Марко Драговић

Марко Драговић (Велестово, 22. август 1852., — Цетиње, 6. септембар 1918.) је био српски историчар и просвјетни радник из Црне Горе.

ЖивотописУреди

Након што је завршио Цетињску богословију радио је као учитељ у Његушима и Брчелима. Године 1878. отишао је на школовање у петроградску Духовну академију. Вратио се у Црну Гору 1882. године и постављен је за секретара Министарства просвјете. Године 1892. прешао је у Улцињ где је радио као секретар. Од 1907. радио је као професор новоосноване Гимназије у Подгорици. Пензионисан је 1911. по сопственој жељи и од тада је живио на Цетињу. Био је један од чланова утемељача Српског археолошког друштва 1883. године.[1] Постао је дописни члан Српског ученог друштва 1885. године.

Иако није стекао формално образовање историчара, Драговић се са великом преданошћу посветио изучавању историје и својим радовима, који су често имали пионирски карактер, знатно подигао ниво историјских сазнања о Црној Гори. Од посебног је значаја његов рад на издавању извора које је претежно прикупио током свог школовања у Москви и Петрограду или током истраживања по Црној Гори и Боки которској. Архивска грађа коју је Драговић објављивао, било самостално било као додатак уз монографије и расправе, није лишена недостатака који су проистекли из недовољног познавања принципа објављивања историјских извора или критеријума у одабирању докумената. Ипак и поред тих недостатака Драговићева издања и даље представљају важан ослонац за истаживаче историје Црне Горе, почев од доба Црнојевића па све до друге половине 19. вијека. Драговић је био поклоник критичког сагледавања прошлости и написао је неколико мањих прилога из историје Црне Горе. У својим радовима он није успјео да разријеши ниједно од крупних питања историје Црне Горе, али је дао подстицај бављењу широким опсегом тема, односно свим видовима људске дјелатности у прошлости, заснивајући своја истраживања не само на историјским изворима већ и на народном предању. Своје најважније радове објавио је у Гласнику Српског ученог друштва, Споменику и Старинама ЈАЗУ али је велики дио његовог научног опуса расут у бројним локалним црногорским часописима и стога су тешко достуни истраживачима.

Драговић је такође и пионир организованог рада на систематском прикупљању разноврсне грађе за упознавање историје Црне Горе. Тај посао отпочео је описивањем материјалних остатака и старих рукописних књига и издавањем Упутства за сакупљање материјала за повијест и земљопис Црне Горе (1884.). Један је и од првих издавача радова о Црној Гори али је због немогућности да ради у богатим књижничким фондовима, успјео да објави само парцијалне пописе дијела која су се бавила Црном Гором, што је био само скроман преглед онога што је о Црној Гори до тада написано. Оставио је велику рукописну заоставштину из које су након његове смрти објављена само два рада.[2]

Важнија дјелаУреди

  • Материјали за историју Црне Горе владике Петра I (1804.—1815.), Гласник СУД 55 (1884.).
  • Митрополит Василије Петровић — Његош или Историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње (1884.).
  • Крусовољ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића на Цетиње 1485,, Нови Сад (1886.).
  • Прилози за историју Црне Горе из времена владика из разних племена, Старине ЈАЗУ, књ. 19. (1887.). [3]
  • Борба Црногораца са Турцима око превласти над Граховом (1837.—1852.), Старине ЈАЗУ 20 (1888).
  • Русија и Црна гора од 1780. до 1790., Гласник СУД 72 (1891).
  • Материјали за историју Црне Горе из времена владике Петра II (1838.—1847.), Гласник СУД 73 (1892).
  • Покушај за библиографију о Црној Гори, Цетиње (1892.).
  • Документи о Шћепану маломе, Споменик 22 (1893.).
  • Материјали за историју Црне Горе времена митрополита Данила, Саве и Василија Петровића, Споменик 25 (1895).
  • Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске почетком XIX стољећа из петроградского државнога архива (1800.—1816.), Споменик 31 (1898.).
  • Потурчењаци у Црној Гори, Цетиње 1931.
  • Историја Црне Горе, први дио, Цетиње 1935.

РеференцеУреди

  1. ^ Аноним (1884). „Чланови Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 7. 
  2. ^ Бубало, Ђорђе (1997). Енциклопедија српске историографије, Марко Драговић. Београд. стр. 358. 
  3. ^ Драговић, Марко (1887). Старине, књ. 19., Прилози за историју Црне Горе из времена владика из разних племена. Загреб: ЈАЗУ. стр. 251.