Корисник:Golija/Поетеса српског романтизма

Милица Мићић Димовска у свом роману о Милици Стојадиновић "Последњи заноси МСС” отвара једно крупно питање универзалних токова (сваке) женске судбине, и одговара на питање - шта се дешава са побуњеном женом, која свој пут бира попут мушкарца, али њена средина то немилосрдно одбија и не прашта одступање од устаљеног шаблона и шта се дешава када жена погази све конвенције и до краја, предано, па и тврдоглаво, одлучи да служи сопственим (и националним) идеалима, а не следи своје (женско) послање на земљи. Остајући без ичега (чак и без омиљеног завичаја, куће) она налази недостојну смрт у тоталном људском паду на егзистенцијално дно, у Београду, 1878. године.

Када ју је, посрнулу од беде и алкохола, сусрео на улици, Јован Скерлић јој, по сопственом писменом признању у Историји српске књижевности, није пришао, правдајући се читаоцу како је у први мах помислио да се ради о непознатој просјакињи. Био је то епилог једне дугогодишње књижевне каријере: упркос песничкој слави коју је неко време уживала и пријатељствима са неким од најзначајнијих људи свога времена, Милица Стојадиновић Српкиња је већ у време када су је благонаклоно звали "врдничка вила" била компромитована својим литерарним радом док је њен књижевни углед изазивао у грађанском јавном мњењу сумњу и подозрење.

Званична историографија српске књижевости није се показала блажа у својим осудама, критикујући њене представе о самој себи: уместо песничке репутације којој се надала и за којом је жудела, поетеса српског романтизма запамћна је по својој дневничкој прози и занимљивој преписци.

После строгих оцена Јована Скерлића, њена рехабилитација долази 1965. са појавом антологија Младена Лесковца и Миодрага Павловића, као и новим издавањем дневника „У Фрушкој гори“, 1985. (приређивач Радмила Гикић Петровић) и издавањем њених изабраних стихова под насловом „Песме“ 1995. Била је то прва њена књига песама објављена у 20. веку, прилагођена Вуковој ортографији. Њена антологијска песма је била „Кад се небо мути“.

У новијем делу Новог Сада, на Лиману, постоји улица са њеним именом. Постоји и монодрама „Милица Стојадиновић Српкиња“, чији је аутор Звонимир Костић, редитељ Божидар Ђуровић, а изводила је глумица Снежана Бећаревић. У Врднику данас постоји основна школа са њеним именом, а у Буковцу културно уметничко друштво са истим именом. Милица Мићић Димовска је написала роман „Последњи заноси МСС“ (1996), то је њена романсирана биографија са извесном дозом критике и ироније према њеном тада нестандардном животном избору, са тужним крајем.

Литература: