Логор у баракама на Сави

Логор у баракама на Сави или Концентрациони логор на Сави био је један од три нацистичка логора у Шапцу, и један од многобројних логора које су у систему концентрационих логора широм Србије основале Немачке опукационе снаге 1941. Био je смештен у војне бараке на простору око Старог града, а састојао се од шест барака, управне зграде, зграде за магацине, радионице и кухиње. Физички је био обезбеђен; са спољне стране оградом од два реда бодљикаве жице, ас са унутрашње стражарскими местима и неколико стражарских кула осматрачница.

Логор у баракама на Сави
Сабирни логор
Логор на Сави у Шапцу.jpg
Схема логора у баракама на Сави у Шапцу.
Логор у баракама на Сави на мапи Подручја Војног заповједника у Србији
Логор у баракама на Сави
Координате44°45′21″ СГШ; 19°41′38″ ИГД / 44.7558° СГШ; 19.6939° ИГД / 44.7558; 19.6939 Координате: 44°45′21″ СГШ; 19°41′38″ ИГД / 44.7558° СГШ; 19.6939° ИГД / 44.7558; 19.6939
МестоШабац
Под контролом Нацистичка Немачка
Постојао20. јул 1941—19. септембра 1944.
Број затвореника30.000
Број жртава2.500

Логор у баракама на Сави, је према размерама терора и броју мртвих, након Логора на Сајмишту, Логора на Бањици и Логора на Црвеном крсту у Нишу, био четврти логор на територији немачке окупационе зоне у Србији, у коме је Комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача пописала именом и презименом преко 2.500 жртава.[1]

Улога и значај логора у ШапцуУреди

Окупација нацистичке Немачке заснивала се на терору као једном од начина владања, поробљеним земљама при чему је застрашивање масовним и појединачним, јавним и, много више, тајним егзекуцијама и одвођењем у непознато било главни инструмент. Један од основних ефеката ових мера, према Хитлеровој наредби од 7. децембра 1941. године (познатој под именом „Ноћ и магла” (нем. Nacht und Nebel”)) и Кајтеловој разради ове наредбе исте године, требало је да буде застрашивање, све до депортације у Немачку и смртне казне, како стоји записано у тим мерама:

.[2]

Интернирање у шабачке логоре великих група људи од којих се мањи број враћао, имало је изузетно јак психолошки учинак на становништво Шапца, Мачве и Подриња. Само постојање логора и могућност одвожења у њих, због било какве кривице, као и могуђност да се при томе врло лако изгуби живот, поразно су деловали на грађане Шапца и његове шире околине.

Иако су за нека од најмасовнијих стрељања у Мачви и суседном Срему у јесен 1941. била у Бенској Бари (где је живот изгубило око 1.100 људи), у шуми Шицари код Кленка, на левој обали Саве, наспрам Шапца, (које је однело око 1.200 живота), у Засавици (са близу 900 однетих живота Јевреја и Рома), у селу Драгинцу и Јадру (где је побијено нашто мање од 3.000 сељака тог краја), ипак је највећи број егзекуција у наредних 3,5 година окупације у Шапцу извршаван у самом логору на Сави или његовом окружењу.

Могућност губљења живота у немачким одмаздама или упућувања у друге логоре деловала је поразно како на индивидуалнопсихолошком (на саме заточенике логора и њихове породице), тако и на колективнопсихолошком нивоу (на целокупно становништво Мачве и шире), нарочито после неуспелог напада на Шабац на Малу Госпојину 21. септембра 1941, када се у овом граду одржава традиционални вашар, јединице Подрињског, Посавског и Ваљевског НОП одреда, дела војно-четничког одреда Мартиновић-Зечевић, четничког одред Будимира Церског и Церског четничког одред,[3] након кога је следила масовна одмазда и терор над становништвом Подриња, Мачве и Посавине.

Одмазда и терор почела је прво „чишћењем” Шапца од мушког становништва старости 14—70 година који су заточени у логор организован северно од Саве. Сви становници који су пружали отпор или су учествовали у борби као и сви мушкарце у чијим се становима је пронађено оружје или је из њих пуцано су стрељани.[4]

Последњег дана септембра дошло је до новог покрета: из логора у Јарку када су затвореници пребачени у Шабац, у ново постављени концентрациони логор, који је по наређењу Врховног заповедника Србије, генерала Франца Беме успостављен у шабачкој јужној касарни.

Врста логора, оснивање и број заточеникаУреди

Овај, трећи логор у Шапцу, по својој структури разликовао се од оног у Окрућном затвору и Сењачког,јер је више одговарао концентрационом логору.

И овај нацистички логор, који је постојао све време окупације у Шапцу, основала је 20. јула 1941. године немачка војска, с пре свега са циљем да се затвореници држе у логору као таоци за стрељање из одмазде, а касније и за упућивање у друге логоре у Србији и Немачкој.[7]

Кроз логор је током његовог постојања прошло око 30.000 становника Мачве.

Управа логораУреди

Управу логора чинили су немачки војници, који су заједно са фолсодјчерима давали стражу, све док исту 1943. и 1944. нису прузели припадници Руског заштитног корпуса (белогардејци обучени у немачке униформе), а једно краће време и домаћи квислинзи.[7]

Почетком 1942. када се припремала ликвидација логора Сењак, око логора на Сави постављена су два реда бодљикавих жица, и неколико осматрачница, које су изградили Босанци пре њиховог премештања из логра на Сењаку у овај логор.[8]

Размештај и инфраструктураУреди

 
Шабачка тврђава из доба Османлија у чијем окружењу се налазио нацистички логор од 1941—1944.

Логор je био смештен у старим војним баракама бивше југословенске војске, на десној обали Саве на простору око „Старог града” (тврђаве старе преко 500 година из доба Османлија). Инфраструктура логора која се састојала се од шест барака, насупрот којих су се налазиле: управна зграда, зграде за магацине, радионице и кухиње, била је размештена у троуглу који се граничио са североистока Савом, са северостока касарнама у којима су биле смештене Немачке јединице, а са југа речицом Камичак и друмом који је водио ка градској кланици.

Бараке су биле дугачке 45 а широке 10 метара. Свака је имала два главна улаза (сееверозападни и југозападни), и по две велике собе у које се улазило из мањег предворја, са обе стране бараке. У зајдничким собама повремено је боравило и до 70 заточеника.[8]

Логор је био оивичен са три стране: источно узаним клином између Камичка и Саве, а са треће касарнама немачке војске. Споља је био опасан прво са једним а потом са два реда бодљикаве жице. У кругу логора било je неколико кула осматрачница.[8]

Почетак рада и живот у логоруУреди

Логор почео je са радом, када су 20. јула 1941. похапшени Јевреји из Шапца, који су њему остали до краја јануара 1942. године. Чланови Кладовског транспорта од јула, а од краја августа и домаћи Јевреји (мушкарци, жене и деца), нешто више од хиљаду, били су први заточеници логора на Сави, и били до краја јануара 1942. једини становници.[7]

На Михољдан 12. октобра 1941. сви мушкарци из логора одведени су у мачванско село Засавицу и тамо су стрељани,[9][а] а остатак (жене и деца), пребаченн је у логор на Сајмишту јануара 1942.[8]

После Јевреја нацисти су у логор у првој половини 1942. дотерали неколико стотина ухапшених Босанаца, а онда су почели да пристижу партизани из целог Подриња, Ваљева, Ужица и других места. У јануару месецу 1942. стигло је у логор и Неколико стотина четника из формације Јездимира Дангића.

До априла месеца већина заробљених партизана је стрељана или интернрана, а мањи број је пуштен кућама. Тако да је у мају 1942. логор остао полупразан.[7]

У периоду од пролећа 1942. до пролећа 1943, у логору на Сави највише je било оних који нису испунили обавезе у давању жита и стоке окупатору, као и они који су похапшени за принудни рад. Логор je поново почео да се масовно пуни у пролеће 1943, довођењем припадницика и симпатизера народноослободилачког покрета и четника.[7]

Све до краја рата, наизменично су довођени и одвођени припадници обе формација (партизани и ченици), да би их после тортуре интернирали или стрељали.

Последња година логораУреди

Почетком 1944. окупатор je извршио нова масовна хапшења сарадника HOП-a, када је за неколико дана ухапшено преко 200 Подрињаца. Највећи део убрзо је интерниран преко Бањице у Немачку.[11]

Последњи затвореници из логора упућени су на Бањицу 19. септембра 1944. године, а остали су пуштени кућама. Тог датума логор је званично престао да постоји.[7]

ПоследицеУреди

 
Спомен гробље у Шапцу

За време трајања Другог светског рата кроз шабачке логора прошло је око 30 000 затвореника.

Крајем септембра, приликом стрељања:

  • у Бенској Бари, живот је изгубило око 1.100 људи,
  • У шуми Шицари код Кленка (лева обала Саве, наспрам Шапца) живот је изгубило око 1.200 људи.

Октобра месеца:

  • У Засавици, стрељано је близу 900 Јевреја и Рома,
  • У селу Драгинцу, у Јадру, побијено је нашто мање од 3.000 сељака тог краја.

Поред ових масовних уморстава, немци су вршили и убиства мањих и већих група људи у самом логору или на другим стратиштима, до укупна цифре до затварања логора која износи око 2.500 заточеника.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ М.М. Не смемо да заборавимо Број: 3606, Бележница, 3. март 2016.
  2. ^ Milan Koljanin Represija kao sistem – Logori u okupiranoj Srbiji 1941—1945. Hereticus, 1/2007.
  3. ^ Jovan Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd 1963.
  4. ^ Славко Одић, Славко Комарица, Са дневником 342. немачке дивизије кроз Србију, Борба бр. 260, 21. септембар 1969, стр. 14.
  5. ^ Григорије-Глиша Бабовић, Дневник 1941—1945, стр. 228.
  6. ^ Григорије-Глиша Бабовић, Дневник 1941—1945, стр. 272.
  7. ^ а б в г д ђ Филиповић, Станоје, Логори у Шапцу, Београд: Савез удружења бораца народноослободилачког рата СР Србије, 1967. стр. 10-37.
  8. ^ а б в г Логор на Сави У:Филиповић, Станоје, Логори у Шапцу, Београд: Савез удружења бораца народноослободилачког рата СР Србије, 1967. стр. 123-170.
  9. ^ Шабац у прошлости IV, Шабац 1984, стр. 657.
  10. ^ Jovan Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd 1963, str. 250
  11. ^ Драгослав Пармаковић, Мачвански (Подрински) народноослободилачки партизански одред 1941-1944, Шабац 1973

НапоменеУреди

  1. ^ Због убиства 21 немачког војника код Тополе, у циљу одмазде, генерал Беме је наредио стрељање 2.100 заточеника из логора у Шапцу и Београду (првенствено Јевреја и комуниста). Из логора у Шапцу требало је стрељати 805 Јевреја и Цигана.[10]

ЛитератураУреди

  • Milan Ristović, Nemački „novi poredak” i Jugoistočna Evropa 1940/41-1944/45. Planovi o budućnosti i praksa, Beograd 1991.
  • Jaša Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945. Žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd 1980.

Спољашње везеУреди