Манастириште код села Ивање
Манастириште код села Ивање је археолошки локалитет на коме се налазе остаци православне цркве из 13. до 14 века.[1] Делећи судбину свог народа, овај божански храм је срушен (не зна се кад) и претворен у развалине које и даље окупљају народ Ивање, са 88 пунолетниа становника, просечна старост 65,7 година, да слави Бога.[2]
| Манастириште код села Ивање | |
|---|---|
| Опште информације | |
| Место | село Ивање |
| Општина | Општина Бојник |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | манастириште |
| Време настанка | 13. до 14. век |
| Тип културног добра | Споменик културе |
| Власник | Епархија нишка |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе Ниш |
Положај и време настанка уреди
Аехеолошки локалитет Манастириште са остацима средњовековне цркве, налази се код села Ивање у општини Бојник у Јабланичком округу на обронцима планине Радан. Или како је наведено у једном запису из 1880. године:
У сред једне долине (у Ивањи), у лугу има једно црквиште, од којег стоји само зид од врата, а остало је порушено.[3]
Према њеној основи, употребљеном грађевинском материјалу и занатским поступком којим је црква грађена може се датовати на период 13 до 14. века.
Сигурне и последње податке о постојању цркве у Ивању (тада Ивахње), налазимо у попису Области Бранковића, из 1455. године, у коме се наводи да у селу Ивање (тада Ивахње), постоји црква у којој је чинодејствовао поп Оливер.[4]
Статус и категорија заштите уреди
Због свог историјског, архитектонског и верског значаја археолошки локалитет Манастириште код села Ивање, проглашено је за „Културно добро“ и уведено у централни регистар споменика културе у Републици Србији. Као основ за упис у регистар послужило је решење Завода за заштитуту и научно проучавање споменика културе НРС бр.671/48 од 6. маја 1948. године.
Надлежни завод који води локални регистар и бригу о овом археолошком локалитету је: Завод за заштиту споменика културе Ниш.[5]
Историја уреди
Прошлост Топлице и Дубочице под српском влашћу може се пратити од средине 12. века, у време када је област Жупе Топлица и Реке припадала Стефану Немањи као део његове удеоне кнежевине, док је Дубочицу, која се природно наслањала на његову област добио од византијског цара Манојла I.
О значају читавог овог подручја у српској средњовековној држави најбоље говори чињеница да је Топлица, већ крајем 12. века, имала статус веће територијалне и управне целине – земље. У њеном саставу налазиле су се у овом периоду и жупе Дубочица и Реке.[6]
Средиште земље Топлице померено је у позном средњем веку у Дубочицу. Након оснивања самосталне српске цркве 1219. године, основана је Топличка епископија, која ће касније бити уздигнута на ранг митрополије. Њена духовна власт пружала се на целој територији земље Топлице. У том раздобљу највероватније је настала и црква код села Ивање.
Након пропасти Душановог царства Топлица и Дубочица наћи ће се у саставу државе кнеза Лазара, а затим и у саставу српске Деспотовине све до коначног пада под османску власт 1454. године. Већ наредне 1455. године формиран је Крушевачки санџак у чији су састав ушле. Према попису Области Бранковића, из 1455. године у селу Ивање (тада Ивахње), са 29 кућа, у којима је живело 30 домаћинстава, постојала је црква у којој је чинодејствовао поп Оливер. [4]
Наведени догађаји означили су за становништво Топлице и Дубочице почетак живота у измењеним политичким, социјалним, административно-територијалним, верским и културним околностима, али истовремено и почетак борбе за очување националног и духовног и верског идентитета, када је већи број цркава и манастира порушен под најездом Османлија. Такву судбину задасила је и цркву чији остаци постоје на лолалитету Манастириште код села Ивање.[7][8]
Опис грађевине уреди
Црква је некада била једнобродна грађевина са изнутра полукружном а споља тространом апсидом и припратом на западној страни. До данас је сачуван северни зид наоса у виси од око 1,5 до 2 m, апсида и западни зид припрате од око 0,50 m, док је јужни зид цркве прекривен шутом и растињем.[2]
Миша Ракоција, из Завода за заштиту споменика културе Ниш је у свом извештају, са обиласка цркве прегледом шута констатовао:
У шуту су пронађене опека трапезастог формата које су могле припадати полукалоти апсиде или декорацији отвора, грумења кречног малтера, клесаног камена и правоугаоно обликован капител са делом стабла.[9]
Црква је зидана притесаним каменом уз употребу опека, док ивице чине лепо обрађени тесаници. Између припрате и наоса је улазни отвор некада уоквирен клесаним довратницима.[2]
На северној страни припрате су улазна врата у храм, мада није искључено да се у храм улазило и са западне стране. Врата која су била лучно надвишена каменим блоком са жлебом за учвршћивање, који се ослањао на довратнике. Ови делови репрезентативно замишљеног портала данас се налазе обрушени у простору припрате.[2]
Јужно од цркве, на удаљености од око 20 метар видљив је масиван зид од ломљеног камена (дужине 5 m, дебљине 0,60 m), који је према мишљењу нишких археолога највероватније до манастирског комплекса са црквом, нашта упућује и топоним, можда Св. Ђорђа чије постојање наводе откривени извори.[2]
Види још уреди
Извори уреди
- ^ Ракоција, Миша. „Црква на локалитету Манастириште код села Ивање”. Православна Епархиха нишка. Архивирано из оригинала 25. 09. 2020. г. Приступљено 30. 6. 2018.
- ^ а б в г д Миша Ракоција Манастири и цркве Јужне и источне Србије, Завод за заштиту споменика културе Ниш, Студије и монографије, Ниш, 2013.
- ^ Отаџбина", Београд 1. јануар 1880. године
- ^ а б H.Hadžibegić, A.Handžić, E.Kovačević, Oblast Brankovića, 307
- ^ Мирчетић Д. Ж. (2002). Историјски архив Ниш 1948-1998. Ниш: Вук Караџић
- ^ Д.Спасић, Средњовековна Дубочица – богата и многољудна земља, Лесковачки зборник 39 (1999);
- ^ Г.Томовић, Топлица у средњем веку, Куршумлија кроз векове: Зборник радова са научног скупаПролом Бања – Београд (1996), 2000;
- ^ Д. Трајковић, Немањина Дубочица, од најстаријег времена доослобођења од Турака, Београд 1961.
- ^ М. Ракоција, Извешта са обиласка цркве на локалитету Манастириште код села Ивање - СО Бојник, Документација Завода за заштиту споменика културе Ниш.
Литература уреди
- Андрејевић Б. 2001. Споменици Ниша - заштићена културна добра од изузетног и од великог значаја, II издање, Ниш 2001.
