Хипокризија или лицемерје је заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује, посебно у погледу верских и моралних уверења. Стога, у општем смислу, лицемерје може укључивати прикривање, претварање или варку. Лицемерје је практиковање истог обрасца понашања или активности због којих једна особа критикује другу. У моралној психологији, то је неуспех у праћењу сопствених моралних правила и принципа.[1] Према британском политичком филозофу Дејвиду Рансиману, „друге врсте лицемерне обмане укључују тврдње о знању које говорник нема, тврдње о доследности коју особа не поседује, тврдње о верности коју особа испољава, тврдње о идентитету који дата особа нема”.[2] Амерички политички новинар Мајкл Џерсон наводи да је политичко лицемерство „свесна употреба маске да би заварала јавност и стекла политичку корист”.[3] Етимолошки потиче из грчке речи ὑπόκρισις (hypokrisis) која значи „глума“. „Хипокрит“ у античкој Грчкој је био појам за глумца односно особу која намерно заварава друге.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Lammers, Joris (2011), „Power increases infidelity among men and women”, Psychological Science, 22 (9): 1191—97, PMID 21771963, doi:10.1177/0956797611416252 
  2. ^ David Runciman (2010). Political Hypocrisy: The Mask of Power, from Hobbes to Orwell and Beyond. Princeton UP. стр. 8. ISBN 978-0691148151. 
  3. ^ Michael Gerson, "Trump's hypocrisy is good for America" Washington Post Nov. 29, 2016

ЛитератураУреди

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Alicke Mark D., Klotz M.L., Breitenbecher David L., Yurak Tricia J., Vredenburg Debbie S. (1995). „Personal contact, individuation, and the better-than-average effect”. Journal of Personality and Social Psychology. 68 (5): 804—825. doi:10.1037/0022-3514.68.5.804. 
  • Alicke M., Gordon E., Rose D. (2012). „Hypocrisy: What counts?”. Philosophical Psychology. 26 (5): 1—29. doi:10.1080/09515089.2012.677397. 
  • Byrne, R.W. & Whiten, A. (1988). Machiavellian intelligence: Social expertise and the evolution of intellect in monkeys, apes, and humans. Oxford: Clarendon Press.
  • Caviola Lucius, Faulmüller Nadira (2014). „Moral hypocrisy in economic games – how prosocial behavior is shaped by social expectations”. Frontiers in Psychology. 5: 897. PMC 4132261 . PMID 25177307. doi:10.3389/fpsyg.2014.00897. 
  • Cross, K.P. (1977). "Not Can, But Will College Teaching Be Improved?" New Directions for Higher Education.
  • la Cour A., Kromann J. (2011). „Euphemisms and hypocrisy in corporate philanthropy”. Business Ethics: A European Review. 20 (3): 267—79. doi:10.1111/j.1467-8608.2011.01627.x. 
  • Davidson, Jenny (2004). Hypocrisy & the Politics of Politeness: Manners & Morals from Locke to Austen. 242 pp. excerpt
  • Epley, N. (2000-12-01). "Feeling 'Holier Than Thou'". Journal of Personality and Social Psychology.
  • Fernández J (2013). „Self-deception and self-knowledge”. Philosophical Studies. 162 (2): 379—400. doi:10.1007/s11098-011-9771-9. 
  • Furia Peter A (2009). „Democratic citizenship and the hypocrisy of leaders”. Politi. 41 (1): 113—33. doi:10.1057/pol.2008.24. 
  • Gerson, Michael (Nov. 29, 2016). "Trump's hypocrisy is good for America". Washington Post
  • Greene M., Low K. (2014). „Public integrity, private hypocrisy, and the moral licensing effect”. Social Behavior and Personality. 42 (3): 391. doi:10.2224/sbp.2014.42.3.391. 
  • Heine S.J. (1999). „Culture, self-discrepancies, and self-satisfaction”. Personality & Social Psychology Bulletin. 25 (8): 915—925. doi:10.1177/01461672992511001. 
  • Jay, Martin (2012). The Virtues of Mendacity: On Lying in Politics. excerpt
  • Jung, C.G. (1966). Two Essays on Analytical Psychology, Collected Works, Volume 7, Princeton UP ISBN 0-691-01782-4.
  • Kahneman, D. (2011). Thinking, fast and slow. New York: Farrar, Straus & Giroux.
  • Kuhn, D. (1991). The skills of argument. Cambridge UP.
  • Kurzban, Robert (2010). Why everyone (else) is a hypocrite: Evolution and the modular mind. Princeton UP.
  • Lammers Joris, Stapel Diederik A., Galinsky Adam D. (2010). „Power increases hypocrisy moralizing in reasoning, immorality in behavior”. Psychological Science. 21 (5): 737—44. PMID 20483854. doi:10.1177/0956797610368810. 
  • Laurent S.M., Clark B.A.M., Walker S., Wiseman K.D. (2014). „Punishing hypocrisy: The roles of hypocrisy and moral emotions in deciding culpability and punishment of criminal and civil moral transgressors”. Cognition & Emotion. 28 (1): 59—83. PMID 23725235. doi:10.1080/02699931.2013.801339. 
  • Perkins, D.N., Farady, M. & Bushey, B. in Voss, J.F., Perkins, D.N. & Segal, J.W. (1991). Informal reasoning and education. Hillsdale, NJ: L. Erlbaum Associates.
  • Porcher J.E. (2014). „Is self-deception pretense?”. Manuscrito. 37 (2): 291—332. doi:10.1590/S0100-60452015005000002. 
  • Renzo M (2014). „Fairness, self-deception and political .”. Philosophical Studies. 169 (3): 467—88. doi:10.1007/s11098-013-0203-x. 
  • Ross, L. & Ward, A. (1996). "Naive realism in everyday life: Implications for social conflict and misunderstanding" in T. Brown, E.S. Reed & E. Turiel (Eds.), Values and knowledge Hillsdale, NJ: Erlbaum.
  • Runciman, David (2010). Political Hypocrisy: The Mask of Power, from Hobbes to Orwell and Beyond. Princeton UP. стр. 8. ISBN 978-0691148151. 
  • Rustichini Aldo, Claire Villeval Marie (2014). „Moral hypocrisy, power and social preferences”. Journal of Economic Behavior & Organization. 107: 10—24. doi:10.1016/j.jebo.2014.08.002. 
  • Shaw Victoria F (1996). „The cognitive processes in informal reasoning”. Thinking & Reasoning. 2 (1): 51—80. doi:10.1080/135467896394564. 
  • Sommervoll D.E. (2013). „Sweet self-deception”. Journal of Economics. 109 (1): 73—88. doi:10.1007/s00712-012-0308-2. hdl:11250/93930. 
  • Stone R (2014). „Unconscionability, exploitation, and hypocrisy”. Journal of Political Philosophy. 22 (1): 27—47. doi:10.1111/jopp.12009. 
  • Szabados, Béla & Eldon Soifer, eds. (2004). Hypocrisy: ethical investigations.
  • Tillyris Demetris (2016). „The virtue of vice: a defence of hypocrisy in democratic politics” (PDF). Contemporary Politics. 22 (1): 1—19. doi:10.1080/13569775.2015.1112958. 
  • Von Hippel William, Trivers Robert (2011). „The evolution and psychology of self-deception”. Behavioral and Brain Sciences. 34 (1): 1—16. PMID 21288379. doi:10.1017/s0140525x10001354. 
  • Vaara E (2003). „Post‐acquisition integration as sensemaking: Glimpses of ambiguity, confusion, hypocrisy, and politicization”. Journal of Management Studies. 40 (4): 859—94. doi:10.1111/1467-6486.00363. hdl:10138/26465. 
  • Valdesolo P., DeSteno D. (2007). „Moral hypocrisy: Social groups and the flexibility of virtue”. Psychological Science. 18 (8): 689—90. PMID 17680939. doi:10.1111/j.1467-9280.2007.01961.x. 
  • Wagner T., Lutz R.J., Weitz B.A. (2009). „Corporate hypocrisy: Overcoming the threat of inconsistent corporate social responsibility perceptions”. Journal of Marketing. 73 (6): 77—91. CiteSeerX 10.1.1.463.1501 . doi:10.1509/jmkg.73.6.77. 
  • Wallace R (2010). „Hypocrisy, moral address, and the equal standing of persons”. Philosophy & Public Affairs. 38 (4): 307—41. doi:10.1111/j.1088-4963.2010.01195.x. 
  • Wason P.C. (1960). „On the Failure to Eliminate Hypotheses in a Conceptual Task”. Quarterly Journal of Experimental Psychology. 12 (3): 129—140. doi:10.1080/17470216008416717. 
  • Wieting, Stephen G. (2016). The Sociology of Hypocrisy: An Analysis of Sport and Religion. Routledge.
  • Wright, R. (1995). The moral animal: Evolutionary psychology and everyday life. New York: Vintage Books.

Спољашње везеУреди