Википедија

Корнеј Хејманс

Корнеј Хејманс (хол. Corneel Jean François Heymans), Гент, 28. март 1892 — Кноке, 18. јул 1968, је био белгијски физиолог и фармаколог.[1] Добио је Нобелову награду за физиологију и медицину 1938. године за откриће улоге синусних и аортних механизама у регулацији дисања.[1][2][3]

Корнеј Хејманс
Лични подаци
Датум рођења(1892-03-28)28. март 1892.
Место рођењаГент, Белгија
Датум смрти18. јул 1968.(1968-07-18) (76 год.)
Место смртиКноке, Белгија
Научни рад
Пољефизиологија, фармакологија, фармакодинамика
ИнституцијаУниверзитету у Генту, Гент, Белгија
Познат пофармакологија, Фармакодинамика, токсикологија, физиологија
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину 1938.

Биографија уреди

Корнеј Хејманс је рођен 28. марта 1892. године у Генту (хол. Gent), Белгија, као најстарији од осморо деце белгијског професора фармакологије Жан Франсоа Хејманса и мајке Мари Хенриет Хејманс рођене у Немачкој. Његов отац је био оснивач првог белгијског фармаколошког института у Генту, који је добио име по њему, Хејманс Институт (хол. Heymans Instituut).[4] Хејманс је основно и средње образовање стекао похађајући Сент Ливенс колеџ у Генту (хол. Sint-Lievenscollege, Gent), Сент Јозеф колеџ у Турнхауту (хол. Sint-Jozefcollege, Turnhout) и Сент Барбара колеџ у Генту (хол. Sint-Barbaracollege, Gent). Затим уписује студије медицине на Универзитету у Генту (хол. Universiteit Gent) 1911. године да би докторирао 1920. године.[5] Након школовања у Генту, радио је на Колеџ де Франс у Паризу (франц. Collège de France, Paris) код проф. Ежена Глеа (франц. Eugène Gle), на Универзитету у Лозани (франц. Université de Lausanne) код проф. Мориса Артуса (франц. Maurice Arthus), на Универзитету у Бечу (нем. Universiteit van Wenen) код проф. Ханса Хорста Мајера (нем. Hans Horst Meyer), на Универзитетском колеџу у Лондону (енгл. University College London), код проф. Ернеста Старлинга (енгл. Ernest Starling) и на Медицинском факултету Универзитета Кејс Вестерн Резерв у САД, Кливленд, Охајо (енгл. Case Western Reserve University School of Medicine, Cleveland, Ohio, United States), код професора Карла Ј. Вигерса (енгл. Carl J. Wiggers). Као професор фармакологије на Универзитету у Генту, почео је да ради 1930. године.[1]

Каријера уреди

Хејманс је каријеру започео као предавач фармакологије на Универзитету у Генту 1922. године, да би преузео функцију професора фармакологије од свог оца 1930. године. Истовремено је постављен за шефа Катедре фармакологије, фармакодинамике и токсикологије као и за директора Института Хејманс.[1] У оквиру свог истраживања, он се првенствено фокусирао на регулацију дисања код сисара и на то како на њега утичу нервни систем, циркулаторни и метаболички процеси и фармаколошка средства. Посебно се посветио расветљавању телесних структура укључених у регулацију дисања и утицаја различитих физиолошких параметара.[6] Заједно са оцем открио је хеморецепторе који се налазе у луку аорте, преко којих се детектује повећана концентрација угљен диоксида или смањена концентрација кисеоника (хипоксија) у крви и преко вагусног нерва преноси у нервни центар који регулише дисање, што доводи до повећање респираторне активности. Такође су успели да покажу да смањење нивоа угљен диоксида или повећање крвног притиска доводе до инхибиције дисања.[7] Он и његове колеге су почетком 1930-их демонстрирали присуство хеморецептора у каротидном синусу поред барорецептора чије је присуство већ било познато и тако успели да докажу да регулаторна функција синусног региона укључује не само утицај на циркулацију, већ и регулацију дисања.[7] Откриће рефлексогене улоге подручја кардио-аорте и каротидног синуса у регулацији дисања, пре свега, донело је Хејмансу Нобелову награду 1938. године за физиологију или медицину.[1] Због избијања Другог светског рата и окупације Белгије, није могао лично да присуствује церемонији у Стокхолму па му је шведски амбасадор у јануару 1941. године уручио награду у сали за предавања на Универзитету у Генту.[6] Током својих истраживања, Хејманс је објавио око 800 чланака у специјализованим часописима и неколико монографија. Поред своје професорске позиције на Универзитету у Генту, Хејманс је држао гостујућа предавања на бројним универзитетима широм света. Радио је и као професор емеритус од 1963. године. Његов рад довео је до фундаменталне ревизије и проширења раније важећег модела респираторне физиологије. Његова открића су и даље од фундаменталног клиничког значаја у анестезији, као и у хитној и интензивној медицини за фармаколошки третман циркулаторних и респираторних поремећаја.

Почасти и награде уреди

Изабран је за члана Папске академије наука (лат. Pontificia Academia Scientiarum)[1], Британског краљевског друштва уметности (енгл. Royal Society of Arts, RSA)[1], Француске академије наука (франц. Académie des sciences, France)[1], Америчког филозофског друштва (енгл. American Philosophical Society, APS)[8], Хајделбершке академије наука (нем. Heidelberger Akademie der Wissenschaften, HAdW)[1], Краљевске холандске академије наука (хол. Nederlandse Akademie van Wetenschappen, KNAW)[1] и Њујоршке академије наука (енгл. New York Academy of Sciences, NYAS)[1]. Био је изабран за председника Међународне уније физиолошких наука (енгл. International Union of Physiological Sciences, IUSP), и председника Међународног савета фармаколога (енгл. International Council of Pharmacologists, IUSP)[1]. Добитник је Нобелова награде за физиологију или медицину 1938. године за откриће улоге синусних и аортних механизама у регулацији дисања.[1] Поред Нобелове награде добио је и више међународних награда и признања укључујући, Бурсуре (франц. ​​Bourceret) награду Париске медицинске академије (франц. Académie de Médecine de Paris), 1930[1], Де Сајон (итал. De Cyon) награду Универзитета у Болоњи (итал. Università di Bologna) 1931[1], награду Берги (нем. Bürgi) Универзитета у Берну (нем. Universität Bern),1931[1], Монтион (франц. Montyon) награду Француске академије наука (франц. Académie des sciences, France),1934[1], као и награду Пије XI (лат. Pius XI) Папске академије наука (лат. Pontificia Academia Scientiarum) 1938. године.[1]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о „Corneille Heymans Facts”. The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1938. 12. 12. 1945. Приступљено 23. 11. 2023. 
  2. ^ Chen, К.К. (1969). The first sixty years 1908-1969 (PDF). The American Society for Pharmacology and Experimental Therapeutics. стр. 145. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 01. 2014. г. Приступљено 23. 11. 2023. 
  3. ^ „Corneille Heymans | Nobel Prize, Nervous System & Respiration | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-23. 
  4. ^ „Heymans Institute”. Universiteit Gent (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-23. 
  5. ^ „Corneille Heymans”. The Society of Catholic Scientists (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-23. 
  6. ^ а б Fox, Renee C. (2008). In the Belgian Chateau, The Spirit and Culture of a European Society in an Age of Change. САД: Ivan R Dee, Inc. стр. 70. ISBN 9781566637121. 
  7. ^ а б de Castro, Fernando (децембар 2009). „Towards the sensory nature of the carotid body: Hering, De Castro and Heymans”. Frontiers in Neuroanatomy. Volume 3: 1—11 — преко Frontiers. 
  8. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Приступљено 2023-11-27. 

Спољашње везе уреди

 
Корнеј Хејманс на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корнеј_Хејманс&oldid=27398928”