Ликаониди су у грчкој митологији били синови Ликаона, краља Аркадије.[1]

Митологија и тумачење уреди

Ликаон је са више жена имао двадесет и два или педесет синова и они су основали многе градове на Пелопонезу, а сам Ликаон је цивилизовао Аркадију.[2] Педесет Ликаонових синова је симболизовало велику годину од стотину месеци, која је трајала осам сунчаних година; сваки од њих јео је чорбу од изнутрица сваког месеца. Број двадесет два представља или породице које су водиле порекло од Ликаона и имале право учешћа у гозбама на којима се јела чорба од изнутрица, или се односи на двадесет две петолетне лустре које су чиниле кругове стодесетогодишњег циклуса, а по угледу на то су били устројени и одређени редови свештеница.[3] Према Аполодору, Ликаонови синови су били[4]:

    1. Меленеј
    2. Теспрот
    3. Хеликс
    4. Никтим
    5. Пеукет
    6. Каукон
    7. Мекистеј
    8. Хоплеј
    9. Макареј
    10. Македон
      1. Онотрије
      2. Полих
      3. Аконт
      4. Еуемон
      5. Анкиор
      6. Архабат
      7. Картерон
      8. Егеон
      9. Палант
      10. Еумон
        1. Канет
        2. Прот
        3. Лин
        4. Коретон
        5. Менал
        6. Телебоант
        7. Фисије
        8. Фас
        9. Фтиј
        10. Ликије
          1. Алифер
          2. Генетор
          3. Буколион
          4. Соклеј
          5. Финеј
          6. Еумет
          7. Харпалеј
          8. Портеј
          9. Плато
          10. Хемон
            1. Кинет
            2. Леон
            3. Харпалик
            4. Херејеј
            5. Титанант
            6. Мантинеј
            7. Клејтор
            8. Стимфал
            9. Орхомен

            Према Паусанији, њихова мајка је била Нонакрида, а њихова имена су била: Никтим, Палант, Орестеј, Фигал, Трапезеј, Дасетант, Макареј, Хелисон, Акак, Токнос, Орхомен, Хипс, Меленеј, Тиреј, Хемон, Менал, Тегетет, Мантинеј, Кром, Харисије, Триколон, Перет, Асетет, Ликон, Суматеј, Алифер, Хереј и Оинотрос.[1]

            Извори уреди

            1. ^ а б theoi.com: Lykaon, Приступљено 11. 4. 2013.
            2. ^ Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
            3. ^ Роберт Гревс. 1995. Грчки митови. 6. издање. Нолит. Београд.
            4. ^ Apollodorus. Library and Epitome. 3.8.1.