Музичка лествица

Музичка лествица означава низ од осам узастопних тонова (седам тонова различитог назива, и осми тон који представља поновљено име првог тона) разврстаних у октаве, који се називају према словном означавању.^[1] Тонови у лествици се могу читати по абецеди и по солмизацији.^[2] Ђовани Батиста Дони је познат по томе што је променио име ноте „Ут“ (C), преименујући је у „До“ (у низу „До Ре Ми ...“ познат као солфеђо).^[3] По абецеди тонови су: c (це), d (де), e (е), f (еф), g (ге), a (а) i h (ха), а по солмизацији су: до (или ут), ре, ми, фа, сол (или со), ла, си (или ти), до. Користе се и предзнаци: повисилице (♯), снизилице (♭) и разрешилице (♮). Повисилицом се тон повишава за полустепен и додаје се наставак -ис (цис, дис, фис), снизилицом се тон снижава за полустепен и додаје се наставак -ес (цес, дес, фес), а разрешилицом се повишени или снижени тон разрешава, враћа у првобитно стање (без предзнака). Такође се тонови могу и дупло повишавати (♯♯) (цисис, дисис, фисис) и дупло снижавати (♭♭) (цесес, десес, фесес).

${ \override Score.TimeSignature #'stencil = ##f \relative c' { \clef treble \key c \major \time 7/4 c4 d e f g a b c b a g f e d c2 } }$

Це-дур лествица, узлазно и силазно

Изузеци

Осим обичних назива снижених тонова (цес, дес, фес и гес) неки снижени тонови се називају другачије:

Снижен тон е се не назива еес него ес, због тога што српски језик не трпи два иста слова једно до другог.
Снижен тон а се не назива аес него ас, због тога што српски језик не трпи два самогласника један до другог.
Снижен тон h се не назива хес него бе.

Такође се и код дупло-снижених тонова осим обичних (цесес, десес, есес, фесес и гесес) неки називају другачије:

Снижен тон аs се не назива асес него асас.
Снижен тон b се не назива беес него хесес.

Врсте Лествица

Главне лествице које се користе у музици су дурске, молске и хроматске лествице:

Дур

Дурска лествица (или дур) је основна лествица. Дурске лествице се увек обележавају великим почетним словом. Дур може бити природни, хармонски и мелодијски. Природни дур има полустепене између трећег-четвртог, и седмог-осмог ступња. Хармонски дур (молдур) има снижен шести ступањ у односу на природни и тако добијамо полустепене између трећег-четвртог, петог-шестог и седмог-осмог ступња, и степен и по између шестог-седмог. Мелодијски дур има снижен и шести и седми ступањ у односу на природни и тако добијамо полустепене између трећег и четвртог и петог и шестог. Дурска лествица која се прва учи је Це-дур, то је основна лествица јер је једина лествица која нема ниједан предзнак (осим паралелног а-мола), тј. Це-дур је једина дурска лествица која се на клавиру свира само белим диркама.

Мол

Молска лествица (мол) настаје када кренемо да нижемо дур од шестог ступња. Баш као и дур, мол може бити природни, хармонски и мелодијски. Тако да природни мол има полустепене између другог-трећег, и петог-шестог ступња. Хармонски мол настаје кад повисимо седми ступањ природног мола, а мелодијски када повисимо и шести и седми. Због тога се у хармонском молу полустепени налазе између другог-трећег, петог-шестог и седмог-осмог ступња, и налази се степен и по између шестог-седмог. У мелодијском молу полустепени се налазе између другог и трећег и седмог и осмог. Молске лествице се, за разлику од дурских, увек обележавају малим словом.

Поред стандардних верзија мола, постоје и неке друге, као на пример једна која се код нас у музици користи, такозвани „цигански мол“. Цигански мол настаје тако што повисимо четврти ступањ хармонског мола и добијамо полустепене између другог-трећег, четвртог-петог, петог-шестог и седмог-осмог ступња, и степене и по између трећег-четвртог и шестог-седмог.

Прва молска лествица која се учи је често а-мол (паралелан од Це-дура), али се понекад и учи це-мол, јер је истоимен са Це-дуром.

Хроматска лествица

Хроматска лествица, узлазна (

Звучни пример хроматске лествице.).

Хроматска лествица је сачињена од самих полустепена. Има 12 тонова у оквиру октаве. Где год у основној лествици два тона чине цео степен, између њих се додаје повишен или снижен (хроматски) тон.^[4]

Модуси

Осим дура и мола, лествице које се ређе користе у музици су „модуси“ (староцрквене лествице). Постоје: јонски, дорски, фригијски, лидијски, миксолидијски, еолски и локријски модуси. Модуси настају од дурских лествица. Јонски модус је потпуно исти као и дур, дорски модус настаје када нижемо дур од другог ступња, фригијски од трећег, итд... Еолски модус је потпуно исти као и природни мол.

Тетрахорди

Тетрахорд је половина лествице (четири тона). Лествице се састоје од два тетрахорда: први (доњи) и други (горњи). Природни Дур се састоји од оба дурска тетрахорда, хармонски дур-молдур се састоји од дурског и хармонског, мелодијски дур се састоји од дурског и фригијског. Доњи тетрахорд сваког мола је молски, а горњи се разликују. Природном молу је горњи тетрахорд фригијски, хармонском је хармонски, а мелодијском је дурски. Јонски модус има оба дурска, дорски има оба молска, фригијски има оба фригијска, лидијски има доњи лидијски а горњи умањени, миксолидијски има доњи дурски, а горњи молски, еолски има доњи молски, а горњи фригијски, и локријски има доњи фригијски, а горњи лидијски.

Октаве

Тонови су распоређени у десет октава: субконтра, контра, велика, мала, прва, друга, трећа, четврта и пета. Ноте субконтра, контра и велике октаве се обележавају великим словом, док се остале ноте обележавају малим (нпр. тон це у свим октавама: 2C, 1C, C, c, c1, c2, c3, c4 и c5). Знакови за обележавање тонова се називају ноте, ноте се по трајању деле на: цела нота, половина, четвртина, осмина, шеснаестина,...). Апсолутну висину тона одређује нотни кључ који се ставља на почетку нотног система, кључеви који постоје су:

Ге-кључ ([Виолински, Француски виолински кључ)
Еф-кључ (Бас, басопрофондо, баритон)
Це-кључ (Тенор, алт, сопран, мецосопран)

Референце

^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn Nadine (2003). Music: In Theory and Practice, seventh edition: vol. 1. Boston: McGraw-Hill. стр. 25. ISBN 978-0-07-294262-0.
^ Palisca, Claude V. „Theory, theorists §5 Early Middle Ages”. Grove Music Online. Oxford Music Online. Приступљено 11. 9. 2016.
^ McNaught, W. G. (1893). „The History and Uses of the Sol-fa Syllables”. Proceedings of the Musical Association. London: Novello, Ewer and Co. 19: 35—51. ISSN 0958-8442. doi:10.1093/jrma/19.1.35. Приступљено 2010-02-26.
^ Радивој Лазић - Властимир Перичић, Основи теорије музике, Приступљено 13. 4. 2013.

Литература

Benward, Bruce; Saker, Marilyn Nadine (2003). Music: In Theory and Practice, seventh edition: vol. 1. Boston: McGraw-Hill. стр. 25. ISBN 978-0-07-294262-0.
Barbieri, Patrizio (2008). Enharmonic Instruments and Music, 1470–1900. Latina, Italy: Il Levante Libreria Editrice. ISBN 978-88-95203-14-0.
Yamaguchi, Masaya (2006). The Complete Thesaurus of Musical Scales (revised изд.). New York: Masaya Music Services. ISBN 978-0-9676353-0-9.
Hanon, C.L. (2000) The Virtuoso Pianist. ISBN 9781569221440. Cited in Baerman, Noah (2003). Baerman, Noah (2003). Big Book of Jazz Piano Improvisation. Alfred Music. стр. 33. ISBN 9780739031711.
Lateef, Yusef (1981). Repository of Scales and Melodic Patterns. Fana Music. Cited in Baerman (2003), pp. 33.
Slonimsky, Nicolas (2000). Thesaurus of Scales and Melodic Patterns. ISBN 9780825672408. Cited in Baerman (2003), pp. 33.
Mitchell, Barry (2008). "An Explanation for the Emergence of Jazz (1956)", Theory of Music (16 January)
Moore, Allan F. (2001). „Categorical Conventions in Music Discourse: Style and Genre”. Music & Letters. 82 (3): 432—442. JSTOR 3526163. doi:10.1093/ml/82.3.432.
Nattiez, Jean-Jacques (1976). Fondements d'une sémiologie de la musique. Collection Esthétique. Paris: Union générale d'éditions. ISBN 978-2264000033.
Nattiez, Jean-Jacques(1989). Proust as Musician, translated by Derrick Puffett. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36349-5.
Nattiez, Jean-Jacques (1990). Music and Discourse: Toward a Semiology of Music, translated by Carolyn Abbate of Musicologie generale et semiologie. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09136-5 (cloth); ISBN 978-0-691-02714-2 (pbk).
„theory, n.¹”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
Palisca, Claude V., and Ian D. Bent. n.d. "Theory, Theorists". Grove Music Online, edited by Deane Root. Oxford University Press (accessed 17 December 2014).
Purwins, Hendrik (2005). "Profiles of Pitch Classes Circularity of Relative Pitch and Key: Experiments, Models, Computational Music Analysis, and Perspectives". Doktor der Naturwissenschaften diss. Berlin: Technischen Universität Berlin.
Read, Gardner (1969). Music Notation: A Manual of Modern Practice, second edition. Boston, Allyn and Bacon. Reprinted, London: Gollancz, 1974. ISBN 9780575017580. Reprinted, London: Gollancz, 1978. ISBN 978-0575025547. Reprinted, New York: Taplinger Publishing, 1979. ISBN 978-0800854591.
Samson, Jim. "Genre". In Grove Music Online, edited by Deane Root. Oxford Music Online. Accessed 4 March 2012
Schenker, Heinrich (1979). Free Composition. Translated and edited by Ernst Oster. New York and London, Longman.
Schoenberg, Arnold (1983). Structural Functions of Harmony, revised edition with corrections, edited by Leonard Stein. London and Boston: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-13000-9.
Scholes, Percy A. (1977). "Form". The Oxford Companion to Music, tenth edition. Oxford and New York: Oxford University Press.
Service, Jonathan (2013). "Chinese Music Theory". Transmission/Transformation: Sounding China in Enlightenment Europe. Cambridge: Harvard University Department of Music (web, accessed 17 December 2015).
Shiloah, Amnon (1964). La perfection des connaissances musicales: Traduction annotée du traité de musique arabe d'al-Ḥasan ibn Aḥmad ibn 'Ali al-Kātib École pratique des hautes études. 4e section, Sciences historiques et philologiques, Annuaire 1964–1965 97, no. 1: 451–456.
Smith Brindle, Reginald (1987). The New Music: The Avant-Garde Since 1945, second edition. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-315471-1 (cloth & pbk).
Snarrenberg, Robert (1997). Schenker's Interpretive Practice. Cambridge Studies in Music Theory and Analysis 11. Cambridge University Press. ISBN 0521497264.
Sorantin, Erich (1932). The Problem of Musical Expression: A Philosophical and Psychological Study. Nashville: Marshall and Bruce
Stefani, Gino (1973). "Sémiotique en musicologie". Versus 5:20–42.
Stefani, Gino (1976). Introduzione alla semiotica della musica. Palermo: Sellerio editore.
Stein, Leon (1979). Structure and Style: The Study and Analysis of Musical Forms. Princeton, New Jersey: Summy-Birchard Music. ISBN 978-0-87487-164-7.
Stone, Kurt (1980). Music Notation in the Twentieth Century. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-95053-3.
Tan, Siu-Lan, Pfordresher Peter, and Harré Rom (2010). Psychology of Music: From Sound to Significance. New York: Psychology Press. ISBN 978-1-84169-868-7.
Thompson, William Forde (n.d.). Music, Thought, and Feeling: Understanding the Psychology of Music, second edition. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-537707-9.
Touma, Habib Hassan (1996). The Music of the Arabs, new expanded edition, translated by Laurie Schwartz. Portland, Oregon: Amadeus Press. ISBN 0-931340-88-8.
van der Merwe, Peter (1989). Origins of the Popular Style: The Antecedents of Twentieth-Century Popular Music . Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-316121-4.
Whittall, Arnold (2008). The Cambridge Introduction to Serialism. Cambridge Introductions to Music. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86341-4 (cloth & pbk).
Wohl, Gennady. (2005). "Algebra of Tonal Functions", translated by Mykhaylo Khramov. Sonantometry Blogspot (16 June; accessed 31 July 2015).
Wong, Janice (2011). "Visualising Music: The Problems with Genre Classification". Masters of Media blog site (accessed 11 August 2015).
Wright, Owen (2001a). "Munajjim, al- [Yaḥyā ibn]". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan. Reprinted in Grove Music Online, Oxford Music Online. (потребна претплата).
Wright, Owen (2001b). "Arab Music, §1: Art Music, 2. The Early Period (to 900 CE), (iv) Early Theory". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan. Reprinted in Grove Music Online, Oxford Music Online. (потребна претплата).
Wulstan, David (1968). "The Tuning of the Babylonian Harp". Iraq 30: 215–28.
Yeston, Maury (1976). The Stratification of Musical Rhythm. New Haven: Yale University Press.

Спољашње везе

[1] Benward, Bruce; Saker, Marilyn Nadine (2003). Music: In Theory and Practice, seventh edition: vol. 1. Boston: McGraw-Hill. стр. 25. ISBN 978-0-07-294262-0.

[groveearlymiddle-2] Palisca, Claude V. „Theory, theorists §5 Early Middle Ages”. Grove Music Online. Oxford Music Online. Приступљено 11. 9. 2016.

[McNaught-3] McNaught, W. G. (1893). „The History and Uses of the Sol-fa Syllables”. Proceedings of the Musical Association. London: Novello, Ewer and Co. 19: 35—51. ISSN 0958-8442. doi:10.1093/jrma/19.1.35. Приступљено 2010-02-26.

[4] Радивој Лазић - Властимир Перичић, Основи теорије музике, Приступљено 13. 4. 2013.

[1]

[2]

[3]

[4]