Корисник:Katjo24/песак

Последњи полет старог српског рударства

Први општи регулативни захвати у области рударства били су законски прописи султана Сулејмана II. И рударско и саско законодавство састојали су се од писменог фиксирања старих правних обичаја и од превода старијих законских текстова.

У правним споменицима насталим у оквиру законодавне делатности треће и четврте деценије XVI века манифестују се: техника, облици организације, начин решавања спорова и аутомност рударских насеља у решавању њихових особених проблема.

Рударске области европског дела Османског царства, током ратова, биле су далеко од бојишта и тиме су и људи и постројења били заштићени од разарања.

У унутрашњем уређењу Царства усталили су се: територијална организација власти, хијерархија њених средишта, подела надлежности.

Закони у рударству

И у рударству стари закони долазе поново до изражаја.

Први општи регулативни захвати у области рударства били су законски прописи султана Сулејмана П. Као и остала законодавна делатност овога владара, којем су још савременици доделили епитет законодавца, и рударско и саско законодавство састојали су се, значајним делом, од писменог фиксирања старих правних обичаја и од превода старијих законских текстова.

У правним споменицима насталим у оквиру законодавне делатности треће и четврте деценије XVI века манифестује се оно што је наставило да се у рударству континуирано развија и под турском влашћу: техника, облици организације, начин решавања спорова, па чак и аутономност рударских насеља у решавању њихових особених проблема.

Континуитет у развоју рударства омогућен је био не само прилагођавањима вршеним претходних деценија већ и релативно мирним и стабилним приликама у областима у којима су се налазили рудници. Иако је Османско царство било непрекидно у ратовима, нарочито у деценијама наглашене освајачке политике, рударске области европског дела Царства — а језгра им је била у Србији и Босни — биле су далеко од бојишта, тако да су и људи и постројења били заштићени од разарања каквима су били изложени средином XV века.

Унутрашње уређење

У унутрашњем уређењу Царства то је раздобље стабилности и наглашеног континуитета. Одавно су се усталили: територијална организација власти, хијерархија њених средишта, подела надлежности; управни систем је већ почео да показује знаке окоштавања, које ће остати карактеристично за уређење Царства све до модерне епохе. Из бројних канун-нама за поједине санџаке може се закључити да је дошло до афирмисања локалних особености и посебних права. Била је то нека врста закаснелог одговора на енергично униформисање из доба Мехмеда II.И у рударству стари закони долазе поново до изражаја, али упоредо с њима и прописи којима се штите интереси државне благајне и којима се настоје решити актуелне тешкоће. Ако се оставе по страни канун-наме са узгредним одредбама о рударским местима, законски споменици о рударству из времена Сулејмана II састоје се из четири различита текста од којих онај најобимнији има наслов „Стари саски закон и људски обичаји мајдански“, у коме се може препознати компилација ранијег рударског права са дословним преводом прописа из Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића; део његових одредаба је чак поновљен унутар обимне компилације. Али, поред прописа познатих из српских рукописа, налазе се ту и прописи и одредбе непознати из других извора. Као и ранији прописи, и ови су у великој мери техничког карактера и претежно се тичу односа међу јамама, односа међу гварковима и радницима. Овде има више одредаба о решавању спорова и о улози сабора него у „Законику“ из 1412. године.

Прописи из Закона о рудницима

Прва група споменутих прописа је у духу старог рударског права и његовог начела да треба непрекидно да се ради; тамо где је дошло до застоја (услед дуговања и давања у залог) интервенише се „ослобађањем“ и олакшицама. У сфери контроле пооштрене су све опште или раније прописане мере, нарочито код надгледања топљења и испоруке сребра. Оно што је ново и заслужује нарочиту пажњу, јесу налози који се тичу сарафа и рудара, јер се у њима рефлектују нови актуелни проблеми.

Улога сарафа као кредитора је изван сваке сумње, било их је и раније, пре свега тамо где су биле ковнице, а сада су распрострти у све руднике и институционализовани; постали су део државног механизма за одржавање производње у руднику. Разлози се могу назрети: морало се премостити време док се до руде не стигне или, тамо где се руда већ добијала, време између два обрачуна и поделе добијене руде. Некад у прошлости су улогу финансијера вршили трговци, о чему говоре раније приказани документи. Трговци су из рудника потиснути, вероватно су остали само они који су се посветили чистом кредитирању. Они су улагали капитал (услов да би постали сарафи), али не у постојења или жамкошт, како се то некад радило, већ узајмљујући људима који су учествовали у производњи и утерујући дугове.

Прописи истог кануна против злоупотреба у односу са рударима дају известан увид и у ситуацију о радној снази у време овог последњег полета рударства. Констатује се да власници рудника (или делова) обичавају да, у кругу насеља из којих људи долазе да раде у рудницима или топионицама, одреде нека села да само њима раде и успевају да о тој обавези издејствују докуменат од кадија или надзорника. Даље се каже да рударе запошљавају кад им треба, а иначе их остављају без посла. Та појединост открива сезонски карактер рада у неким рудницима, који није лако ускладити са обавезом да се постројења непрекидно одржавају у погону. Извештај о Трепчи из 1488. је истицао разлику између зимских и летњих месеци услед навале воде, констатовао је повећање трошкова, али није говорио о прекидању рада. У Запланињу је снег побио рупнике 1490, што је знак да се некада радило и зими. Канун из 1536. рачуна се утицајем сезонског фактора и када осуђује праксу да рударе са обвезницама не пуштају да раде „кад народу у мајданима затреба спенџа (трошак)“. У таквим приликама законодавац налаже да се обвезнице укину, нико се не може обавезивати да ради у неком одређеном руднику. Канун тражи да се радна снага креће према потребама, тамо где недостаје радника, треба издвојити потребан број људи, па нека раде. Иначе, канун захтева од функционера (муфетиш) да се људима из села који раде у рудницима, било да су из хасова или тимара, исплаћује њихова плата, по потреби, узимајући од власника. Нема ни Најмање сумње у то да је рад у рудницима слободан и плаћен, али се могу запазити и промене до којих је дошло у међувремену, као и да те промене наговештавају све веће интервенције власти.

Појачано интересовање државе

Законодавна активност из времена Сулејмана II је само једна од манифестација појачаног интересовања државе за рударство као привредну грану од великог значаја. Има и других знакова по којима се може проценити да је рударство било у успону. Веома значајан у том погледу је опширни извештај француског природњака и хуманисте Пјера Белона (Pierre Belon du Mans) о руднику Сидерокапси у близини Сера и Свете Горе, коју је посетио и разгледао 1547. године.

Света Гора

Упркос Белоновом тврђењу да је Сидерокапса „у Македонији близу Србије“, она је уствари далеко од српских рудника, али је са њима вишеструко повезана. Пре свега, Белон изричито помиње Србе међу бројним народима који су чинили шаролику рударску заједницу (Срби, Бугари, Албанци, Власи, Черкези, Јевреји, Турци и Грци). Он и становништву краја у коме се рудник налазио приписује српски и грчки језик, али ће на другим местима и за људство и за језик употребити и опште словенско и бугарско име (на другом једном месту ће рећи да рудари „припадају већином бугарској нацији").

Нови елеменат су били и шпански Јевреји, који су раније нашли уточиште у Солуну. Они су, видеће се, утицајни пре свега као финансијери, али су и шпански наметнули као општи језик, а међу собом не говоре друкчије него шпански. Њима је Белон приписивао обичај да се радови завршавају у петак увече, чак се и пећи гасе, јер они суботом не раде. Ови Јевреји, са којима се Белон, изгледа, лако споразумевао, били су главни извор његових информација; он се понекад изричито на њих позива.

Од њих је сазнао да султан има од злата и сребра из рудника месечно приходе од 18.000 до 30.000 дуката (што значи годишње од 216.000 до 360.000), некад више некад мање, али за последњих 15 година никад мање од 9000-10.000 дуката (годишње 108.000 до 120.000). Високи износ прихода је потицао не само од обима производње већ и од њене вредности, јер се, поред сребра и олова, добијало и злато. Ниједан од метала се није налазио у чистом облику у природи, требало их је топљењем и пречишћавањем раздвајати. Одвајање злата од сребра, у време његове посете, вршио је уз помоћ киселине један хришћанин Јерменин.

Белонов извештај

Веома су значајна Белонова запажања о пејзажу и положају рударских насеља у њему. Он се пео на врх једног брда где је било село Пијавица, рђаво ситуирано и због тога се састојало од малих кућа покривених даскама и шиндром. Насупрот томе, главно насеље се за кратко време изменило. Некад је било лоше уређено, а сада личи на град, има прекрасне паркове и воћњаке. Из казивања није јасно да ли се то односи на село Серине, за које каже да је удаљено четврт миље од мора, где се налази пристаниште за чамце. То дулазе продавци из околине и ту се рудари снабдевају јер није далеко од њихових пећи. Храна се, такође, доноси из околних предела који леже уз Халкидички залив.

Поред законских споменика и Белоновог извештаја о просперитетној Сидерокапси, о полету рударства у време султана Сулејмана сведоче и подаци о приходима из појединих рудника или група рудника. Међу њима су особито важни они који се дају упоредити са стањем из времена Мехмеда II. Ти подаци су поуздани и прецизни, али они нису, нажалост, сачувани у дужим серијама које би омогућиле да се препознаје и прати развојна тенденција. Располаже се појединачним усамљеним подацима, у којима се не рефлектују увек исти приходи. Некад су поред султановог регалног права од руде и сребра укључени и приходи од ковања новца и наплаћивање такса на робу продату на трговима. Та околност отежава доношење закључака на основу поређења, док на другој страни, чињеница да подаци потичу из различитих периода, и да се односе на већи број рудника, омогућава да се напоредо посматрају развојне тенденције појединачних рудника.

Подаци о рудницима

Подаци о највећим и најважнијим рудницима у време Сулејмана Величанственог дају, уз остало, и ослонац за сразмерно поуздане процене обима годишње производње, а посредно и удела у снабдевању Османског царства сребром. Из њих се могло закључити да се султански приходи од хасова, чак и кад се односе на рударске области, састоје од различитих саставних делова који се не смеју занемаривати и подразумевати да је свака акча султанских прихода потицала од сребра добијеног из локалних рудника. То сазнање има значаја за критику процене величине производње у последњем периоду.

Референце

1. Сима Ћирковић,Десанка Ковачевић-Којић,Ружа Ћук (2002). „Старо српско рударство.”
2. „Законику“ из 1412. године

Литература

• Сима Ћирковић,Десанка Ковачевић-Којић,Ружа Ћук (2002). „Старо српско рударство.”