Лирско-епска поезија

Лирско-епске песме или како их је Вук Караџић назвао песме "на међи", су врста песама које у себи имају елементе и епских и лирских песама.

Вршећи класификацију народне књижевности Вук Караџић је утврдио да има песама које су на међи између лирских и епских. Оне увек опевају неко осећање, па су садржајно ближе лирским песмама.^[1] Али, постоји развијена радња, главни јунак, епизодне личности и врло јако субјективно осећање ствараоца. По тим особинама личе на епске песме. Дуже су од лирских песама, а догађаји су описани врло осећајно. Теме тих песама су најчешће љубав или мржња везане за породични живот.^[2] Емотивно и епско тј. наративно даје посебно својство овим песмама које ће и условити њихов назив: епско-лирске или лирско-епске песме.^[3]

Подела

Према ствараоцима, лирско-епске песме деле се на:

народне или усмене (непознати ствараоци),
уметничке или писане (познати ствараоци).

Према теми и идеји, лирско-епске песме деле се на:

баладе,
романсе,
поеме.

Баладе

Баладе су настале у Француској, Шпанији и Енглеској. По својој структури ближе су епским песмама. Могу бити и народне и уметничке.

У почетку свога развоја баладе су се певале уз игру, а касније су се развиле у самосталну песму са лирско-епском садржином. Балада је у ствари песничка приповетка која, сликајући неки трагичан догађај, изазива у нама лирска расположења.

У средишту њиховог певања је обично породични живот, неки трагичан догађај из тог живота који прекида љубав, срећу, породичну идилу.

Битне одлике баладе као епско-лирске врсте

себи садрже лирско (снажна осећања), епско (наративно) и драмско (дијалог, оштар сукоб);
балада у себи носи нешто неодређено, кобно и тајанствено, што извире из наративног, због чега и узбуђење и неизвесност док је читамо;
предмет баладе нису опис јунака и његови подвизи, већ унутрашњи душевни свет; уместо спољашњих догађаја у њима доминирају психички потреси;
нема епских поступности нити ретардације, успоравајућих места; уместо тога – имају динамичне мотиве и убрзани ток радње, са усмеравањем на несхватљиво, непредвидљиво и неразумно понашање јунака;
балада се везује за једну ситуацију у којој се човек, не својом вољом, нашао, а чије разрешење постаје драматично, са неизбежним трагичним исходом;
младост, лепота, љубав најчешће су на удару кобних околности, са неком предодређеношћу у себи да губе битку са животом и страдају;
достојанство и одлучност онога који страда и до краја брани своје осећање, свој став – јесте битно својство јунака у балади;
стихови баладе обично се састоје од истог броја слогова и римују се;
на крају сваке баладе налази се порука која је тужно обојена.

Најпознатије баладе у српској књижевности су: Хасанагиница, Предраг и Ненад, Женидба Милића барјактара и Смрт Омера и Мериме.

Уметничке баладе стварали су Јован Јовановић Змај (Три хајдука), Лаза Костић (Минадир), Станко Враз (Бура), Милорад Митровић (Дон Рамиро), Антон Ашкерц (Мејник) и други.

Романсе

Највише су се неговале у Шпанији, а одатле су се рашириле и у друге земље Европе. Назив потиче од шпанске речи romanza, што значи „песма о јунаку”. Романсе су ближе лирским песмама, а осећања варирају од радости и чежње до туге. Основни мотиви у романсама су: љубав, растанци, породични односи. Могу бити и народне и уметничке.

Битне одлике романси као епско-лирске врсте:

романса је лирско-епска врста махом љубавног садржаја;
у њој преовладава лирски тон и емотивно стање које иде од сетног до ведрог расположења;
у романси се јављају неспоразуми, субјекат наилази на неразумевање, али се, на крају, све завршава без кобних последица (смрти);
по мелодији и осећањима која постају доминантна у њима, романске су најсродније лирским народним песмама.
у романсама се налазе љубавни мотиви, а често и родољубиви, породични, социјални и патриотски.

Као што су разноврсне по опеваним осећањима (радост, чежња, устрепталост, туга, неизвесност, бол), романсе су исто тако разноврсне и по својој тематици. Поред љубавног мотива, који је у овој врсти доминантан, народни певач се често инспирисао и породичним, социјалним и патриотским темама. Познате романсе у српској књижевности су: Стојан и Љиљана, Биљана платно белеше, Драга кошуљу прала, Да би наши стари знали и друге.

Битне одлике уметничких романси:

теме су најчешће љубав, мегдани, увреда части;
догађаји се нижу (епска одлика) и завршавају срећно;
на крају романсе налази се порука или похвала јунаку;
љубав је срећна и топла (лирске одлике);
стихови се римују.

Уметничке романсе стварали су Војислав Илић (Љубавна трка), Милорад Митровић (Папучица) и други.

Поеме

Поема може бити само уметничка. То је епска песма, али са лирским моментима. Сврстана је у лирско-епску поезију јер се у њој опевају и догађаји и осећања, тј. и епски и лирски елементи. У поемама истовремено постоји ток епског причања, јака лична расположења и размишљања. Зато су поеме богате сликарским и музичким моментима. У композицији поеме налази се више певања. Поеме су писали Славко Вукосављевић (Кадињача), Иван Горан Ковачић (Јама), Оскар Давичо (Зрењанин), Скендер Куленовић (Стојанка мајка Кнежопољка) и други.

Види још

Референце

^ „Народне лирско-епске песме”. opusteno.rs. Приступљено 18. 3. 2019.
^ „Lirsko-epske pesme”. opsteobrazovanje.in.rs. Приступљено 18. 3. 2019.
^ Ђорђевић, Часлав; Лучић, Предраг (2010). Књижевност и српски језик : приручник за ученике првог разреда гимназије и средњих стручних школа (15. изд.). Нови Сад: Д-Ђорђевић. ISBN 978-86-85691-51-5.

[1] „Народне лирско-епске песме”. opusteno.rs. Приступљено 18. 3. 2019.

[2] „Lirsko-epske pesme”. opsteobrazovanje.in.rs. Приступљено 18. 3. 2019.

[3] Ђорђевић, Часлав; Лучић, Предраг (2010). Књижевност и српски језик : приручник за ученике првог разреда гимназије и средњих стручних школа (15. изд.). Нови Сад: Д-Ђорђевић. ISBN 978-86-85691-51-5.

[1]

[2]

[3]