Мариола Петровић

Мариола Петровић (Неготин, 1922Неготин, 1944), ученица, члан СКОЈ−а, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.

МАРИОЛА ПЕТРОВИЋ
Mariola Petrovic (2).jpg
Мариола Петровић, слика из школског албума
Датум рођења1924.
Место рођењаНеготин
 Краљевина СХС
Датум смрти1944.
Место смртиНеготин
Србија Србија.

БиографијаУреди

Мариола Петровић рођена је у Неготину 1924. године у сиромашној занатлијској породици. Основну школу и нижу гимназију завршила је у родном Неготину, где су је родитељи 1939. уписали у Учитељску школу.

Иако нежног здравља због болести плућа активно се у првим школским данима укључује у скојевску организацију како у Учитељској, тако и у другим средњим школама у Неготину. Ради много и на личном идеолошком уздизању, као и приликом контактирања неопредељених омладинаца на које утиче да се прикључе Народноослободичачком покрету. Због неопрезности, али и због учешћа на погребу једног члана СКОЈ−а искључена је из школе, али је брзо у њу и враћена уз оправдање виших школских власти да је то чинила из верских побуда.[1]

Марта 1942. формиран је у Учитељској школи у Неготину актив СКОЈ−а за чијег је члана именована и Мариола.[2]

Специјална полиција из Ниша долази у Неготин 18. априла 1943. и хапси већи број скојеваца и позадинских радника, међу којима је и Мариола Петровић. Болесну је подижу из кревета и воде за Ниш где су је тукли и саслушавали, али се храбро држала. [1]

Након извесног времена Немци и Специјална полиција стрељали су на Бубњу Србу Јовановића, Милета Настића Оџу и Светолика Поповића због учествовања у раду скојевске организације и проучавања комунистичке литературе, а Живку Радосављевић (мајку Миомира и Стојанке Радосављевић) као таоца, док су Мариолу Петровић, заједно са Вером Косић, Момчилом Станковићем, Јеленом Трајковић, Миланком Мишић, Јованом Михајловићем, Томом Сандуловићем и Горданом Јаковљевић послали у Специјалан завод за принудно преваспитавање младежи у Смедеревску Паланку. [3]

У заводу у тешким условима логора здравствено стање јој се нагло погоршава. Након девет месеци спроводе је у Неготин у болницу из које је пуштена на кућну негу где и умире 30. априла 1944.

По Мариоли Петровић названа је и једна неготинска улица. Њено име се налази и на спомен плочи на улазу у некадашњу Учитељску школу у Неготину заједно са именима још 22 ученика и професора погинулих од 1941. до 1945.[4]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Група аутора (1970). Шездесет година Учитељске школе у Неготину. Неготин: Учитељска школа „Саво Драгојевић”. стр. 109. 
  2. ^ Перић, Милан (1969). Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Поречу и Кључу 1871-1945. Неготин: Историјски архив Неготин, Кладово, Мајданпек и Новинска установа "Тимок" Зајечар. стр. 63. 
  3. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина 1941-1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 119. 
  4. ^ Плавшић, Никола (2014). Крајинска споменица жртава у ратовима Србије 19. и 20. века. Неготин: Историјски архив. стр. 290. ISBN 978-86-84187-36-1.