Википедија

Криза у Републици Српској 1997. и 1998. године

Кризу у Републици Српској 1997. и 1998. изазвао је политички сукоб између реформистичке фракције коју је предводила предсједница Републике Српске Биљане Плавшић и тврдолинијашке националистичке коју је предводио бивши предсједник Радован Караџић и његови сарадници из тадашње владајућe Српскe демократскe странкe. Криза је решена ванредним изборима и победом опозиције и Плавшићеве.[1][2]

Сукоб уреди

 
Током кризе Република Српска је де факто била подељена на два дела: северни део ентитета предводила је председница Биљана Плавшић у Бањалуци, док су источни део предводили Радован Караџић и Момчило Крајишник на Палама.

Ратни лидер босанских Срба Радован Караџић поднио је оставку због међународног притиска на мјесто предсједника Републике Српске.[3] На првим послератним изборима одржаним 1996. године, очекивано је победила Караџићева Српска демократска странка (СДС). На изборима за Предсједништво Босне и Херцеговине побиједио је Момчило Крајишник (СДС), досадашњи предсједник Народне скупштине, а током рата друга најутицајнија политичка личност у Републици Српској. Председник Владе постао је Гојко Кличковић, а за председника Народне скупштине Драган Калинић.[4] Истовремено, на предсједничким изборима бивша чланица Предсједништва СР Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске Биљана Плавшић постала је прва жена на челу било којег српског ентитета у историји. Убрзо је дошла у сукоб са Крајишником и Караџићем, који су и након повлачења са свих државних и партијских дужности остали веома утицајни. Сукоб је првенствено био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање главног града, који је са ратног мјеста на Палама, мимо Устава, премјештен у Бања Луку.

Народну скупштину, изабрану на општим изборима 1996. године, распустила је 3. јула 1997. предсједница Републике Српске Биљана Плавшић. Скупштина није прихватила то распуштање и наставила је рад доношењем аката који ће касније бити поништени.[5] Парламент је 5. јула изгласао да се председници Биљани Плавшић одузму овлашћења и пренесу на Врховни савет одбране. Плавшић се у међувремену састала са специјалним изаслаником САД за бившу Југославију Питером Галбрајтом у Бања Луци и наставила да учвршћује своју подршку међународне заједнице.[6]

У прољеће 1997. Република Српска је ушла у стање политичке кризе. Републичка полиција је била подијељена, источни дио је подржавао Крајишника и већину СДС-а, док је западни дио подржавао Плавшић. У Бања Луци су у септембру избили нереди, а демонстранти су наводно покушавали да заузму Предсједничку палату и државну телевизију. Предсједница Плавшић оптужила је руководство СДС-а и присталице Караџића за покушај државног удара.[7] [8]

Један полицајац је упуцан док су снаге НАТО-а спријечиле преко 50 аутобуса лојалиста Караџића да стигну до митинга у Бања Луци. Само око 150 људи је завршило на демонстрацијама против Плавшић. Портпароли Организације за европску безбедност и сарадњу рекли су да покушај пуча неће утицати на изборе у региону. Потпуковник Мајк Врајт, портпарол међународних мировних снага СФОР-а предвођених НАТО-ом, задржао је контролу током покушаја пуча. Он је такође рекао да је СФОР запленио десетине оружја од Крајишникових телохранитеља који су били заробљени у бањалучком хотелу Босна од стране проплавшићеве гомиле. Укупно је заплењено 37 комада оружја, укључујући 22 комада оружја дуге цеви. Портпарол СФОР-а је даље додао да су министри Владе у хотелу, укључујући Крајишника, првобитно одбили да буду евакуисани. На крају су одведени у базу НАТО-а.[9] Председник Србије Слободан Милошевић позвао је и Плавшић и Крајишника у Београд 25. септембра у покушају да реши кризу.[10]

Исход уреди

На ванредним парламентарним изборима 1997. године уједињена опозиција предвођена Српским националним савезом, странком коју је у међувремену формирала Плавшићева, Социјалистичка партија, коју су предводили Драго Илић и Живко Радишић, и Савез независних социјалдемократа, су побиједили. На приједлог Плавшићеве, Народна скупштина је за премијера изабрала Милорада Додика, иако је његова странка тада имала само два посланика. Плавшић и Додик су имали подршку Сједињених Држава у спровођењу реформи и избацивању из политичког живота тада осумњичених ратних злочинаца, међу којима је и Радован Караџић.[11][12]

Даљи ток догађаја уреди

Биљана Плавшић изгубила је на предсједничким изборима у Републици Српској 1998. године од Николе Поплашена из Српске радикалне странке Републике Српске, којег је подржала и Српска демократска странка. Међутим, у септембру 1999. Поплашена је с дужности смијенио високи представник за Босну и Херцеговину, Карлос Вестендорп, након што је одбио да номинује Милорада Додика за премијера, умјесто тога опредијелио се за Момчила Крајишника и Драгана Калинића.[13]

Референце уреди

  1. ^ „Uzroci krize: Republika Srpska na rubu raskola”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 9. 10. 2022. 
  2. ^ „CNN.com - Plavsic: The Iron Lady who turned - January 10, 2001”. edition.cnn.com. Приступљено 11. 10. 2022. 
  3. ^ „Radovan Karadžić optužuje sudije”. Vesti.rs. Приступљено 9. 10. 2022. 
  4. ^ Kecmanovic, Nenad; Antic, Cedomir (2016). History of Republika Srpska. Belgrade: Nedeljnik. стр. 345. 
  5. ^ B. Stojnić, V. M. Stošić (3. 12. 2016). „FELjTON: 25 godina Narodne skupštine RS (1991-2016): Devet izbora poslanika na tri načina”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 9. 10. 2022. 
  6. ^ „Bosnia - Law to strip Plavsic of powers | AP Archive”. www.aparchive.com. Приступљено 11. 10. 2022. 
  7. ^ Kecmanovic, Nenad; Antic, Cedomir (2016). History of Republika Srpska. Belgrade: Nedeljnik. стр. 345. 
  8. ^ „BOSNIA: PLAVSIC ACCUSES ADVERSARIES OF COUP ATTEMPT IN BANJA LUKA | AP Archive”. www.aparchive.com. Приступљено 11. 10. 2022. 
  9. ^ BOSNIA: PLAVSIC ACCUSES ADVERSARIES OF COUP ATTEMPT IN BANJA LUKA (на језику: енглески), Приступљено 11. 10. 2022 
  10. ^ „Magazin NIN - 2439, 25 SEP 1997”. www.nin.co.rs. Приступљено 9. 10. 2022. 
  11. ^ „2/3/99: Bosnia: Republika Srpska Prime Minister Nomination”. 1997-2001.state.gov. Приступљено 9. 10. 2022. 
  12. ^ „RAZBUĐIVANJE NARODA: BUNT: Kratka istorija protesta u Republici Srpskoj”. Žurnal (на језику: бошњачки). Приступљено 9. 10. 2022. 
  13. ^ „Bosnia Serbs Reject Rulings”. www.cbsnews.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 10. 2022. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Криза_у_Републици_Српској_1997._и_1998._године&oldid=27703443”