службе опрганизовано је посебно одаљење под именом ’’КОмесеријан за руде и минерале’’ , чији је основни задатак да организује откуп руде и метала по српским рудницима који су били у јурисдикацији немачке Војне управе. Многи рудници су између ратова били у страном власништву, од којих су се посебно истицале француске, енглеске и белгијске компаније. Међутим, у току ратних година устанци у Србији су настојали да ометају производњу по рудницима, користећи се саботажама и диверзијама, што је значајно ометало рад на експлоатацији, па многи рудници за време рата нису били у могућности да постигну ни предратну производњу. Немци су приликом повлачења онеспособили руднике, тако да је број рудника који су одлобођење дочекали у релативно добром стању био веома мали.

Обнова рударске индустрије после Другог светског ратаУреди

После завршетка Другог светског рата, на територији некадашње Краљевине Југославије дошло је до значајних политичких промена које су потпуно измениле друштвене и привредне односе у држави. Уставна одредба која је у Краљевини Југославији гарантовала права на приватну својину, укинута је доношењем уставом новонастале државе ФНРЈ, а законом о одузимању приватне својине регулисан је је поступак превођења приватне у државну својину. Под удар ове установе пали су и рудници и акције у приватном власништву домаћих и иностраних компанија и појединаца. Ово друствено опредељење нове послератне Југославије административно је спроведено тек када је уставотворна скупштина 31.јануара 1946. године донела нови Устав-који је регулисао друштвено, политичко и економско уређење нове југославије, и на тај начин створио услове да Савезна народна скупштина донесе Закон о национализацији, земљишта, фабрика, рудника, трговина занатских радњи у приватном пседу акционарских друштва и појединаца. Овај закон је прво регулисао питање укидање приватног влсништва над предузећима и средствима за рад на целој териротији државне заједнице и прописао преоцедуру њиоховог превођења у државну својину. Према прописаној процедури, власници акција предузећа и приватне имовине били су позвани од стране надлежног органа ’да у записник дају изјаву о предаји своје имовине и акција ради уписа у регистар као својину државе, односно народних република

Спољашње везеУреди

ЛитератураУреди

Јаша Гргашевић: Рударство у Србији Петар Јовановић: Рударство на тлу Србије

РеференцеУреди

[1]

  1. ^ Grgasevic, Jasa (1923). Rudarstvo u Srbiji. Zagreb: Jugoslovenski lloyd. стр. 223.